30.7.14

Ping Pong Summer


2014.
scenario i režija: Michael Tully
uloge: Marcello Conte, Myles Massey, Emmi Shockley, John Hannah, Lea Thompson, Helena May Seabrook, Joseph McCaughtry, Susan Sarandon, Amy Sedaris, Robert Longstreet

The Way, Way Back mi je bilo jedno od ugodnijih iznenađenja prošle godine. Autori su vešto spojili relativno uverljivu, mada već mnogo puta ispričanu priču o odrastanju i transformaciji jednog povučenog klinca u simpatičnog i druželjubivog momka i nenametljivi pozadinski šmek 80-ih, perioda kada su sami autori odrastali i (verovatno) bili nepopularni klinci. Ping Pong Summer pokušava da igra na sličnu kartu, ali su proporcije sasvim drugačije.
Prvo, priče jedva da ima, i ona je sačinjena isključivo od opštih mesta i trivijalnosti. Svaki lik ima svoju jasnu namenu i ograničenje. U centru je, očekivano, nepopularni klinac Rad Miracle (Conte), šmokljan koji sluša ranu rap muziku, nosi majice sa natpisima i kretenske pantalone (kada ga majka natera). On sa familijom – tata policajac (Hannah), brižna majka (Thompson) i obavezna sestra darkerica koja mrzi ceo svet (Seabrook) – dolazi na letovanje u ne baš najbolji apartman ne baš blizu plaže u ne baš neverovatno popularnom letovalištu Ocean City. Tu će upoznati i svog novog (hm, jedinog) drugara Teddyja (Massey), jednako tako nepopularnog, ali pričljivog crnca koji takođe voli rap muziku, fura se na beat-boxing i break dance. U priči su, naravno, i jedna površna, ali ipak specijalna devojka, naravno lepotica po imenu Stacy (Shockley), i jedan nasilni pajser (McCaughtry), naravno iz familije lokalnog moćnika i naravno sa obaveznim “posilnim” koji ponavlja njegove reči. Pored njih tu su još tetka i teča (Sedaris, Longstreet), karikature surfera i generalno “ljudi sa plaže” i komšinica – lokalna luda (Sarandon) koja krije tajnu moć.
Zaplet je jednostavan. Klinac je šonja kojeg roditelji i sestra jedva primećuju, ima jednog drugara, devojku koja mu se sviđa i probleme sa lokalnom barabom. On će razmirice sa barabom rešavati za zelenim stonoteniskim stolom, a nagrada su mu pomenuto prijateljstvo i pomenuta zgodna devojka. Na njegovom pohodu će mu pomoći i luda komšinica.
Dakle, ništa novo. Ali film svoj “payoff” nudi u obilju veoma trash detalja iz 80-ih. Uz naslovni stoni tenis, tu su još i arkade i fliperi, aqua – parkovi, kasetofoni i kasete, sleđeni napici, bezalkoholni diskaći za klince, pa i neke ređe relikvije. U jednom kadru se vidi i pravi pravcati DeLorean, koji zajedno sa Leom Thompson čini posvetu naj-filmu 80-ih, Back to The Future. Dekada je izražena i u odeći i slengu, pa se likovi čine kao vešalice ili roboti napravljeni da ispaljuju fraze i time usmeravaju radnju.
Gluma je na solidnom nivou i to posebno važi za klince, mahom debitante. Marcello Conte je uverljiv kao šmokljan, a Myles Massey je neviđeno simpatičan kao njegov sekundant. John Hannah igra stereotipnog ćaleta na stereotipan način i to radi posao, Lea Thompson je tu najviše zbog uloge u Back to The Future i zanimljivo je videti razliku između nekadašnje junakove devojke i sadašnje junakove majke, dok su Amy Sedaris i Robert Longstreet potrošeni nakon nekoliko minuta na sceni. Dobra vest je da Susan Sarandon, hvala bogu, ne igra neprilagođenu trash majku.
Michael Tully je skrenuo pažnju na sebe svojim rediteljskim debijem Cocaine Angel, ozbiljnom i zapaženom dramom o ovisnosti koja je imala solidnu festivalsku turneju. Sa Septien nije baš ispunio očekivanja, iako je uspeo dopreti do nešto šire indie publike. Ping Pong Summer je u toj konkurenciji razočaranje, ne zbog toga što je film loš, već prosto zbog toga što nije dobar koliko može biti, pre svega sa takvim glumcima i tako živopisnim “settingom”.
Štos je u tome da je Ping Pong Summer film zaglavljen negde u limbu, ni poptpuno uverljiva i ozbiljna “coming of age” komedija ili drama, a ni potpuna sprdačina sa okruženjem 80-ih poput Totally Awesome. Čini se da luta između ova dva pristupa i na kraju ne ide nikamo, što je šteta. Može se pogledati, čak je na momente i zabavan, ali je potpuno nepamtljiv.