23.7.14

The Pretty One


2013.
scenario i režija: Jenée LaMarque
uloge: Zoe Kazan, Jake Johnson, Ron Livingston, Frankie Shaw, John Carroll Lynch

Identični blizanci različitih karaktera nisu nikakva novost na filmu. To može biti osnova za laganu komediju jednako kao i za tešku perverziju, zavisi od želja i preferncija autora. U svakom slučaju, sa tako obrabljenim konceptom teško je biti svež. Za svežinu je potreban dobar, uverljiv scenario (ili neka svesna ironija prema samom konceptu) i više nego sposoban glumac da iznese dvostruku ulogu.
The Pretty One je prvenac autorice Jenée LaMarque i, što se tiče scenarija i režije, pokazuje šansu da su pred njom veća dela, nešto iskrenih emocija i spremnosti da se bavi njima, ali i nekoliko simptoma poslovičnih “prvih mačića”. Glumica Zoe Kazan, unuka slavnog Elie Kazana, demonstrira sposobnost da ležerno i sa lakoćom odigra dvostruku ulogu kroz niz različitih situacija i ona je što filmu daje početnu vrednost.
Dakle, imamo bliznakinje Laurel i Audrey. Laurel je naivna, tiha i povučena, reklo bi se pomalo čudna devojka koja živi na selu sa ocem (Lynch) i brine se o njemu nakon majčine smrti. Otac je slikar jeftinih kopija poznatih slika (nije falsifikator jer ih ne potura kao originale) i Laurel se kreće njegovim stopama. Audrey, naslovna “ona lepša” je sušta suprotnost, otišla je u veliki grad i potpuno se osamostalila, te želi povući Laurel sa sobom. Kod njih je sve drugačije iako su identične, počev od frizure i odevanja, pa do držanja i facijalne ekspresije.
Zaplet nastaje kada Audrey pogine u saobraćajnoj nesreći, a Laurel završi sa blagom post-traumatskom amnezijom. Zabuna je u tome što je Laurel upravo promenila frizuru i zaličila na Audrey, pa čak i rođeni otac misli kako je Laurel poginula, a Audrey preživela. Malo iz radoznalosti, a malo i iz očaja i smorenosti seoskim životom, Laurel reši da preuzme ulogu svoje sestre, uskoči u njenu odeću, ode u njen stan u gradu, na njen posao i preuzme njen život. Štos je u tome da je tuđa trava zelenija samo kada gledamo preko plota, a ne i kada po njoj gazimo i Laurel će se suočiti sa nizom sitnijih i krupnijih neprijatnosti.
Dobro, neke od njih se mogu otpisati na stres usled nesreće i gubitka voljene osobe, ali Audreyin veoma oženjeni ljubavnik (Livingston), koleginica s posla (Shaw), pa čak i dobronamerni blentavi sused Basel (Johnson) će primetiti da se “nova Audrey” ponaša dosta drugačije nego “stara” i da to predugo traje za privremenu amneziju ili post-traumatski stres. Logično je pretpostaviti da Laurel neće zapravo postati Audrey i da će morati konačno da pronađe sebe.
U stvari, kada bolje pogledamo, Zoe Kazan ne igra samo dve nego četiri uloge: naivnu Laurel, kučkastu, ali snalažljivu Audrey, Laurel koja se pretvara da je Audrey i na kraju pravu, odraslu Laurel. Sve četiri uloge igra odlično i distinkcija među njima je dovoljno jasna, a opet dovoljno prirodna. U tome joj dosta pomaže interakcija sa drugim glumcima, od kojih je Ron Livingston (Office Space) još i najmanje primetan. Jake Johnson pronalazi svoj tip uloge, flegmatičnog, zaigranog sanjara. John Carroll Lynch krade svaku scenu u kojoj se pojavi, ali i lik mu je tako koloritan i ekscentričan.
Scenario prolazi kroz nekoliko nelogičnosti i nikad ne zalazi dovoljno u emotivne dubine, a pritom je opterećen i prilično nategnutom simbolikom, kao što je recimo Laurelino traženje svojeg “ja” u životu jednako kao i u slikarstvu. Režija je veoma standardna i neprimetna, što i nije loše jer omogućava glumcima da zablistaju.
Kada ne pokušava da kaže nešto neverovatno pametno ili neverovatno slatko i pusti likove i glumce u interakciju, Jenée LaMarque uspeva da sa svojim scenarijem i režijom kaže mnogo više nego kada se trudi iz petnih žila. Sve u svemu, The Pretty One je jedna sasvim solidna indie dramica sa nekoliko apsurdno komičnih momenata i odličnim glumačkim ostvarenjima.