31.7.14

Oculus


2013.
režija: Mike Flanagan
scenario: Jeff Howard, Mike Flanagan (prema svom kratkom filmu)
uloge: Karen Gillan, Brenton Thwaites, James Lafferty, Katee Sackhoff, Rory Cochrane, Annalise Basso, Garret Ryan

Oculus je jedan od onih horora o kojima se dosta pričalo u krugovima fanova ovog žanra i koji je dobijao ocene daleko iznad proseka. Ipak ne očekujte nešto ne znam kako novo, čak niti potpuno originalan film. Oculus se oslanja na standarde savremene horor kinematografije – uređaje za posmatranje, merenje i snimanje, ali revitalizuje “trope” starih, legendarnih filmova, poput The Shining i The Amityville Horror. Rezultat je blago natprosečan, i solidno strašan (odnosno manje smešan od većine horor produkcije), ali tu prosto nema ni dubine ni konteksta, a ni pravih, iskrenih emocija.
Scenario filma je zanimljiv, iako koristi sve same poznate sastojke: disfunkcionalnu familiju, izolaciju, uklete objekte u ukletoj kući, dve vremenske linije radnje, kao i pozivanje na sumnju je li to baš tako. Posebno je detaljan u pogledu likova od kojih većina nisu izvučena iz kutije ispod kreveta gde se čuvaju tipski horor likovi. Dobro, ukleto ogledalo je jednako dobar (ili jednako loš) trik kao i ukleta kaseta ili ukleta kuća, ali ovde su se makar minimalno potrudili da nam u par minuta isklepeću njegovu istoriju (preuzeto iz originalnog kratkog filma). Nije da nam puno znači, a nije ni da ćemo videti sve što treba, ali bolje išta nego ništa.
Priča je veoma standardna. Upravo potpuno punoletnog momka Tima (Thwaites) puštaju iz ustanove zatvorenog tipa gde je proveo prethodnih 10 godina lečeći se od trauma zbog toga što je ubio svog oca nakon što je ovaj ispraznio šaržer u poludelu majku i pokušao da zadavi ni krivu ni dužnu sestra. Pomenuta sestra Kaylie (Gillan) je za tih deset godina izgradila nekakvu karijeru, dovoljnu da istražuje o ukletim ogledalima i ima ideju da ona i brat sprovedu elaborirani eksperiment, dokumentiraju i dokažu da je ogledalo ukleto, opasno, kakvo god bilo, da suši biljke i jede pse i da tera ljude da se ponašaju kao dijabole. Ne čini se kao najpametnija ideja, s obzirom da je Tim sveži povratnik iz ludare, a mere opreza nikada nisu dovoljne. Pride, nismo baš 100 % sigurni je li Kaylie baš čitava. Mislim, ukleta ogledala i to...
Druga linija priče je sama po sebi spoiler. Znamo kako će se završiti, a jednom kad počne, tačno pretpostavljamo sve usputne korake. Dakle, dobrostojeći par se useljava u kuću. Otac Alan (Cochrane) dobro zarađuje, majka Marie (Sackhoff) je fina i otmena. Deca (Basso, Ryan) su nestašna, ali ništa preko normalne granice. Kako vreme prolazi stvari postaju čudne oko očeve radne sobe, majka klizi u paranoju, a otac u diktatorsko-sadistički mod. Kad ludilo potpuno uzme maha, nastaje pokolj, odnosno porodična tragedija.
U filmu ima nekoliko sasvim solidnih “jump-scare” momenata i čak i treniran gledalac oseti iznenađenje, ali ima prostora za ozbiljnije strahove nastale iz dilema. Jedna koja se proteže kroz veći deo filma, ali biva za nijansu prebrzo razrešena je: je li Kaylie normalna. Karen Gillian ima nimalo lak zadatak da nas drži u neizvesnosti i uspeva, što se ne može reći za Brentona Thwaitesa koji je naprosto suviše zgodan i uglađen za nekoga ko je proveo tolike godine u ludnici. Priča iz flashbacka ima dodatnu vrednost (pored nekoliko cimanja) samo u glumcima, i tu prednjači mlada nada Annalise Basso.
Ono što filmu nedostaje da bi bio bolji je širi kontekst koji bi valjalo nekako iščitati iz priče. Znamo da je ogledalo u boljem slučaju simbol nečega, dok je u gorem samo trik. Ako je simbol nečega, nigde se to ne vidi jasno. Nemamo pojma kako ono tera ljude u ludilo. Jedino donekle razumno objašnjenje, mada na prilično dugačkom štapu je to da ogledalo predstavlja apstraktne pojmove poput moći i hijerarhije. Kuća je u finom kraju grada, a ne u divljini, ali nikad ne vidimo susede makar da prođu. Ne može gost protiv domaćina. Muško ludilo je “na van” i agresivno je, dok je žensko autodestruktivno. Ne može žena protiv muža. Deca pokušavaju da odreaguju i koriste institucije sistema, zovu doktore da pomognu majci, ali doktori imaju uvek isti odgovor: neka nazove otac. Ne može dete protiv roditelja. Možda je to ključ u kojem je Oculus dobar film.