24.7.14

Narco Cultura


2013.
scenario i režija: Shaul Schwartz

Narco Cultura je dokumentarni film koji relativno tačno pretpostavlja da se obračun meksičkih narko-kartela međusobno i sa državom ne vodi samo oružjem, nego i nekom artificijelnom, novokomponovanom kulturom. Kultura ne poznaje granice, pa je tako narcocorrido muzički žanr u usponu ne samo u Meksiku, nego i u Americi. Među mladim latinoamerikancima po getoima severnoameričkih gradova, ovaj muzički žanr je popularan kao što je gangsta rap među crnom populacijom u istim tim gradovima.
Narcocorrido nije nov, a još manje samonikli fenomen. Folklor je uvek opevao odmetnike koji žive izvan zakona i odmetništvo kao takvo. Imamo američki folk i country i brojne balade od western legendi o hrabrim revolverašima (zapravo običnim kriminalcima) do sofisticiranijih “murder” balada. Pitanje je samo jesu li u ovo naše postmoderno vreme baš sve maske pale i je li baš sve prihvatljivo, kao na primer neskrivena glorifikacija lica sa poternica odgovornih za smrt desetine hiljada ljudi. Narcocorrido je mentalno i moralno na istom nivou kao naš turbo-folk i crnački gangsta rap: muzika koja živi od nasilja, koja je inspiracija za nasilje i tako deo jednog začaranog kruga.
Ni muzika nije naročito nova, to su obični meksički narodnjaci (mariachi + valcer/polka), dakle gitara, harmonika, trube. Najveća zvezda ove vrste muzike je Edgar Quintero i da zez bude veći, on ne živi u Meksiku, nego u Los Angelesu. Iako demonstrira raskoš mafijaškog života, živi relativno skromno, puno radi i ima nos za zaradu, slavu i popularnost. Mafijaši mu naručuju pesme. On radi intervjue s njima ne bi li ih što realnije i slikovitije opisao. Tekstovi su mu ubitačni, a publika ga prosto obožava, pa je redovno na turneji.
Meksički rat bandi je već odneo više desetina hiljada života. Stradali su kriminalci, policajci, sirotinja i slučajni prolaznici, žene, deca, starci... Policija i centralna vlast ne pomaže sa svojim tvrdim stavom u ratu protiv droge, ne pomažu ni američke agencije, instruktaža, naoružanje... Karteli su trenutno jači od države i možda situacija ostane nepromenjena. Država je nemoćna da zaštiti obične ljude koji sa ratom nemaju veze. Protesti, marševi i molitve su više parada zabrinutosti nego bilo kakvo rešenje. Za lokalnu policiju važi da je korumpirana i siledžijski nastrojena, federalci dođu i prođu. O tome nam govori Richi Soto, forenzičar u Juarezu, svetskoj prestonici ubistva. On okleva da govori o policijskoj korupciji i to je znakovito, ali ne štedi reči po pitanju narcocorrida, bandi, obračuna... Reditelj njegovu priču potkrepljuje sa šokantnim, ali pažljivo odabranim i relativno pristojnim arhivskim snimcima.
Sama tema filma je izuzetno zanimljiva i sasvim je dovoljna da privuče znatiželjnog gledaoca. Realizacija, nažalost, nije na tako visokom nivou. Prvi problem je koncepcija: Narco Cultura su zapravo dva ne baš najbolje povezana filma u jednom. Sa jedne strane imamo relativno površni dokumentarac o relativno slaboumnom muzičkom fenomenu koji ne ide dovoljno u dubinu da ispita ontološke i psihološke korene glorifikacije nasilja u narodnim pesmama. Sa druge strane, imamo klasičan istraživačko-novinarski dokumentarac o besmislenom ratu bandi koji prosto ne može prodreti dovoljno duboko u temu. Morlani i ekonomski aspekti su implicirani, ali nisu ni izbliza dovoljno istraženi
Schwartz je vešt dokumentarni autor, pre ove meksičko-američke priče snimio je film o nasilju posle izbora u Keniji koje se rasplamsalo do granica građanskog rata. Sa Narco Culturom je pogrešio što je izabrao sebi relativno nepoznatu temu. Da, tema je zanimljiva i teza o krugu nasilja i njegovog prenošenja kroz folklor stoji, neki podaci izneti u filmu deluju nestvarno neutralnom posmatraču, ali Narco Cultura nije dovoljno koncizan dokumentarac.