Beetlejuice Beetlejuice

 kritika pročitana u emisiji Filmoskon na HR3

Ako postoji jedna jedina riječ kojom bi se moglo opisati najnoviji film Tima Burtona, Bubimir Bubimir, onda bi ona glasila: „povratak”. Povratak dragog besprizornog demona na veliko platno, Burtonov povratak junaku koji je uvelike trasirao njegov karijerni uspon i genezu njegovog stila, ali i povratak osebujnog redatelja u njegovu „zonu ugode”. Povratak nakon skoro dva desetljeća auto-plagijata (katkad do razine auto-parodije), te izleta u vode „običnog” i „komercijalnog”. Gledano iz šireg kuta, Bubimir Bubimir predstavlja i svojevrsni povratak filmsko-stvarateljskim vrijednostima iz nekih prošlih, slobodnijih vremena kada se manje pazilo na demografske karakteristike ciljane publike i to hoće li se netko među njima slučajno uvrijediti. Kada je neozbiljnost u stavu bila dozvoljena, a nekad čak i poželjna, što se prelijevalo i na humor koji je ponekad, s punim pravom, bio nezreo i sirov, možda čak i prost, radi maksimalnog učinka. Povratak Bubimira dočekali smo kasno, ali, nadajmo se, ne i prekasno.
O nastavku se govorilo još otkad je izvornik iz 1988. godine polučio uspjeh na kino-blagajnama (nešto manje kod kritike), ali je on dosta često „stavljan na led”, uz izmjene na scenariju od bazične ideje nadalje, ponešto i zbog strelovitog uspona karijere Tima Burtona. Podsjetimo, redatelj i glumac koji je tumačio naslovni lik, Michael Keaton, produžili su skupa na sljedeći projekt, filmsku adaptaciju stripa Batman, a njegov uspjeh premašio je i Bubimirov. Između prvog Batmana iz 1989. i njegovog nastavka, Batman se vraća iz 1992., smjestio se i Edward Škaroruki (1990) koji će zapravo definirati ono što zovemo stilom Tima Burtona. Za redatelja su se redali projekti kao što je stilizirani „biopic” o „najgorem redatelju svih vremena” Edu Woodu, uvrnuta komedija Mars napada! (1996), povratak gotičkom stilu s Sanjivom dolinom (1999), „remake” Schafnerovog Planeta majmuna (2001) i tako dalje. Od Bubimira, pored priča o nastavku, prema različitim scenarijima i prema različitim idejama i s istim ili različitim glumcima, dobili smo još animiranu seriju i video-igrice, sve dok kultni lik nije postavljen na kazališne daske u sasvim logičnoj mjuzikl-varijanti 2018. godine. Tada su se nagađanja o mogućem nastavku intenzivirala, dijelovi odbačenih scenarija su reciklirani u novi, nastao po sve popularnijoj logici nastavaka koji poštuju nasljeđe originala, ali uz stare likove uvodi i one nove.
Čak i da zalutamo na projekciju, već od uvodne špice će nam biti jasno gdje smo. Ona, naime, citira onu originalnu, od glazbe Dannyja Elfmana do prizora fiktivnog gradića Winter River u saveznoj državi Connecticut, završavajući s kućom u kojoj još živi obitelj Deetz na vrhu brda. Nekadašnja „gotičarka” tinejdžerske dobi i nesuđena nevjesta naslovnog demona, Lydia (Winona Rider), odrasla je, odselila se, udala, razvela, dobila kćer Astrid i izgradila karijeru kao voditeljica popularne televizijske emisije o duhovima i ukletim kućama. Ona se zabavlja sa svojim menadžerom i producentom Roryjem (Justin Theroux igra lik modeliran da bude nalik na Otha iz originalnog filma) kojeg je upoznala na grupnoj terapiji nakon pogibije bivšeg muža, ali osjeća pritisak svakodnevnog života. Situacija će se dodatno pogoršati kada joj njena maćeha Delia (Catherine O'Hara) javi da joj je otac Charles poginuo, pa treba obavijestiti Astrid (Jenna Ortega koja se nakon petog Vriska kandidira za specijalisticu za „legacy sequele”). Astrid ne vjeruje u duhove i prezire svoju majku koja zarađuje na naivnosti ljudi. Treba organizirati sahranu i ići s Delijinim planom da kuću pretvori u svoju najnoviju instalaciju, „muzej žalosti”, Rory stvar dodatno komplicira idejom da se on i Lydia vjenčaju u najkraćem mogućem roku, a Astrid je upravo upoznala dečka Jeremyja (Arthur Conti). Pristala je da s njim provede svoj omiljeni praznik, Noć vještica, ali Jeremy možda nije ni izbliza tako fin i bezazlen kakvim se na prvi pogled čini. U međuvremenu, zagrobnim svijetom i dalje vlada nesnosno komplicirana birokracija sa šalterima i čekaonicama, ali tamo se pojavila nova opasnost: srednjovjekovna vještica Delores (Monica Bellucci) koja isisava duše i kao takva može i mrtvima skratiti zagrobni život. Ona traži svog bivšeg supruga, Bubimira (Keaton, naravno) koji mora smisliti plan kako od nje pobjeći, a možda se vratiti i na onaj originalni, da se oženi Lydijom i preseli u svijet živih. Policijski detektiv, u smrtnom životu nekada glumac iz B-filmova, Wolf Jackson (Willem Dafoe), pokušava pak da vještici stane na kraj. Dva svijeta i sijaset podzapleta sudarit će se u uvrnutoj, frenetičnoj i na koncu kaotičnoj završnici.
Kada bacimo pogled na izvedbu, postaje nam jasno da Tim Burton u tom smislu želi biti što više vjeran originalu, u čemu i uspijeva, a ponegdje čak i premašuje standarde koje je sam sebi zadao. Stilski, to je to, ali je kvaliteta pojedinih segmenata, prije svega tehničkih, poput specijalnih efekata baziranih na maketama i animatronici, u nastavku čak i bolja nego li u izvorniku, što je možda i stvar dosta ozbiljnijeg budžeta. Strukturalno i koncepcijski, također, novi je film dosta blizak originalu, od prolongirane i kaotične ekspozicije do konvergencija više narativa i zapleta koje vode različiti likovi u nešto što bi se moglo nazvati organiziranim kaosom za završnicu. Isti je i koncept naslovnog junaka koji biva prizvan, što nemarno, što namjerno, pa onda situaciju okreće u kaos i u svoju korist. No Michael Keaton ovdje ima više glumačke konkurencije, makar u svijetu mrtvih gdje se susreće s vrlo raspoloženim Willemom Dafoeom i Monicom Bellucci koja može do kraja šmirati, a opet biti uvjerljiva kao opaka sisačica duša. To međutim ne znači da Keaton ne okreće stvar na „one man show” u kojem se može maksimalno ludirati i probijati „četvrti zid” direktno se obraćajući publici.
Izvrstan posao su Burton i scenaristi napravili i sa starim likovima iz svijeta živih kojima je dopušteno da odrastu, odnosno da ostare, što posebno važi za Lydiju i Deliju čija je dinamika odnosa sada prilagođena godinama njihovih likova (i Winona Ryder i Catherine O'Hara se savršeno snalaze sa starim likovima u novoj verziji). A zbog onoga što je glumac Jeffrey Jones radio u stvarnom životu (poticanje maloljetnika na obnaženo fotografiranje), njegov lik Charlesa dobio je smrt na način crtića. Likovi Maitlandovih se samo spominju, ali se ne pojavljuju, što ima smisla i po internoj i po eksternoj logici: likovi kao duhovi ne mogu ostarjeti, a glumci koji su ih igrali ipak jesu. Problem, doduše, nastaje s uvođenjem i zapravo gomilanjem novih likova koji se sa starima ne mogu izboriti za našu pozornost i naklonost. Stoga oni samo generiraju svoje podzaplete koji dodatno generiraju kaos u filmu koji je sam po sebi kaotičan na narativnom planu. U tom smislu, nastavak je brži, luđi, preciznije urađen i stoga manje naivan od originala, što možda i nije tako dobra vijest jer svakako neće dobaciti do nivoa kultnog klasika, već će u inflaciji sadržaja kojoj svjedočimo brže utonuti u zaborav. To je, doduše, standardni problem nastavaka tog tipa, a razina problema se podiže s povećanjem vremenske razlike između nastavka i originala. Opet, može nam biti drago da se makar redatelj Tim Burton vratio u formu i „zonu ugode” nakon perioda lutanja, da se vratio svom stilu i likovima do kojih mu je stalo. I to da je u priču ušao bez kalkulacija, svojih ili tuđih, o nekim nimalo sinematičnim faktorima koje „treba” uzimati u obzir kada se radi film, pa je sebi dozvolio da bude i politički nekorektan i sirov, a sve kako bi nas zabavio.

A Ghost Story

2017.

scenario i režija: David Lowery

uloge: Casey Affleck, Rooney Mara, Liz Franke, Will Oldham, Kesha Sebert, David Lowery

Nekima će ovo biti najbolji film godine, možda i nekoliko godina unazad. Drugi će se, pak, upitati na šta su to trošili svoje dragoceno vreme. Jedna stvar je sasvim jasna: A Ghost Story je iznimno čudan film, definitivno najčudniji sa ovogodišnjeg festivalskog ciklusa, i kao takav nije za svakoga niti će svakom upornom gledaocu pružiti nagradu. Na ovaj način pokušavam da se ogradim i da kažem da mi jedno gledanje u nezgodnom festivalskom terminu (pretponoćna projekcija) možda nije dovoljno da bih ga u potpunosti prigrlio i da ću možda biti u stanju napisati nešto pametnije nakon još jednog gledanja, ako do njega dođe. Dotle – difuzni utisci.

Kako volim da na film dođem sa što manje predznanja onog statističkog tipa ili napaljen trailerom (koji i inače služi samo da napali i neretko razočara), ono što me je privuklo je jedna potpuno trivijalna informacija: Casey Affleck igra duha, onog sa plahtom preko glave kao u nekoj dečijoj predstavici, i kroz veći deo filma skoro bez reči pazi na svoju udovicu koju igra Rooney Mara. Oboje su vrlo sposobni glumci da sa vrlo malo inputa naprave sjajne uloge, i ovo je u teoriji glumački film, ali možemo li se zadovoljiti jednom ucveljenom ženom i jednim skoro pa nepomičnim čaršavom koji nemo bdije nad njom? Odnosno, koliko je moguće igrati osobu u večitoj sadašnjosti patnje, a naročito sa dodatnim hendikepom u vidu odsustva teksta i mimike, samo stavom. Dobro, barem je “ulaz” duha u film briljantan, negde na 20-ak minuta, u dugom neprekinutom kadru u mrtvačnici, nema laži, nema prevare, zaista je to Casey Affleck.

Prvo što će odbiti ljude je spor ritam, toliko spor da imamo naturalistički potresnu scenu u kojoj Rooney Mara, bezimena do kraja filma, onako mršava proždire pitu dok ne ode da povrati. Jasno, ovo nije priča o duhovima za pored logorske vatre, o ukletim kućama, uhođenju ili, sa pozitivne strane, o spiritualnom prisustvu koje vodi nekoga kroz dalji život, ovo je film o žalovanju, i to ne jednostranom, kao kad preživeli žali za pokojnikom, nego obostranom, kad pokojnik zatlačen između svetova žali za životom. Te ideje na kojima je zasnovana prva polovina filma nisu naročito nove, poznate su nam iz više izvora, ali reditelj Lowery uspeva da nam ih prenese na prilično unikatan način, koristeći oštre rezove umesto pretapanja.

Druga stvar koja će nas začuditi i dovesti na rub izdržljivosti je cela druga polovina filma obeležena vrlo liberalnim tumačenjem vremena. Jednom kad se udovica pomeri sa mrtve tačke i odseli (nikada nije volela tu kuću na nekadašnjem ranču u ruralnom Texasu, što je i bio predmet spora između nje i pokojnika dok je isti još bio živ i klepao jedva slušljivu muziku), duh će ostati vezan za mesto i pratiti nove stanare u toj kući. Radnja odatle ide i u prošlost, u doba pionira i kauboja, ali i u budućnost, posmatrajući propadanje kuće i izgradnju novog objekta na tom mestu, a ugođaj postaje na tragu savremenih Malickovih filmova (The Tree of Life i napred) sa sve temama koje ovog teksaškog sineastu preokupiraju: prolaznost vremena, spiritualni svetovi, kreacija i destrukcija, sile prirode, religija itd.

Od Davida Loweryja možemo očekivati spor tempo i meandriranje u priči, on je svoju karijeru gradio kao montažer na izrazito arthouse filmovima tipa Primer Shanea Carrutha. Film koji je režirao, Ain’t Them Bodies Saints, jedan spori, melanholični neo-western / backwoods noir meandirarujeće priče i strašne atmosfere, jedan je od onih koji su me ostavili bez daha. Slučajno ili ne, u njemu su isto Casey Affleck i Rooney Mara igrali nekako prokleti i ukleti par. Razlika je u tome što je tada Lowery imao priču ili priče koje je hteo da ispriča, a ovde kao da pušta da mu misli slobodno lete unaokolo u depresivnom raspoloženju.

Ako pitate za negradu gledaocu, ima je. Jedna od njih je izuzetno poetična fotografija na formatu 4:3 sa zaobljenim rubovima, kako u kakvoj staroj priči o duhovima u tamnim i mutnim bojama melanholije. Takvu fotografiju “soundtrack” kojim dominiraju tužni gudači čak i za nijansu previše ističe. Druga stvar je gluma, jer se i Casey Affleck i Rooney Mara trude da prevaziđu sami sebe na ono malo prostora koliko imaju, a mi možemo vrlo jasno videti njihove emocije, čak i kad su, kao u Affleckovom slučaju, skrivene pod plahtom. Treća stvar je originalnost celog filma – ovako nešto definitivno niste gledali do sada i to morate priznati čak i ako mislite da je nebuloza.

U konačnici, još uvek nisam siguran koliko je to nešto novo baš toliko dobro. A Ghost Story je pažljivo urađen film, do poslednjeg detalja. Namerno je takav kakav je. Zahtevan, čudan, možda kontemplativan. Pojedina rešenja prolaze kao gotovo genijalna, dok se iz nečeg drugog može iščitati pretencioznost. I dalje mislim da zahteva barem još jedno gledanje...

The House / Huset

2016.

scenario i režija: Reinert Kiil (uz prevodilačke usluge Jana Helgea Lillevika)

uloge: Mats Reinhardt, Frederik Wolf, Sondre Krogtoft Larsen

Nacistički oficir Kreiner (Reinhardt) i vojnik Fleiss (Wolf) nakon što su izgubili svog vezistu moraju sprovesti zarobljenog borca Norveškog Pokreta Otpora Runea (Larsen) kroz zavejanu šumu. Kako ih kompas zeza, a karte nisu baš precizne, orijentacija im je problem. Sreća u nesreći je da nalete na veliku, osamljenu kuću na proplanku gde se makar mogu odmoriti, oporaviti i sačekati da oluja prođe. Ali, kako smo na terenu horora, kuća na osami je retko kad dobra vest...

Pripremite se, dakle, za klasične paranormalne aktivnosti. Sve počinje pomalo začudno, ali ne baš izravno opasno: u kući nema žive duše, ali je na štednjaku toplo jelo i radio je uključen i sam menja stanice. Tu je negde i sveska sa dečijim crtežima koji su malo morbidni, ali još uvek ništa ne pali lampice. Rune na uvezanoj knjižici i na vratima ormara su već druga priča, pa će se tako norveška zastava pojavljivati na jarbolu na kome su nacisti okačili svoju, partijsku, Rune će umirati i oživljavati, kretati se po kući i menjati krevete, a Kreiner i Fleiss će ugledavati prikaze iz svog života, svađati se i tonuti u ludilo dok se dani pretvaraju u Dan Mrmota.

Kuća, naravno, ima svoju pred-istoriju, slučaj egzorcizma iz prošlosti ne baš jasno povezan sa događajima u vremenu sadašnjem, ali prisutan u nekoliko flashback momenata. Te scene izgledaju zgodno na foršpanu, ali čini se da im je to i jedina namena, dok Kiil tek na kraju, uz prilično dobar obrat, uspeva da ponudi suvislo objašnjenje koje sa egzorcizmom nema neke naročite veze.

Prvi kvalitet filma je njegova ekonomičnost: snimljen za desetak dana na ograničenom broju lokacija i za samo 100-ak hiljada dolara, film se više oslanja na pametno složen produkcijski dizajn nego na efekte. I njih ima, ali su relativno diskretni. Mana te ekonomičnosti je što je nije teško pročitati, pa tako loše osvetljenje često deluje kao maska u iznudici nego neki nameran psihološki ili kakav već efekat.

Drugi kvalitet filma je relativno uspela karakterizacija likova. Kreiner je obrazovaniji, kulturniji, razboritiji, pa čak i humaniji od nacističkog dvojca, dok je Fleiss fanatični vojnik partije na ivici živaca i željan osvete zbog smrti svog saborca. U njihovim međusobnim okršajima, oficir će se često pozivati na čin, sa sve manje i manje efekta. Problem je, međutim, što su njih dvojica nacisti sa kojima se publika ne može i ne treba saživljavati (nemojmo se zavaravati, The House ni u kom slučaju nije nekakav snažni anti-ratni film poput Peckinpahovog Cross of Iron, već film o ukletoj kući koji Drugi svetski rat koristi kao pozadinu), a Rune kao žrtva je zamišljen kao enigma, ali zapravo deluje pasivno i skoro mutavo. Najvažnije, on ne pruža nikakvu perspektivu.

The House ostaje film dobre ideje kojoj u suštini fali razrade. Idealan format za nešto takvo bi bio kratkometražni jer materijala zapravo ima za 20-30 minuta. Sve preko toga deluje kao razvlačenje i ponavljanje jednog te istog bez nekog naročitog efekta. The House izgleda kao prvi, dramaturški nespretni dugometražni film autora koji je zanat pekao na kratkom metru, ali to nije. Reinert Kiil je prekaljeni asistent scenografije i reditelj nekoliko kratkih i dugometražnih filmova, od kojih je Whore (2009) jedan od skandinavskih low-budget klasika. Od njega smo, dakle, videli i bolje, čak i za manje para.

Personal Shopper

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Olivier Assayas

uloge: Kristen Stewart, Lars Eidinger, Sigrid Bouaziz, Anders Danielsen Lie, Ty Olvin, Nora von Waldstatten

Olivier Assayas voli da snima filmove sa internacionalnim glumačkim postavama. Obično se to moglo ugurati u žanrovski okvir globalnog trilera i bilo je tek nešto bolje od konfekcije kakvu obično viđamo na tu temu. Međutim, kad Assayas ubode temu koja mu leži ili se uhvati nekog cross-genre pristupa, to može biti zanimljiv film. Takođe, ne treba smetnuti sa uma da imamo posla sa autorom koji zna da se nepotrebno zapetlja, pa se izvlači na opšta mesta. Personal Shopper stoga može da ode na bilo koju stranu.

Zapravo, opis u kojem stoje pojmovi poput priče o duhovima, napetog trilera, modnog podzemlja i socijalne drame zvuči jako difuzno. Srećom pa iz scene u scenu pratimo jednu od najboljih glumica današnjice, Kristen Stewart i njen lik obeležen anksiozom, rastrzan između sveta materijalnog, odnosno posla koji ne podnosi za osobu koju ne voli u svetu koji joj nije nikako po guštu, spiritističkih i spiritualnih ambicija i osećaja tuge i praznine. Njena Maureen jedan je od najkompleksnijih likova ove godine i verovatno par godina unazad. I Kristen Stewart je u životnoj formi.

Maureen je naslovni lični kupac za površnu i praznu, a izrazito bogatu manekenku Kyru (von Waldstatten). Znate da su takvi ljudi obično “prezauzeti” da bi se bavili svakodnevnim banalnostima poput izbora odeće čak i kad od tih svakodnevnih banalnosti žive. Naravno, to nije posao njenih snova nego posao koji plaća račune i omogućava joj da bude u Parizu. Opet, Pariz takođe nije njena destinacija iz snova i njen situirani dečko (Olvin) je zove da mu se pridruži u Omanu, što ona odgađa, jer “čeka na znak”.

Ne, Pariz je mesto muke i tuge, mesto na kojem je umro njen brat blizanac Lewis i to od srčane mane koja im je zajednička. A “znak” je znak od njega, sa onog sveta. Naime, Maureen za sebe smatra da je medijum koji komunicira sa svetom duhova, a i Lewis je za sebe bio uveren u isto. Njegov duh se možda skriva u kući u kojoj je živeo sa Larom (Bouaziz), a možda i lebdi slobodan okolo.

Maureen svejedno mora da učini nešto, da ga potraži ili sačeka, da čuje informaciju ili da se od njega oprosti. Stvari postaju čudne nakon što Maureen u toku službenog puta u London počne da prima uznemirujuće i intrigantne SMS poruke od nekog nepoznatog sa skrivenog broja. Je li to Lewis i taj famozni znak? Ili je to ipak Ingo, poslovni saradnik i bivši ljubavnik njene gazdarice koji joj se već prilikom prvog susreta udvarao i u poslovnom i u personalnom smislu?

Ne ulazeći u metafizičke rasprave, držeći spiritualni aspekt u kontekstu svoje heroine i iz njene perspektive pričajući priču, Assayas pažljivo i polako gradi atmosferu. Ima tu sitnih, filigranskih detalja kako iz vanjskog sveta mode i taštine, tako i iz unutarnjeg obeleženog grčem, tugom i nervozom i sa njima reditelj vrlo vešto žonglira. Gotovo androgino držanje Kristen Stewart za koje nam je jasno da je samo maska mu je sasvim dobar saveznik na tom putu. Dok je film atmosfere i raspoloženja, reklo bi se film ni o čemu, Personal Shopper izuzetno drži pažnju.

Problem nastaje u manjoj meri u vizualizaciji te spiritualne komponente. U suštini, fora su komadići trivije da je Victor Hugo bio medijum, te da je eksperimentalna fotografija nastala na seansama zazivanja duhova. Nekako ćemo čak i progutati film-u-filmu o izgnanstvu poznatog pesnika koji je kratio vreme seansama sa duhovima, ali će nam se “pravi” duh u kući učiniti kao nesuptilno rešenje i pritom u kontekstu snimanja celog filma na 35 mm i u kišno-sivim tonovima, izuzetno nespretno izvedeno.

Problematična je i misterija oko SMS-poruka. Odnosno, nakon jedne partikularne poruke, misterija je zapravo i ubijena. Autor dva klimava kraja pokušava da poveže u jedan i to otvoreni i kanda višesmisleni, ali zapravo prilično prozaični i jasni. Sve što tako vešto podigrava, Assayas uspeva zabrljati u operacionalizaciji koja možda čak i nije bila potrebna.

Opet, Personal Shopper je film o kojem se može dugo razmišljati i raspravljati. Delom je to stvar Assayasa kojeg festivalski selektori i žiriji vole više čak i od festivalske publike (film je izviždan u Cannesu, ali je svejedno podelio nagradu za režiju u zvaničnoj konkurenciji). Delom je to zbog maestralne Kristen Stewart i njene karijere koja ide u pravom smeru, dostiže neverovatne visine i ponire duboko u ljudske emocije. Međutim, Personal Shopper je film koji postaje sve bolji što duže razmišljamo o njemu. Uvlači se pod kožu i prati nas.

Under the Shadow

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Babak Anvari

uloge: Narges Rashidi, Avin Manshadi, Bobby Naderi

Horor u Under the Shadow, dugometražnom filmskom prvencu britansko-iranskog autora Babaka Anvarija, dolazi iz više pravaca i prisutan je na više nivoa. Na nivou teksta imamo klasičnu islamsku varijantu zvanu “djin”, zloduha koji dolazi na krilima vetra i opseda svoje žrtve koje odvodi u ludilo i uništenje. Uz to imamo i dva pod-tekstualna nivoa, socijalni i psihološki, što će reći odjeke Islamske revolucije u Iranu 1979. godine, Iračko-iranski rat koji je usledio i eskalirao u zasipanje prestonica dveju zemalja balističkim raketama, novonastali podređeni položaj žene u skladu sa tradicijom nakon “amoralnih starih vremena” šaha Reze i konačno izolaciju majke i kćeri u stanu i neizbežni sukob između njih dve.

Našu junakinju Shideh (Rashidi) upoznajemo tokom posete univerzitetu na kojem je pre Revolucije studirala medicinu, ali je nije završila zbog spleta privatnih i političkih okolnosti. Sada želi da se vrati, ali sa prošlošću levičarske aktivistkinje (i verovatno ateistkinje ili makar sekularistkinje) to joj više nije moguće. Tako nezadovoljna se vraća porodičnom životu, ilegalnom gledanju video-kaseta sa vežbama Jane Fonde (ne samo da je zapadnjačka moda zabranjena, čak je i tehnologija ilegalna), servisiranju pomalo razmažene kćeri Dorse (Manshadi) i prepirkama sa mužem, doktorom Irajem (Bobby Naderi) koje ne prestaje čak ni kada ga pošalju na prvu liniju fronta odakle se javlja telefonom sa zdravorazumskim, ali patronizirajućim savetima da se njih dve sklone kod njegove familije na selo jer se očekuje pojačavanje raketnih napada na Teheran. On insistira, ona odbija i oboje ih treba razumeti, ona je suviše ponosna, a on, ma kako se trudio da bude moderan i liberalan, ipak ostaje povlašteni muškarac koji će u pravom trenutku odigrati tu kartu.

Prava nevolja će, međutim, tek uslediti kada Dorsa počne govoriti o djinu na kojeg ju je upozorio nemi sused koji komunicira samo s njom. Shideh to otpisuje kao sujeverje, ali u kombinaciji sa nestankom kćerine lutke za koju je ona posebno vezana, majčine kasete, kćerine neobjašnjivo povišene temperature i majčine ključajuće nervoze, situacija postaje sve ozbiljnija. Prvo kćerka “vidi” prikaze i komunicira sa njima, onda majka gubi san, postaje iritabilna i oseća se ugrožena na svakom koraku sve do crescenda nasilja i jurnjave.

Sa jedne strane, kao osnovu imamo Polanskog i njegovu “stambenu trilogiju” i gomilu očekivanih horor “tropa” sa kojima nas Anvari zadirkuje, od nestanka stvari, preko lutke do dvoje dece, jednog cendravog i drugog sablasnog, sa kojima žonglira i koje znalački “pakira” u horor koji puca od atmosfere i tek povremeno iskače u savršeno tempirane “jump scare” momente. Sa druge, osećamo realnu, ne-horor pretnju od rata, zračnih uzbuna posle kojih slede silasci u podrum (ex-yu publici vrlo dobro poznata rutina iz ratova 90-ih), potencijalno “nosatih” neznanaca i suseda, pa čak imamo susres sa zloglasnim Čuvarima Revolucije koji će dezorijentiranu Shideh pokupiti na cesti noću pošto je ona izašla bez pokrivala za glavu u trenutku panike. To što se zgrada rapidno prazni, bogati tradicionalisti odlaze na selo, a prijazni liberali kod sina u Pariz, takođe ne doprinosi osećaju sigurnosti i normalnosti kod naše junakinje i njene kćeri.

Under the Shadow se pojavio na Sundance Festivalu prošle godine i instantno osvojio publiku i kritiku. Poređenja sa Babadookom su bila neobična, uzevši u obzir odnos racionalnog i iracionalnog i trenje u porodičnoj situaciji, ali ona uglavnom idu na stranu ove britansko-iranske koprodukcije snimljene, zgodno, u Jordanu. Reč je tu o slojevitosti i izrazito snažnoj simboličkoj ravni, perfektnom građenju atmosfere i pretnje iznutra i izvana. Obratite pažnju na sveprisutne zvuke vetra, udaljenih detonacija, šumove iz drugih prostorija, kao i savršeno preciznu kameru sa savršeno opravdanim oštrim pokretima i švenkovima. Takođe, ne treba zaboraviti ni sjajno doziranu i vođenu glumu, te vrlo pažljivo napisan dijalog koji u svakom trenutku otkriva taman onoliko koliko treba.

Anvari očito vrlo dobro zna o čemu govori i iz filma se da naslutiti da je, ako ne Revoluciju, onda sigurno ratne godine i represiju koja je usledila doživeo ili makar video svojim očima. To nam govori da je pred nama pošten autor. Sa druge strane, preplitanje stvarnosti i fikcije, prirodnog i natprirodnog, poigravanje sa percepcijom i emocijama i efekat koji gađa i pogađa svedoče o tome da je on izuzetno sposoban autor čiji dalji rad vredi pratiti. Under the Shadow je impresivan filmski debi i jedan od najboljih horora u poslednje vreme.

The Hallow

2015.

režija: Corin Hardy

scenario: Corin Hardy, Felipe Marino, Tom de Ville

uloge: Joseph Mawle, Bojana Novaković, Michael McElhatton, Michael Smiley

Corin Hardy je svakako autor pred kojim je budućnost kada je u pitanju horor i uopšte mračnjaštvo. Kao autor kratkih filmova i video-spotova osvojio je brojne nagrade, a njegov dugometražni prvenac The Hallow svakako je zanimljiv i žanrovski pismen uradak. Pred Hardyjem je nov angažman, remake kultnog filma The Crow i čini se da producenti imaju pravog čoveka za posao, nekoga sa osećajem za vizuelno, za cool i za gothic.

To se donekle potvrđuje i u The Hallow, čak uz sva ograničenja debija i prelaza s jednog formata na drugi. Problem je možda preterana ambicioznost ili fingiranje iste: Corin Hardy je film “prodavao” kao mešavinu Peckinpahovih Straw Dogs i Del Torrovog Pan’s Labyrinth, a da ni sa jednim ni sa drugim filmom nema previše veze, osim onih najpovršnijih identifikacija. Ipak, filmski DNK The Hallow uopšte nije slab: mogu se tu iščitati uticaji Carpentera i Cravena, Shyamalana i Lucia Fulcia, dok je glavna asocijacija Sam Raimi i njegov Evil Dead sa kojim deli “cabin-in-the-woods” okruženje. Hardy nam je taj koncept začinio sa lokalnim šmekom Irske, njenim vlažnim šumama, oronulim starim kućama i unikatnim folklorom.

Adam (Mawle) je inženjer šumarstva koji sa ženom Claire (Novaković) i bebom dolazi u duboku Irsku provinciju kako bi obeležio stabla za seču. Njegov dolazak nije koincidentalan i poklapa se sa privatizacijom državnih šuma usled krize, pa je otpor lokalnog stanovništva razumljiv. Jasno, dođoš nije popularan, svetonazorske razlike su ogromne, ali usred svega toga, kako objašnjava lokalni policajac (Michael Smiley u divnoj minijaturi), stoji nesporazum: lokalci veruju kako šuma pripada naslovnim mitskim bićima i kako ih ne treba uznemiravati.

Hardy nas u prvom činu drži u neizvesnosti ima li njegov horor socijalni i psihološki kontekst. Prvo pokušava da isprofilira Adama i njegov odnos sa lokalcima među kojima je najglasniji sused Colm Donnelly (McElhatton), a kasnije i sa Claire. Jednom kada radanja krene svojim tokom, kursom pravog, nepatvorenog horora bez aluzija na nešto drugo, upravo će taj odnos biti od izuzetnog značaja kao jedini preostali kontekst. Joseph Mawle i Bojana Novaković uspevaju da fiksiraju našu pažnju i iznesu film, iako je njegov lik možda čak i previše napisan, a njen svakako premalo.

Glavna stvar u filmu su akcione scene u kojima se naši junaci susreću sa monstrumima, odnosno šumskim demonima. One su impresivno agilne, napete i pratljive. Ima tu i “jump scare” momenata koji su efektni jer se s njima ne preteruje, ima i dovoljno jeze i groze, prljavštine i krvi. Međutim, posebna poslastica ovog filma su monstrumi i njihov tretman: iako su u principu tipski, bez prošlosti i uzroka, Hardy ih polako i postepeno uvodi i maksimizira njihov efekat, a sami monstrumi su odličan primer digitalne i modelarske animacije.

Iako je daleko od bilo čega revolucionarnog, The Hallow je žanrovski čist i sasvim solidan film koji svaki ljubitelj horora treba pogledati.

Lights Out

2016.

režija: David F. Sandberg

scenario: Eric Heisserer (prema istoimenom kratkom filmu Davida F. Sandberga)

uloge: Teresa Palmer, Maria Bello, Gabriel Bateman, Alexander DiPersia, Billy Burke

Horor je žanr straha, a strah od mraka je jedan od najlegitimnijih, najučestalijih i najzgodnijih za razna tumačenja. Toliko da nam dođe da se zapitamo koliko se horora time zapravo bavi u prvom planu. Valjda zbog straha od etikete blatantnosti i banalnosti, taj strah često biva preformuliran u nešto drugo. Sa te strane, Lights Out je osvežavajuće direktan i neuvijen: opasnost zaista vreba iz mraka kao takvog.

Zapravo, istoimeni trominutni film istog autora je u tom smislu apsolutno direktan, osim straha od mraka tu nema ničeg drugog, ni razvoja likova, ni pred-istorija, čak ni dijaloga. Drugo je pitanje može li se tako nešto genijalno jednostavno i bazično razvući na dugi metar. Lights Out se tu nije naročito dobro pokazao, ne toliko zbog problema šta ćemo samo sa mrakom i uplašenima, koliko zbog poštapalica iz drugih filmova: nadnaravnih entiteta, šablonske razrade i retrogradnog konteksta.

Prvi kliše je dete u nevolji. On je Martin (Bateman), otac (Burke) mu je poginuo, a majka Sophie (Bello) je u depresiji i komunicira sa prijateljicom Dianom koju mali nikad nije video, ali zbog koje ne može da spava. Zato se Martin obraća za pomoć svojoj polu-sestri Rebecci (Palmer) čija je prva ideja da ga makne iz lude kuće. Kako to nije moguće iz legalnih razloga, Rebecca odlučuje da uz pomoć svog dečka (DiPersia) obračuna sa Dianom koja je obeležila i njenu prošlost i koja nije samo košmarni san.

Sa pozitivne strane, Lights Out uspeva ono što retko kojem hororu polazi za rukom: da bude strašan oslanjajući se skoro isključivo na “jump scare” momente. Razlog za to je poprilično bistra ideja da se monstrum plaši svetla kojim mu je moguće i nauditi kada ga se zarobi, te da se kreće po senkama i mračnim ćoškovima kojih je kuća puna. Na stranu tupa pozadinska priča snimljena uz obavezno kliktanje projektora sa kojeg se vrti super-8 film, Diana je prilično “scary” monstrum već time što nas može u svakom trenutku iznenaditi.

Lagani problem je što su svi likovi osim nje koju u ljudskom obliku i ne vidimo na ekranu zapravo tanki i prozirni kao celofan. Pa sad, radilo se tu o uplašenom klincu, dečku-mamlazu koji je spreman na sve kako bi isterao nešto svoje, depresivnoj i stoga beskorisnoj majci ili devojci koja je probleme ranije rešavala bežanjem. To glumce ostavlja u nezavidnom položaju, što se najbolje oseća u slučaju inače karakterne glumice Marie Bello koja je imala u svojoj karijeri nekoliko pamtljivih uloga, ali i u slučaju Terese Palmer koja je sposobna za bolje, ali ovu prelomnu fazu karijere provodi u svaštarenju.

Mnogo veći problem je kontekst. Čak i ako pustimo da prođe ideja da je malo alternativniji stil života, poput oblačenja u crno, slušanja žestoke muzike i furanja na pseudo-umetnost propraćen strahom od vezivanja nešto strašno i kao takvo verovatno izraz duboke traume, problem ostaje tretman depresije i monstruozno ponuđeno rešenje za taj problem. Kontekst postaje problematičniji kada se u obzir uzmu brojke: Lights Out nije neki opskurni filmčić, nego hollywoodski horor koji je zaradio ozbiljne pare, nekih 18 puta veće od svog budžeta.

Backtrack

2015.

scenario i režija: Michael Petroni

uloge: Adrien Brody, Jenny Baird, Bruce Spence, Sam Neill, Chloe Bayliss, Malcom Kennard, George Shvestov, Robin McLeavy

Opet neko vidi mrtve ljude. Od precenjenog The Sixth Sense, svako malo neko vidi mrtve ljude. Problem sa takvim, hm, pasivnim i ne baš strašnim duhovima u filmu je što po pravilu znamo njihovo značenje. Oni nisu “pravi” duhovi, hodajuće plahte i lupajuća vrata, oni su duhovi naše prošlosti, pa i sadašnjosti. Uostalom, nevesele slike okruženja nas na to podsećaju: u takvim filmovima padaju kiše, ljudi žive po buđavim stanovima i trošnim kućama i generalno se drže usrano preko svake mere.

Ovde je onaj koji vidi duhove – psihijatar. Kliše. Ludi psihijatar koji pati od gubitka deteta (nesrećni slučaj ili nepažnja). Ludi psihijatar u ordinaciji na bezveznom mestu pored pruge u neimenovanom neveselom gradu. Ludi psihijatar čiji su pacijenti još luđi, ako nisu potpuno imaginarni. Ludi psihijatar koji ide kod svog mentora (Neill) na terapiju. Ludi psihijatar koji u začudnoj pacijentkinji vidi duh svoje kćeri i poziv da razreši misteriju iz svoje klinačke dobi, misteriju koje se ne seća, ali za koju oseća svoju krivicu.

Srećom pa tog ludog psihijatra igra Adrien Brody i igra ga posvećeno, ozbiljno, “do kraja”. Njegova izmučena faca govori u prilog tome da možda stvarno vidi duhove ili se bori sa svojim ličnim duhovima. I ne postoji toliko loš materijal u kojem bi on izgledao loše ili prosečno, smoreno i indisponirano, na granici da naplati honorar. Adrien Brody na naplaćuje honorare, on jasno želi da ostavi trag, pa bilo to kod velikog Malicka ili kroz opskurnu australsku misteriju za koju još mora da skine akcenat.

Svaka čast njemu i svaka čast autoru Michaelu Petroniju koji nije izabrao samo njega, nego i ostatak glumaca. Devojčica-duh koja ne govori u izvođenju Chloe Bayliss je prilično jeziva od samog početka. Fizička sličnost između Brodyja i Georgea Shvestova koji mu igra oca, bivšeg policajca, ne može se negirati i njihova dinamika je sasvim na tragu otuđene familije. Legendarni Bruce Spence (drugi i treći nastavak Mad Maxa) je uvek osveženje na ekranu, kao i Sam Neill, a Robin McLeavy sasvim fino odigrava prisnost policajke u maloj sredini. Istina, neki likovi nisu dovoljno razvijeni, pa deluju kao čist višak, kao što je to žena našeg psihijatra, dosta bledunjava u izvođenju Jenny Baird, pa i njegova kćerka svedena na okidač za zaplet.

Što se samog “mesa” filma, odnosno misterije u njegovom centru tiče, ona fluidno i logično teče, zajedno sa junakom je odmotavamo i svaki odgovor koji dobijemo otvara novo pitanje. To je lepo raspoređeno kroz film čiji su ritam i tempo konstantni. Poenta je možda priprosta i naveliko rabljena u filmovima, ali na to smo nekako i navikli kad god se psihologija (terapija, a još više osećaj krivice) pokuša predstaviti najširem auditorijumu. Ali problem sa misterijom je druge prirode: ona nas jednostavno ne drži, ne tražimo još angažmana, svedeni smo na posmatrače. A ni ona sama po sebi nije naročito nova i sveža, jasno nam je da sve dolazi na naplatu.

 Šta na kraju imamo? Film koji nije loš, ali nije ni dobar i koji je inferioran svom glavnom glumcu i po generalnom utisku, i po količini strasti koja je tu uneta. Brody je jedini razlog za gledanje filma, Backtrack bi bez njega vetrio iz pamćenja u roku od nekoliko minuta.

The Other Side of the Door

2016.

režija: Johannes Roberts

scenario: Johannes Roberts, Ernest Riera

uloge: Sarah Wayne Callies, Jeremy Sisto, Suchitra Pillai, Javier Botet, Sofia Rosinsky, Logan Crenan

Plaža u Indiji i par dobrostojećih američkih turista koji se šeta njom. Žena (Callies) kaže da je trudna. Muškarac (Sisto) odgovara da je to divna vest, pita je da se uda za njega i predlaže da život provedu u Indiji za koju je on poslovno vezan. Nailaze na devojčicu, Indijku, i muškarac je pita nešto na hindi jeziku, što kasnije prevodi kao hoće li on i žena biti svoj život provesti srećni i zajedno. Devojčica se, umesto odgovora, pretvara u monstruma. Tako znači, ovo će biti festival prepada...

Žena se budi. Titl nam kaže “6 godina kasnije”. Saznajemo da se ona zove Maria i da sa mužem Michaelom živi u Indiji, prilično luksuzno u velikoj kući sa kućnom pomoćnicom Piki (Pillai). Par ima kćerku (Rosinsky) i psa. Ali daleko je to od porodične idile. Njihov sin (Crenan) je poginuo u saobraćajnoj nesreći, zaglavio mu se pojas na dečijem sedištu i udavio se, a majka nije uspela da ga izvuče. Znači, osnovni motiv filma je neizlečiva tuga majke za detetom, pomalo standardna tema, ali zavisi od izvedbe.

Prigodno, Maria će saznati da je Piki zadesila slična sudbina, a ova će joj spomenuti hram u svom zabitom rodnom selu gde se na seansi sa lokalnim sveštenstvom i monaštvom (kojem je glavni štos da se prikradaju i plaše ljude) može stupiti u kontakt sa umrlima. Samo je jedno pravilo: kada te duh pozove, ne otvaraj mu vrata, ma koliko navaljivao. I šta će Maria uraditi? Otvoriti vrata i sebi i svojoj familiji navući duh pokojnog sina / brata na grbaču. Duh će ih zezati po kući, pas će lajati u prazno, prikaze će se pojavljivati na svakom koraku i lokalno stanovništvo će se pretvarati u krvožedne monstrume sve dok se mali ne vrati u svet mrtvih kamo pripada.

Pešačka mehanika, drugopotpisani glumac koji se smara jer mu je funkcija da sve sazna prekasno i bude pasivna žrtva tuđe greške, “jump scare” momenti... Sve nam to govori da The Other Side of the Door nije samo loš, klišeiziran horor koji pritom nije čak ni zanatsko-dramaturški korektan. Iako se televizijska glumica Sarah Wayne Callies trudi da udahne život svom liku, majci sjebanoj od tuge, šlampav i šturi scenario bez ikakve razrade i dubine joj ne ide na ruku. Sve je dodatno zabrljano neinventivnom režijom koja se oslanja isključivo na poštapalice.

 Čak je i Indija samo kulisa. Mogao je to biti i Meksiko, Afrika, Japan. Možda čak i, šta ja znam, Rumunija. Svaka kultura ima svoje priče o duhovima koje se može hollywoodski površno upotrebiti za film iz B produkcije. Čak ih i ne treba tražiti, izmislite svoju i obojite lokalnim mumbo-jumbo pizdarijama, a lokalitet iskoristite kao kulisu. Jer koga boli kurac što od indijskih likova u Indiji samo jedan (i ponavljan JEDAN) govori, i to par rečenica. Možda se autor Roberts na taj način referira na blaženost bogataškog, “live-in” turističkog neznanja o lokalnoj kulturi pored koje (termin "u kojoj" bi bila laž) dotični živi, ali to čini prilično nespretno. Tako The Other Side of the Door ne ispada samo loš film, nego još i sa bonusom (kultur-)rasizma.

Sensoria

2015.

režija: Christian Hallman

scenario: Christian Hallman, Mans F.G. Thunberg

uloge: Lanna Olsson, Norah Andersen, Alida Morberg, Boel Larsson, Rafael Pettersson, Karin Bertling, Harald Leander

Hm... Urbani horor sa ženskim likom u središtu zbivanja koji nam pritom dolazi iz Skandinavije, tačnije iz Švedske. Pa to bi moralo biti zanimljivo. U svakom slučaju, očekuju se hladnoća i depresija, što samo po sebi pokreće dobar horor. Kako to zajebati? Jednostavno: sa kurčevitim stavom. Jer koji je moj taj Polanski da su njegovi urbani horori o otuđenosti u velikim gradovima klasici žanra? Ko je Hitchcock da ga se smatra majstorom napetosti? Bergman i psihologija? Uostalom, kad Eskil Vogt može da izvodi tripove u svom prvencu Blind, što ne bi mogao i Christian Hallman?

I šta je Hallman zapravo na sve to smislio? Ženu depresivnu iz nekoliko šturo navedenih razloga i duhove. Ne zajebavam se, imamo stan u blokovskom predgrađu naseljen duhovima, uz komšije čudake kao bonus. I ne spoilam jer je to nemoguće posle uvodne scene (stiglo proleće, visi baba na tavanu) i izmaglice koja se pojavljuje na ogledalu bez razloga i vrata od nameštaja koja se otvaraju takođe bez razloga u reda veličine trećoj-četvrtoj sceni. Sve je telefonirano i trasirano odmah, objašnjeno prigodno, a Hallman još krajnje bezobrazno žica nastavak sa onom scenom posle odjavne špice.

Pritom se ne ide ni u kakvu dubinu, likovi kakve sretnemo takvi su. Barem od onih živih. Tako slepac s psom (Leander) osim što deluje malo čudno u svojoj prijatnosti služi da našoj junakinji otkrije tajnu koju mi kao gledaoci znamo od početka, perverznjaku (Pettersson) na čelu piše “lažni trag”, a luda baba (Larsson) je “off” od samog početka. Ni duhovi nisu mnogo dublji, druga luda baba, ona što visi, (Bertling) vreba iz senki tako da je vidimo mi, a ne naša protagonistkinja, a jedino devojčica (Andersen) nosi u sebi malo misterije, doduše lenjo napisane i stoga lako dokučive.

Isto važi i za našu protagonistkinju (Olsson) i njenu depresiju. Ona ima jednu prijateljicu (Morberg) koja, gle čuda, ima i svoj život pa ne može da je dadilja baš stalno. Zato naša protagonistkinja tone u ludilo i crne misli. Tu se, recimo, ukazuje prilika za povezivanje skandinavski “hitova”: socijalne države i depresije (pošto ženska ne radi ništa osim što visi u stanu i šetka se po ulicama), ali Hallman tu ne poentira. Bila je to prilika za subvetziju, ma kako zaumnu, ali ipak nešto zanimljivo i originalno u filmu.

Hallman je, međutim, imao druge planove. Pokušao je da se izvuče na sporost i atmosferičnost, neuspešno. Prvo, zato što se stalno “offira”. Drugo, zato što je to toliko puta viđeno u modernim horor-dramicama sa duhovima: kao, ništa se ne događa, a ono... Čak je i hladnoća pejzaža očekivana i do daske banalna i zapravo jedino što pomera film iz kategorije negledljivo u kategoriju gledljivo lošeg je perfektna gluma Lanne Olsson koja i sa tako plitkim i bezveznim likom uspeva da izvuče emociju i pobudi nam empatiju.

Vraćam se na Polanskog i njegovu stanarsku trilogiju. Svi ti filmovi su govorili i ulazili u suštinu pojava koje su se nalazile iza viđenog. Radio ih je kreativan i iskusan filmaš koji je znao šta i kako hoće reći. Pre dugometražnog debija Sensorie, Hallmanu je “highlight” bio televizijski dokumentarni specijal o nekadašnjoj porno-zvezdi, čak ne ni posebnoj po nečemu. Pametnom dosta.

Nina Forever

kritika  originalno  objavljena na Monitoru

2015.

scenario i režija: Ben Blaine, Chris Blaine

uloge: Abigail Hardingham, Cian Barry, Fiona O'Shaughnessy, Elizabeth Evin, David Troughton

Ima nešto u pojavi Abigail Hardingham. Nije lepa, čak se ne može reći ni da je pravilnih crta lica, ali fiksira poglede. Kao neka čudna cura u klubu na koju projektujete ovo ili ono, sve se ne usuđujući da priđete. Znate samo da vas čeka luda vožnja, ako ikada skupite hrabrosti za to. Utoliko je čudnije što u drugoj sceni u kojoj se njen lik pojavljuje nju ostavlja dečko sa optužbom da je suviše “vanilla” (obična i dosadna), a frajer pritom izgleda kao dosadni mastiljar.

Tako je i sa ovim filmom. Nije lep i zgodan, nije ni odvratan, često se čini da nema smisla i da promašuje skoro sve što se promašiti može, ali definitivno ne možete odvojiti pogled sa ekrana. Toliko je neobičan, nov i originalan da je naprosto magnetičan. I da stvar bude bolja, kako odmiče je sve bolji, a nekoliko sati nakon gledanja možda čak i pomislite da ste upravo odgledali remek-delo i budući klasik.

Dakle, naša junakinja je Holly (Hardingham), buduća bolničarka u hitnoj pomoći i odmah u prvoj sceni svojim drugaricama sa studija izjavljuje nešto čudno i potencijalno patološki: deklarira interes sa kolegu sa svog studentskog posla u supermarketu, iako svi znaju da on već godinu dana pati za svojom poginulom curom i čak je, navodno, pokušao da se ubije. Taj momak, Rob (Barry), svakako u sebi krije nešto više o mistike i mraka kojim zrači i Holly mu u zgodnom trenutku prilazi i njih dvoje se upuštaju u vezu, i to prilično strastvenu. Međutim, prilikom prvog seksa u njihovu vezu se meša i treća “osoba”, Robova pokojna devojka Nina (O'Shaughnessy), u formi duha, koja ih verbalno izaziva i sabotira na svakom koraku...

Nekoliko stvari su tu bitne za ovaj čudački trojac. Nina je poginula u saobraćajnoj nesreći za koju je Rob makar delimično kriv. Nina je već po pojavi otkačeni, umetnički tip osobe, skoro pa ostvarena slikarka, možda čak i sa dodirom genijalnosti, dok je Hollina životna priča skoro sasvim obična. Opet, Holly deluje kao konstruktivna osoba, za razliku od Nine koja može biti kreativna ili destruktivna, ali ne i razumna i konstruktivna. Zatim, Nina je mrtva, što će reći završena, što je čini savršenom dalje od šablona “o pokojniku sve najbolje”. Konačno, zbog nagle i nasilne prirode njene smrti, ni ona ni Rob zapravo nisu završili i zaključili odnos, niti su u stanju da to urade. I eto nama nesvakidašnjeg ljubavnog trougla, i to još sa kompleksnim likovima koji se doimaju živima čak i kad su nedvosmisleno mrtvi.

Prvo što će gledaoca začuditi je ton filma. Ljubavni trouglovi u “zom-com” filmovima (romantičnim komedijama sa oživljenim mrtvacima) nisu ništa naročito novo, ali su po pravilu bili dati u otvoreno komičnom, ponekad čak i parodičnom tonu. Nina Forever se drži kao izuzetno ozbiljan film, što može delovati uvrnuto, čudno, nekome čak i odbojno. To, naravno, ne znači da nema humora. Sa tako nenormalnom premisom odsustvo humora bi bilo smrtni greh. Autori ga, naravno, okreću na crnjak, a nalazimo se u Engleskoj, pa saberite dva i dva...

Međutim, i pored naleta crnog humora za koji je, logično, zadužena sama Nina svojim “in character” opaskama, film se čvrsto drži teritorije psihološke drame između Holly i Roba. Jasno, u njihovom odnosu je Nina metafora za bagaž prethodne veze (Rob se sa njenim roditeljima viđa na nedeljnoj bazi), i to bagaž najteže vrste. Sa mrtvom osobom se ne može takmičiti, niti je moguće, niti je pristojno, ali pitanje je može li se Holly s njom nositi i kako. Je li rešenje pobacati uspomene? Ili možda odavati poštovanje na svakom koraku Čak i kada, odnosno ako, Rob nastavi sa svojim životom (sa Holly ili bez nje), Nina će uvek biti tu i vrebati (ga) iz nekog ugla.

Izbor glumaca za film je briljantan. Abigail Hardingham je u stanju većinu zadataka rešiti neverovatno elegantno, samim svojim prisustvom i stavom, jasno vidimo kad je ranjiva, kad povređena, kad rešena da istera svoje i zadovoljstvo ju je gledati. Takva gluma se retko viđa od glumice koja je uglavnom zarobljena na televiziji. Rob je za nijansu tipskiji lik od Holly, ali u izvedbi Ciana Barrija izgleda životno. To nije sjebani, tužni i mistični lik kakve srećemo u filmovima, već sjebani, tužni i mistični lik koji može biti naš poznanik ili sused, što ovu “suburban gothic” priču čini jako privlačnom i snažnom. Fiona O'Shaughnessy igra Ninu sa uživanjem i dosta improvizacije, a i lik je napisan da tome pogoduje. Osim egzaktnih, sočnih linija dijaloga, sve ostalo je na volju glumici. Snažno prisustvo imaju i Elizabeth Evin i David Troughton kao njeni roditelji koji ne mogu da nastave sa normalnim životom.

Uz vrhunsku glumu treba pohvaliti i scenario koji je uređen, ekonomičan, logičan (koliko je moguće sa premisom koju imamo), inteligentan, pronicljiv i snažan. Braća Blaine, inače debitanti, uspevaju ono što ni mnogima iskusnijima ne polazi za rukom: ne samo da ubace zaista neočekivani, a opet savršeno logični i skladni obrat, nego da i kroz njega poentiraju. Sa režijom stvari ne stoje toliko sjajno. Pokazuju oni smisao za rad sa glumcima i oko za detalj (svet predgrađa kojim se likovi kreću je dorađen tako da sve ima svoje zašto), a nemaju problema ni sa psihološkom slikom likova i njihovih odnosa, iako bi neki hintovi mogli biti i manje očiti. Ono što upada u oči su pojedine scene koje su iskadrirane tako da u njima imamo mini-flashback i flash-forward momente, i kad kažem mini, mislim i u smislu njihovog trajanja (izuzetno kratki i brzo sečeni kadrovi) i u smislu vremena koje preskaču. To ima smisla za naglu promenu ritma i tempa, pa te scene deluju kao ubačeni virtuozni pasaži u, inače, u smislu ritma i tempa, savršeno odmerenom filmu, ali osim tog razbijanja i “jazziranja” samog sebe radi, ne vidim potrebu za takav postupak.

Nina Forever je čudan i uvrnut film koji ispod blesave žanrovske površine govori o itekako bitnim i potencijalno izuzetno ličnim stvarima. Za svu pohvalu je da tako hrabar i rizičan film potpisuju debitanti koji se čak ni u realizaciji ne oslanjaju na proverena imena, nego forsiraju manje poznate, skoro opskurne glumce uglavnom zaglavljene u televizijskim epizodama. Uz sve svoje mane, Nina Forever je izuzetno interesantno filmsko delce. Pustite da vam se duh uvuče pod kožu.

Demon

2015.
režija: Marcin Wrona
scenario: Pawel Maslona, Marcin Wrona
uloge: Itay Tiran, Agnieszka Zulewska, Andrzej Grabowski, Tomasz Schuchardt, Adam Woronowicz, Wlodzimierz Press, Tomasz Zietek, Cezary Kosinski, Maria Debska

Naslov će vas navesti, potpuno pogrešno, da očekujete klasičan horor film na temu posednutosti vragom. Međutim, bacimo pogled na zemlje u koprodukciji ovde, a to su Poljska i Izrael. Po logici stvari, možemo otpisati tipičnu poljsku katoličku paradigmu, pa našeg naslovnog demona potražiti u jevrejskoj mitologiji. On se tamo zove dibuk i na neki način je “clinger”, nemirni duh umrlog koji se na neki način kači, odnosno ulazi u telo žive i često sa mrtvacem povezane osobe. Dibuk ima svoj cilj, a jedini način da ga se domaćin oslobodi je da mu pomogne u izvršenju toga. Ako se sećate “najjevrejskijeg” filma braće Coen, A Serious Man (2010), on se ceo može (ali ne mora) tumačiti u tom ključu: gresi predaka koji su odbili pomoći rabinu (ili njegovom duhu dibuku) dolaze na naplatu njihovom potomku čiji se život možda baš zbog toga rastura u paramparčad.
Ovde ćemo na to ipak malo sačekati. Zapravo, Demon od početka ima atmosferu sranja koje se sprema postignutu manje ili više samo sa neveselim lokacijama poljskog sela i fotografijom Pawela Flisa skoro isključivo u mračnim tonovima. Čini se da su se reditelj Marcin Wrona i njegov ko-scenarista Pawel Maslona opredelili za “slowburn” pristup.

Naš Junak je Piotr (Tiran), Britanac poljskog porekla koji ipak solidno vlada jezikom i dolazi u otadžbinu kako bi se oženio Zanetom (Zulewska). Bračni aranžman nije baš spontan, uredio ga je njen brat, a njegov drug Jasny (Schuchardt), ali je svejedno na obostranu korist: oboje su primeri poljske aristokratije, gastarbajterske i domaće, pa brak nalikuje na poslovni ugovor. Pritom Zaneta želi ostati kod kuće, zapravo u kući svog dede, a otac (Grabowski) je više nego spreman da ispuni želju i njoj i Piotru.
Problem počinje već pred venčanje, kada Piotr u dvorištu oronule kuće spremne za adaptaciju vidi ljudski kostur. Naravno, prizor nije prijatan i on se isfrika, ali pretpostavi da to nije ništa što svadbarsko veselje uz malo alkohola (dobro, puno alkohola, ipak smo u Poljskoj) neće popraviti. Kako svadba odmiče, tako Piotra sve više preuzima prizor od ranije, vidi devojku u venčanici (koja nije njegova žena), ima ispade, u svom govoru pogreši ženino ime. Atmosfera je napeta do usijanja, Zaneta je zabrinuta za muža, a njen otac osramoćen pred gostima.
U trenutku kad se Piotr onesvesti, dođe sebi i počne govoriti jidiš promenjenim glasom, ovaj do tada crnohumorni film koji na čudan i ne baš gladak film skreće u pravcu horora, više implicitnog negoli stvarnog. Zapravo znamo šta je tu posredi, verovatno nam je jasno još od kostura, uostalom to je i jedna od tema koje potresaju poljsko društvo, naročito njegov moderniji i progresivniji deo. Ida Pawela Pawlikowskog je na osnovu iste teme (poljskog ne baš sjajnog odnosa prema Jevrejima za vreme rata) kasirala Oscara za strani film.

Pitanje je samo kako je to izvedeno, ali odgovor nije obećavajući. Mešajući relativno poznat i zanimljiv “setting” istočnoevropske svadbe sa žanrom ili žanrovima i sa istorijsko-političkim pod-tonovima, Wrona se prilično gubi. Ono najznačajnije, kontekst, izlaže ne čak ni diskretno koliko stidljivo da se to može čak nazvati kalkulantskom igrom na lake poene, posebno u kontekstu retradicionalizacije i klerikalizacije Poljske. Istini za volju, taj kontekst će nekako uhvatiti od sredine, ali samo da bi ga razvodnio na kraju.
U tome mu pomažu prilično tipski likovi, od prilično pasivnog i skoro neupotrebljivog protagoniste, pri čemu glumac histeriju dočarava uz dosta afektiranja, pa do skoro karikaturalnih ostalih. Nije tu stvar ni u osramoćenom nevestinom ocu koji mora da sačuva ugled, njenoj pripitoj majci i nesposobnom bratu kao predstavniku “plyboyskih” naslednika tajkunskih generacija. Uvođenje lika koji prema Piotru gaji rezervu bilo iz ljubomore ili iz ksenofobije, nije razjašnjeno, pokazalo se kao višak upravo zbog toga. Štos je u plejadi tipičnih svadbarskih gostiju i “svetom trojstvu” koje sačinjavaju doktor, pop (obojica u različit stadijima pijanstva i ludila) i profesor, prva dvojica kao “comic relief”, a potonji kao svojevrsni “deus ex” koji će jedini objasniti šta se dogodilo, ni izbliza jasno i uverljivo, nekako uopšteno i zavijeno u misteriju koja pokazuje da autor nije znao da završi priču ili nije smeo da je završi onako kako je hteo.
Marcin Wrona koji se ubio par meseci nakon premijere filma važio je za mladu nadu sve življe i aktivnije poljske kinematografije. U svojim ranijim radovima je uspevao da spoji nacionalnu i evropsku filmsku tradiciju i da sasvim solidno u tom kontekstu upotrebi žanrovske matrice uvezene iz američkog filma. U Demonu pokazuje da tehnički više nego pismen (inače ima doktorat iz filmske režije, nisam siguran čemu to ako se nije spremao za profesuru), da ima oko za detalj i da je sposoban iznaći neka pravilna rešenja. Ono što u celoj priči ne valja je šira slika: ona je difuzna, ali ne na dobar način. Demon svakako nije idealan testamentarni film i šteta je da ništa drugo od Wrone nećemo videti.

Crimson Peak

2015.

režija: Guillermo del Torro

scenario: Guillermo del Torro, Matthew Robbins

uloge: Mia Wassiokowska, Jessica Chastain, Tom Hiddleston, Charlie Hunnam, Jim Beaver

Možda ne moramo svi imati fanovski odnos do Guillerma del Torra, ali mu moramo priznati dve stvari. Prva je da je sjajan menadžer koji jako dobro zna šta kome prodati. Aktivan je na televiziji i na filmu, u Hollywoodu i u Evropi (jedino je svoj prvenac Cronos realizovao u rodnom Meksiku) i tačno zna šta kod koje publike prolazi. Potpuno komercijalni ili potpuno art-film, svejedno je jer del Torro je u stanju napraviti sve. A to što radi, radi vraški dobro: njegovi filmovi su bogati teksturom, vizuelno atraktivni, često gothic i svakako uzbudljivi i na racionalnom i na visceralnom nivou, a da autor pritom ne zanemaruje ni kontekst.

Neka kao primer posluže dve vezane scene s početka Crimson Peaka, odmah iza prologa. Devojka Edith (Wassikowska), očito iz dobre kuće, u balskoj haljini ide kroz blatni trg u Buffalu, NY i ulazi u monumentalnu zgradu. Vreme je prelaz vekova, mesto lagano provincijalno. Očito bogata devojka koja ne mora da radi za život pokušava da predstavi izdavaču svoj rukopis za knjigu priča o duhovima. Izdavač je odbija, od žena ako već pišu, očekuje se ljubavni roman, a ne nekakvi duhovi, na tu temu je sprdaju i dokone žene na koje je u hodniku naletela. Društvo može shvatiti Jane Austen, ali ne i Mary Shelley i del Torro sjajno postavlja taj društveni kontekst.

Del Torro u tom društvenom kontekstu polako i pažljivo gradi priču. Imamo, dakle, tu devojku Edith i njenog bogatog oca (Beaver) kome je ona sve na svetu. Imamo društvene krugove, ženidbe i udadbe, bogate američke industrijalce i osirotelo englesko plemstvo, hohštaplere i prevare. Imamo i ljubavni trougao neke vrste između Edith i njena dva udvarača, oftalmologa i ljubitelja misterija (hej, ipak je to nekakvo viktorijansko doba) Alana McMichaela (Hunnam) i romantičnog engleskog baroneta Thomasa Sharpea (Hiddleston). Imamo i njegovu sestru Lucille (Chastain) koja ga požuruje da “završi posao”, savršeno postavljene i koreografirane scene masovnih zabava, ali i duhove koji se s vremena na vreme pojavljuju da nas podsete da Crimson Peak nije samo gothic, nego je i horor.

Priča nas dalje vodi u Englesku, u usamljeni zamak na bregu crvenkaste gline po kojem film i nosi ime. Zamak je posebno izgrađen za potrebe filma, vizuelno je predivno ruiniran, iz njegovih podova i zidova glina teče kao krv, usput je, ah, tako viktorijanski, uklet i u njemu vlada čudna dinamika odnosa između sestre, brata i njegove žene... Horor je, manje ili više znate šta sledi...

Iako tu nema dubine kao u del Torrovom španskom opusu, fantazijskim hororima The Devil's Backbone i Pan's Labyrinth, usuđujem se reći da je Crimson Peak na svoj način možda i najličniji del Torrov film. Jasno, on ovde promišlja žanr i daje posvetu onima koji su uticali na njegovo stvaralaštvo. Tu su, naravno, literarni velikani Poe i Lovecraft, kao i pomenuta Mary Shelley, ali i Hitchcocku, Bavi, Murnau, Cormanu i kultnoj britanskoj produkcijskoj kući Hammer. Iako film funkcioniše kao posveta, bilo bi glupo i površno svesti ga samo na to.

Crimson Peak i pored svoje predvidljivosti (gledaoci sa iskustvom će bez problema znati šta će se sledeće dogoditi) uspeva da nam se uvuče pod kožu svojom atmosferom i da nas provoza u laganom tempu ne samo kroz del Torrov lični muzej filmske, literarne i likovne umetnosti, nego i kroz jednu legitimnu horor priču. A mi možemo sve vreme uživati u snažnim bojama, predivnoj scenografiji, doziranoj napetosti i otkrićima, kao i u majstorskoj glumi troje prvopotpisanih glumaca koji svoje arhetipske likove igraju znalački precizno.

Ima nešto sablasno u Mii Wassikowskoj i to ne samo kad igra uvrnute likove, nego i žrtve u hororima i gothic trilerima. Njeno krhko telo je sablasno, njena nevinost je sablasna. Ovde je to iskorišteno do maksimuma. Isto tako je Tom Hiddleston idealan izbor za likove romantičnih sanjara koji često dolaze u sokob sa realnim svetom oko sebe, pa se za njih u horor okruženju ne može utvrditi jesu li žrtve ili krivci. Jessica Chastain, sa druge strane, nudi svoju sablasno hladnu harizmu i uspeva da napravi jednu od strašnijih uloga u svojoj karijeri.

Guillermo del Torro sve to drži pod kontrolom i uspeva da upakuje u jedan gledljiv i zabavan, makar prilično pravolinijski gothic film. Ko i inače voli takve žanrovske i vizuelne odrednice, znaće ceniti majstorstvo svih na projektu. Istina je da tu nema neke preterane originalnosti, ali ona nije ni neophodna. Sad, može li del Torro bolje? Svakako. Ali od njega smo gledali i pregršt čiste komercijale i konfekcije. Crimson Peak je makar osebujan.