26.7.14

Metro Manila


2013.
režija: Sean Ellis
scenario: Sean Ellis, Frank E. Flowers
uloge: Jake Macapagal, John Arcilla, Althea Vega, Angelina Kanapi, JM Rodriguez, Reuben Uy

Nešto sam u raspoloženju za egzotiku, dapače azijsku egzotiku, Indoneziju, Filipine i tako to. Da li je zbog vrućine i vlage u zraku ili zbog nečeg drugog, ne bih znao pravo da kažem. Nakon raskošnog nastavka The Raid 2, one silne akcije i koreografije, na tapet dolazi Metro Manila, socijalna drama/triler sa Filipina. Filipince sam do sada izbegavao jer sam uglavnom imao prilike da se srećem sa njihovim filmovima koji traju kao prosečna Wagnerova opera – dva do tri dana. Za razliku od indonezijskog akcionog spektakla koji je snimljen sa vrlo opravdanim ciljem nabiranja ozbiljne love, Metro Manila je film snimljen pomoću štapa i kanapa, sa veoma skromnim sredstvima, rediteljem koji je istovremeno i direktor fotografije i asistent kamere i montažer i glavni producent i investitor.
Kao i u slučaju The Raid, reditelj je Britanac. Za razliku od Garetha Evansa koji nije imao bajnu karijeru kod kuće, Sean Ellis ima iza sebe već jednu nominaciju za Oscara. Doduše, u pitanju je nominacija za kratki film Cashback (2004) koji je posle toga uspešno razrađen (a ne samo rastegnut) na celovečernju formu (2006) i prošao solidno kod arthouse publike i kritike. Usledio je horor The Broken (2008) koji je u priličnoj meri potopio karijeru obećavajućeg reditelja, film za koji sam Ellis kaže da je mogao biti i mnogo bolji. Bez kinte i poverenja studija, Ellis odlazi u Manilu i piše scenario za Metro Manila. Uzima hipoteku na kuću, pozajmljuje lovu gde stigne i nekako uspeva da nakrpi potebnih 250 hiljada funti i vraća se u Manilu sa namerom da snimi inače produkcijski zahtevan film na lokalnom jeziku (koji ne zna), sa lokalnom ekipom i lovom koja je u filmskoj industriji sitniš. Film je sniman 2011. godine, a usledila je dugotrajna post-produkcija, montaža, ponovno snimanje određenih dijaloga... Ellis kaže da je prevođenje scenarija, njegova prilagodba i pretakanje u film kroz dijalog bio najduži i najteži posao na filmu. Rezultat je jedna opasna, iako u suštini naivna i generička drama sa recikliranim elementima trilera.
 
Priča se svodi na kliše “sa namerom pođoh u veliki grad”. Protagonista je farmer Oscar (Macapagal) kome je dosadilo da živi u bedi pod pritiskom otkupljivača riže. On i žena Mai (Vega) sa dvoje dece, očajnički želeći da obezbede egzistenciju, odlaze u Manilu. I tu im se u početku dešavaju sama sranja. Prevarant im iznajmi baraku koja nije njegova, pa ih policajci isteraju na ulicu. Oscar radi ceo dan, a plaćen je sa dva bedna sendviča. Oni su jadni, bedni i gladni u surovom velegradu koji ih mami iluzijom luksuza, a gura ih u blato i prašinu.
Stvari se nekako pokrenu sa mrtve tačke kada Mai nađe posao “hostese” u striptiz-baru, a Oscar spletom srećnih okolnosti dobije posao čuvara u kompaniji koja se bavi dostavom novca. Plata nije nešto, ali je bolja od ničega, a posao je opasan. Barem je ekipa dobra, posebno veteran tog posla i bivši policajac Ong (Arcilla) koji uzima Oscara pod svoje, uči ga tajnama čuvarskog zanata (prva je kako sačuvati svoju glavu – pucaš iz automata i ne nišaniš, pa ko pretekne) i etici na ovom zajebanom poslu. I izvan posla mu pomaže, čak mu sredi i gajbu. Ali, kao u svakoj Training Day varijanti, Ong ima skrivene namere koje su možda poštene po nekakvoj uličnoj logici, ali nikako nisu po pravilima službe. Oscar nema previše izbora, mora da ga posluša, jer će mu u suprotnom Ong smestiti zatvor ili nešto još gore.
 
Pre nego što triler priča uopšte počne, barem pola filma odlazi na dramski tretman siromašnih pridošlica u grad, ekspoziciju i upoznavanje sa likovima. Drama deluje potresno samo zato što je snimljena na lokacijama, sa statistima koji su zaista iz sirotinjskog miljea Manile, a inače je vrlo generička: isti ishod događaja je preživeo i Joe Buck u New Yorku (Midnight Cowboy), a zamisliv je i u Sao Paolu, Londonu, Beču, Moskvi ili bilo kom većem gradu. Pored generičnosti, dosta je tu praznog hoda u prvoj polovini filma. Recimo, film nas provodi kroz sve dosadne faze Oscarovog traženja posla, a sve se moglo završiti u sceni ili dve.
Najveći problem su ipak likovi i to ostaje tako do pred kraj. Oscar i Mai su suviše naivni za svoje dobro, a i za dobro filma, jednostavni, lakoverni i pobožni seljaci koji sve rešavaju mukotrpnim radom, verom u Boga i nadom u bolje sutra. To mi je malo neverovatno. Oni ostaju takvi i kad dođu u gradsku džunglu u kojoj je najvažniji instinkt za samoodržanjem.
 
Dakle, scenario je slabašan i neuverljiv po pitanju likova i malo predugačak bez realne potrebe, ali događaji kroz koje oni prolaze su realistični. Zanimljiv je i po pitanju stava, pošto nema ni natruhe kolonijalističkog imperijalizma i kultur-rasizma, ali ni jednako ogavne belačke kolonijalne krivice, nego se čini da prikazuje realno stanje stvari. Režija, kamera i montaža su zanimljive, a posebno treba pomenuti jednu jako inteligentnu jurnjavu automobilima (ako se to može tako nazvati), kao i paralelnu montažu priče koju Oscar kao narator priča o jednom svom zemljaku i onoga što mu se u tom trenutku dešava. Gluma je pristojna, dobra koliko može biti sa takvim likovima. Macapagal i Vega su u redu u svojim vrlo tipskim ulogama naivaca, a John Arcilla je sjajan kao ljigavi kolega Ong koji munta Oscara.
Metro Manila je solidan film, imajući u vidu produkciju i ograničena finansijska sredstva, ali svejedno pati od sindroma ispričane priče. Dovoljno je dobar da se može pogledati, ali nije onoliko dobar koliko ga hvali kritika. Nekako ostaje na pola puta između priče iz gladnog stomaka kao što je Cidade de Deus i pomodnog zapadnjačkog humanitarnog popovanja. Pa ipak, kome je do malo filmske egzotike, neka pogleda ovu filipinsku dramu.