La Grazia

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U svojoj filmskoj i televizijskoj karijeri, Paolo Sorentino je naslikao portrete korumpiranih političara, smorene rok-zvezde, pape, bonvivana opšte prakse, samog sebe u godini Maradone u Napulju, mitološki zamamne „sirene“ koju su njena lepota, pamet i dobrota zaštitile od posledica prljavštine stvarnog sveta i čega sve ne. Sve te osobe bile su interesantne već na površini, neke od njih i duboko ispod iste. U svom najnovijem filmu, La Grazia, Sorentino stavlja u centar pažnje, po sopstvenom priznanju reditelja kroz filmski lik, dosadnu osobu. U tom odnosu snaga pravi izazov je ne napraviti dosadan film, odnosno unutrašnji život i dileme koje more dosadnu osobu oslikati kao zanimljive i publici, a ne samo hipotetičkom filmskom liku i autoru koji ga je stvorio.

Može li Sorentino da izgura taj uspon? To će uskoro otkriti pretplatnici na servis Mubi, a festivalska publika je već imala prilike da ga pogleda, kako širom Evrope i Amerike, tako i na regionalnom nivou. Recimo na Human Rights Film Festivalu u Zagrebu.

Italijanski predsednik Mariano De Santis (povratnik u svet Sorentinovog stvaralaštva, Toni Serviljo) je u jeseni svoga života, ali i u poslednjoj etapi svog mandata. Ovaj nekadašnji sudija i još uvek valjda jedan od većih autoriteta po pitanju pravnih nauka nosi nadimak „Armirani Beton“, navodno zbog čvrstine svog uverenja, ali i zbog toga što svoju ranjivost vešto krije iza principa. Ali da je otporan na sve – nije, čak do te mere da mu najbliža saradnica i kćerka Dorotea (Ana Ferceti) upravlja prehranom i u smislu količine, i u smislu arome, odnosno nedostatka istih, zbog zdravlja, naravno.

Trenutno mora da se suoči s nekoliko izazova i da donese konačne odluke kojima nikada zapravo nije bio sklon: na stolu mu je predlog zakona o eutanaziji koji, i pored prepravki, ne zna da li da potpiše ili ne. Jer, u skladu s katoličkom verom koju praktikuje, ako ga ne potpiše, ispašće mučitelj, a ako ga potpiše – biće ubica. Razgovori s njegovim prijateljem Papom (Rufin Doh Zeyenuin) mu nisu od velike pomoći jer Papa mora da brani dogmu svoje organizacije.

Pritom, dve molbe za pomilovanje (otud i naslov filma) se isto pozivaju na eutanaziju i milosrđe. Učitelj (Vasko Mirandola) je ubio svoju dementnu suprugu koja je postala nasilna prema njemu, a jedna žena (Linda Meserklinger) je ubila svog psihički bolesnog muža koji ju je zlostavljao. Za njihove slučajeve ne postoji pravni okvir, a i on i Dorotea kao pravnici po struci imaju profesionalnu deformaciju da po svaku cenu traže istinu.

Pa ipak, više od svega, Mariana muči misterija s kim ga je njegova pokojna žena Aurora varala pre četrdeset godina. On sumnja na svog najstarijeg prijatelja i potencijalnog naslednika u predsedničkoj fotelji, Uga Romanija (Masimo Venturielo), ali mu to prijateljica, kritičarka umetnosti Koko Valori (Milvija Mariljiano) ne želi potvrditi, iako zna istinu.

Zapravo, Marianu se čini da kao usamljeni udovac nema za šta da živi posle svog mandata. Kći je nasledila njegov pravnički um i posvećenost detaljima, sin je odustao od ugleda klasičnog kompozitora i izabrao da zarađuje novac sa pop-muzikom. Distrakcije koje mu nude šef obezbeđenja i savetnik za odbranu privremene su, a fascinacije muzikom repera Guea i bestežinskim stanjem u kojem obitava jedan italijanski astronaut su predaleke za njega. Možda je obostrana radoznalost koju on i urednica modnog časopisa, takođe na odlasku s funkcije, dele jedno prema drugom, dovoljan razlog...

Do sada je Sorentino uglavnom poređen s Federikom Felinijem od velikana italijanske kinematografije, ali La Grazia se čini kao njegov ulaz u svet Mikelanđela Antonionija i teskobu koja je bojila njegove filmove. Pa ipak, i kod ovako „utišanog“ Sorentina ima raskošne režije, boje, humora, dosetke, pa čak i očuđujućih trenutaka koji nam subvertiraju očekivanja i pokazuju snagu duha, kako glavnog lika koji ubire humorne poene predstavljajući se kao dosadnjaković, tako i samog Sorentina kao filmskog autora koji, čak i kada svodi račune, nije rekao sve što ima.

Videćemo tako Papu na skuteru, portuglaskog predsednika za kojeg će se Mariano zapitati da li on nekome deluje tako, sliku suze koja pada, odnosno ne pada u bestežinskom stanju, ničim izazvanu scenu plesu, a čućemo cinične opaske koje Koko ispaljuje, pa čak i himnu „hrabrih alpinaca“ gde se Mariano priključuje horu oficira. Zašto? Pa, Sorentino nikada nije bežao od idiosinkratičkih momenata, naprotiv.

Sve funkcioniše dosta dobro i na zanatskom i na glumačkom planu. Naravno, raskoš The Great Beauty ili Parthenope ne možemo očekivati u jednom ovako utišanom filmu, ali slike Rima i posebno palate Kvirinale kroz objektiv Darije D‘Antonio nude nam sasvim dovoljno lepote, dok je saundtrek izuzetno raznolik i na nekoliko mesta direktno iznenađujući. Glumački, Toni Serviljo briljira i u diskretnom načinu, bez suvišnih poteza (Volpi kup u Veneciji i nominacija Evropske Filmske Akademije samo su potvrda toga), Ana Ferceti ga prati u mikro-glumi, a ostali mu sekundiraju ili ga čak razigravaju.

Na kraju, rezultat je film koji se lako gleda i o kojem se i posle razmišlja, čak i kada smo svesni da Sorentino zapravo više pokušava da filozofira nego što zaista ima da podeli neku veliku mudrost. Uostalom, i za inspiraciju za film mu je poslužio stvarni događaj, pomilovanje koje je odobrio aktuelni italijanski predsednik Serđo Matarela. Pa opet, čak i kad ga ne „vozi“ jaka inspiracija, i kad se ponaša kao stariji autor nego što to zapravo jeste, Sorentino pravi dobre, emotivne i zabavne filmove.

Vortex

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gaspar Noe... Voleli ga ili mrzeli, prema njemu i njegovim filmovima ne možemo biti indiferentni. Prosto, ne da nam. To valjda dolazi u paketu s visceralnom kinematografijom koja gađa naš autonomni nervni sistem i po pravilu zaobilazi razum i rezonovanje.
Sa novim filmom ,,Vortex“, premijerno prikazanim u Kanu, a upravo na Vienalu u Beču, čini se da je Noe u nekom smislu sazreo kao čovek (kao režiser je skoro pa „rođen zreo“, još od debija ,,I Stand Alone“ iz 1998. godine). Tako nam sada stimulira i moždane vijuge i sposobnost promišljanja, pritom ne zaboravljajući i na emocionalnu reakciju koju od nas traži i dobija.
Štos je, međutim, u tome da je ,,Vortex“ posvećen „svima kojima će se mozak raspasti pre srca“ i da se prilično bukvalno bavi raspadanjem mozga i srca. Prozivka koju je s pozornice bečke ,,Uranije“ uputio Mihaelu Hanekeu (izjavio je da bi voleo da su austrijski reditelji, Haneke kao prvonavedeni, u publici da pogledaju njegov film), vrlo je indikativna, budući da ,,Vortex“ osnovni „zaplet“ deli s Hanekeovim oskarovskim delom ,,Amour“ (2012).
Radnja se uglavnom odvija u stanu, ali Noe film otvara odjavnom špicom (samoreciklaža iz filma ,,Irreversible“ (2002) i ,,Climax“ iz (2018) i kadrom zgrade negde u centralnim delovima Pariza. Stariji bračni par uživa u idili zrelih godina, večeraju na terasi i piju vino. „Život je san“, kaže ona. „Život je san u snu“, odgovara on.
Ako smo i pomislili da je Noe smekšao, razuveriće nas ubrzo. U sledećoj sceni leže u krevetu u toku noći, a imaginarna pregrada između njih postaje sasvim opipljiva. Noe deli široki ekran na dva skoro kvadratna dela, čime u nezgodnu poziciju stavlja svog vernog direktora fotografije Benou Debija. I u tim ekranima počinje da prati život to dvoje ljudi koji uglavnom u istom, lagano pretrpanom stanu, teče odvojenim tokovima i u različitom ritmu.
Razlog tome su njihove bolesti. Ona, potpisana samo kao majka (Fransoaz Lebran, profesionalna, ali neškolovana glumica koja se proslavila ulogom u filmu ,,La maman et la putain“ (Žan Estaš,1973) pati od progresivne demencije, koju otkrivamo kada ona izađe iz kuće po nešto, pa zaluta prvo u jednoj, a onda u drugoj obližnjoj nagužvanoj radnji. On, potpisan kao otac (doajen italijanskog „giallo“ filma Dario Arđento, ovde prvi put u filmskoj ulozi u kojoj nije sveden samo na glas naratora ili ruke koje ubijaju), po profesiji je filmski kritičar koji piše verovatno poslednju knjigu na temu snova i kinematografije, a pritom pati od slabog srca, pa mu nije uputno da se nervira zbog ženinih lutanja.
Zapravo znamo kamo sve to može da vodi, ali ništa ne može da nas pripremi na kraj. Noe čak i povećava uloge uvodeći i lik sina (glumac Aleks Luc koji se uglavnom pojavljuje u komedijama s „ćoravog“ dela spektra). On dolazi njima u posete sa sve sinom i svaki put biva zapanjen progresijom majčine demencije i očeve slabosti u kombinaciji sa staračkom tvrdoglavošću, tako da nekakav dom ne dolazi u obzir. Sin, imenom Stefan, ima i svojih muka jer sam odgaja svog sina Kikija, a prizor na sasvim normalno dete koje se agresivno smara u tako sumornoj atmosferi samo pojačava emocionalnu reakciju kod gledalaca.
Gaspar Noe je filmski autor neverovatne hrabrosti, vizije i snalažljivosti, što je dokazao pređašnjim opusom u kojem uglavnom nije bilo mesta za kalkulacije. Sudeći po prva dva filma, možemo ga nazvati i genijem. I svi njegovi kasniji radovi, pa čak i kompletni promašaj ,,Love“ (2015), dela su genija, ali genija sa manama i ogromnim egom, koji misli da je svaka njegova dosetka genijalna. Gaspar Noe je takođe i režiser koji običava da ceo film centrira oko jedne ili nekoliko dosetki, koje postaju okosnica njegovog izraza.
Ovde je to „split screen“ koji smo uobičajeno viđali na mahove ili kao delove eksperimenata poput „hyperlink“ ostvarenja ,,Timecode“ (Majk Hidžis, 2000) ili novodobnih „skype / zoom“ horora. Ovde ga imamo sve vreme, dodatno je naglašen „blinkajućom“ montažom odnosno ubacivanjem trenutaka crnog ekrana između scena.
U tom smislu, zaista impresivan posao obavio je Benoa Debi, „žonglirajući“ s dvema kamerama na ograničenom prostoru, pritom ne odustajući od svojih potpisnih dugih „steadycam“ kadrova koje je usavršio radeći sa Noeom. Iako se to čini kao fora i štos, ovde cela ta varijanta s podeljenim ekranom savršeno služi svrsi i naglašava razlaz čoveka sa bračnim partnerom. Ali i sa samim sobom, što je jedan od najvećih horora starosti, bolesti i slabosti. A majstorska provedba se najbolje vidi u nekoliko scena kada se ti ekrani zamalo stope ponovo u jedan, ali jedva vidljive razlike u uglovima ipak ostaju primetne.
Noe se drži realnosti i to mu ovde savršeno leži, iako se u smislu istorije produkcije ,,Vortex“ može smatrati njegovim najimpulsivnijim filmom. Od ideje, preko scenarija, snimanja i montaže do premijere filma prošlo je manje od pola godine, a film deluje kao da je pripreman godinama.
Jedna mu je samo mana, a ta mana je ista kao i u slučaju prozvanog Hanekeovog filma. Za razliku od smrti i eventualnog zagrebnog života koji i te kako mogu da budu trip (recimo kao onaj let preko Tokija u Noevom ,,Enter the Void“ iz 2009. godine), umiranje je proces relativno dugog trajanja sa znanim, zadatim ishodom. To ne znači da nam svedočenje tome neće izazvati emocije, ponekad čak nepodnošljivo snažne, ali vredi li se mučiti i gledati tako nešto, samo da bismo se mogli diviti nečijim artističkim dostignućima?

Let Them All Talk

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Steven Soderbergh

scenario: Deborah Eisenberg

uloge: Meryl Streep, Lucas Hedges, Diane Weist, Candice Bergen, Gemma Chan, Dan Algrant, John Douglas Thompson

Nemojte reći da niste bili upozoreni već samim naslovom. U filmu Let Them All Talk zaista svi živi govore li govore, pričaju i razgovaraju, toliko da sve podseća na filmovani teatar koji tek tu i tamo »ukači« dinamiku klasicističkog Woodyja Allena. Likovi su, naravno, situirani, opsednuti samim sobom i svojim životima, odnosno starošću koja im se odavno prikrala i spremna je da preuzme kompletnu životnu atmosferu. Ali dve su stvari koje Let Them All Talk čine interesantnim filmom: prvo, to je film o ženama koje se čine organskima, iako ne nužno »ženski film«, i drugo, to je film Stevena Soderbergha, jednog od najaktivnijih i najversatilnijih filmskih stvaralaca u Americi, od indie okruženja do Hollywooda.

Većina radnje je smeštena na prekookeanskom brodu, na liniji od New Yorka do Southamptona u Engleskoj. Nekome ko prati triviju neće biti teško prepoznati toponime iz najpoznatijeg prekookeanskog putovanja koje se završilo katastrofom, ali to ovde možemo pripisati slučaju-komedijantu, odnosno ironičnoj igri sudbine. U centru priče o ženama, pak, može biti samo jedna čiji ego može napuniti amfiteatar, kao skrojena za jednu od najboljih glumica svih vremena. Alice (Streep) je nagrađivana i cenjena spisateljica čiji status prevazilazi okvire tipičnog »ženskog pisma« i ona brodom putuje kako bi u Londonu primila nagradu toliko prestižnu da se čak ni ne dodeljuje svake godine, već prema potrebi. Kako iz zdravstvenih razloga ne može da putuje avionom, ona optira za »krstarenje« koje to nije, ali na njega liči, i sa sobom vodi svoju »sviru« koju sačinjavaju dve prijateljice iz studentskih dana i njen nećak, dok je na brodu takođe, bez njenog znanja, i njena nova agentica Karen (Chan) i njen rival, plodni pisac trivijalnih misterija Kelvin Kranz (Algrant) koji može da izbaci dve knjige godišnje, dok je ona u teškoj blokadi.

U sviti su, međutim, Susan (Wiest), žena koja se bavi aktivizmom u smislu borbe za oslobođenje žena osuđenih za zločine nad parterima koji su ih zlostavljali i Roberta (Bergen) koja na krstarenju kao da traži beg iz svog svakodnevnog života prodavačice u butiku, uverena da je zaslužila bolji život. Njih tri su u sporadičnom kontaktu od studentskih dana, Robertine ljubavne avanture koje su se loše končale su poslužile kao inspiracija za Alicine romane. Susan o tome nema naročiti stav i pokušava da bude tačka balansa i oslonca obema, dok Roberta pokušava da istrži nešto, materijalno i emocionalno, od Alice za koju misli da je parazitirala na njoj.

Sa druge strane, Tyler (Hedges) je Alicin omiljeni nećak i najbliže što ima nasledniku po »krvnoj liniji«, a ona je njemu ideja vodilja neke vrste i jedina osoba u njegovoj familiji koju on ne smatra banalnom i stida vrednom. Po prirodi stvari dobar dečko, on njoj figurira kao potrčko neke vrste, što će ga dovesti u neprilike u pod-zapletu koji on ima sa Karen čiji će interes za Alicin rad na novom romanu on krivo protumačiti kao interes za njega. Inače bi takva postavka predstavljala idealan »ulaz« za komediju zabune, ali Let Them All Talk nije takav film.

Ključ »misterije«, međutim, možda leži u neznancu (Thompson) koji svakog jutra izlazi iz Alicine sobe i koji je prati na plivanje... Iskusnijim gledaocima verovatno neće biti teško pogoditi preokret pri kraju filma jednom kada brod pristane i društvance se uputi na grob opskurne velške spisateljice koja je jako uticala na Alice. Takođe i pod-zapleti sa Karen i Kelvinom, a koji pokušavaju da raskrinkaju zakulisne igre u savremenom odumirućem izdavaštvu, deluju u priličnoj meri nedomišljeno i nerazrađeno.

Let Them All Talk se, uslovno rečeno, iskupljuje organskim dijalozima koji deluju skoro pa improvizovano, dok se »scenario« koji potpisuje autorica nagrađivanih kratkih priča i univerzitetska profesorka Deborah Eisenberg ponajpre liči na kolekciju vinjetica i crtica. U tom okruženju glumačka postava ima priliku da zablista. Srećom Meryl Streep ne preuzima ceo film, već samo njegovo centralno mesto (inače je sklona okupaciji celokupnog filmskog prostora ukoliko ne naleti na nekoga ko joj se može »suprotstaviti« ispred ili iza kamere), dok joj kontra-težu čine njeni partneri i partnerke, među kojima se ističe Candice Bergen, svojevremeno jedna od upadljivijih hollywoodskih lepotica, a sada izuzetno versatilna glumica koja zrači integritetom. Dobra stvar scenarija i Soderberghove interpretacije je i to da od Alice i Meryl Streep uspevamo tu i tamo predahnuti, dok Lucas Hedges, vrlo dobar kao Tyler, dobija solidnu minutažu na ekranu.

Steven Soderbergh se već pokazao i dokazao kao izuzetno plodan i raznovrstan filmski autor, od »indie« perioda sa Sex, Lies and Videotape (1989) kojim se upisao u istoriju kao najmlađi canneski pobednik, preko filmova koji određuju pravac kretanja Hollywooda, kao što su to Contagion (2011), Erin Brokovich (2000) i Traffic (2000) i ultimativnih filmova za srca i duše publike (Ocean’s serijal), pa do nekada srećnih, a nekada nesrećnih eksperimenata sa novim filmskim tehnologijama reda veličine Unsane (2018) i The Laundromat (2019) koji su snimljeni mobilnim telefonima. U Let Them All Talk Soderbergh dosta posla odrađuje sam, potpisujući se pseudonimima Peter Andrews kao direktor fotografije i Mary Ann Bernard kao montažer, pritom isprobavajući domete nove RED Komodo digitalne filmske kamere u situaciji bez dodatnog veštačkog osvetljenja, odnosno samo sa ambijentalnim i prirodnim. Vizuelno, rezultat je zadovoljavajući (u smislu da film ne izgleda ružno i amaterski), ali je opet daleko od nekog savršenstva, pa je u konačnici Let Them All Talk solidan film koji kvalitativno možemo smestiti negde u sredinu autorovog opusa i preporučiti za gledanje u slobodno vreme preko video-servisa ili, ako se prilika ukaže, u bioskopu.

Lucky

kritika originalno objavljena na DOP-u

Jedan od uspešnijih viceva iz kultne srpske animirane satirične serije Nikad izvini (varijacija na temu Stilskih vežbi Raymonda Queneaua u kojoj se likovi – političari ponašaju isto “in character” u obilju prepoznatljivih kulturoloških konteksta, od TV reklama za deterdžent preko telenovele na esperantu do Star Warsa i Matrixa), bio je to da, upitan o iskustvima o kućnim ljubimcima, Vojislav Koštunica (bivši premijer poznat po svom letargičnom govoru, ako ga se neko još seća) izjavi: “Imao sam kornjaču, ali mi je pobegla.” Ova urnebesna “lajna” se ne reinkarnira direktno u filmu Lucky, rediteljskom prvencu glumca Johna Carolla Lyncha, ali tajnoviti odlazak kornjače od njenog vlasnika Howarda (reditelj David Lynch, nije u srodstvu sa svojim prezimenjakom, u jednoj od začudnih glumačkih ekskurzija) tu nije samo “running joke” (namerno takva konstrukcija!), nego i jedna od potpornih tačaka radnje. Druga potporna tačka je i okidač za radnju, pad nesvakidašnjeg naslovnog junaka kojeg igra Harry Dean Stanton, ratnog veterana, strastvenog pušača, vežbača joge i mentalne gimnastike kroz rešavanje križaljki koji će Luckyja naterati na razmišljanje o zamoru materijala, smrtnosti i svom vremenu na Zemlji.

U filmu se, primetićete, uglavnom ništa ne dešava, odnosno dešavaju se događaji niskog intenziteta, dnevne rutine jednog starca, cigarete, joga, posete lekaru, lokalnoj trgovini i zalogajnici, šale sa kuvarom i konobaricom, posete koktel-baru i interakcija sa prijateljima, pre poznanicima, verbalni ping-pong i večito filozofsko pitanje je li realizam prava stvar. Sve se to odvija u pustinjskom gradiću punom čudnih, ali dobrih ljudi. U suštini sasvim dovljno da nam skrene i zadrži pažnju.

Pravi vic, međutim, nisu ni David Lynch, ni Ron Livingston (tip iz Office Space koji ovde igra prodavca osiguranja sa ljudskom dušom), ni brojna druga lica kojih se možda i kroz maglu sećamo poput Toma Skerritta sa kojim je Stanton delio ekran u Alienu. Pravi vic je upravo Stanton, karakterni glumac odogovoran za blizu 200 uglavnom dirljivih i pamtljivih epizodnih uloga u filmovima širokog raspona, od westerna B-produkcije s početka karijere do kultnih ostvarenja poput Aliena i arthouse lektire kao što je to Wendersov Paris, Texas i dobar deo Lynchovog opusa. Od njega smo do sada dobivali i prepoznatljivost i promenljivost za potrebe uloge i lice koje odiše integritetom, ali u principu ga nismo viđali kao protagonistu.

Dokumentarac Harry Dean Stanton: Partly Fiction smiksan od isečaka iz njegovih filmova se ne računa, ali već u naslovu pogađa suštinu – samozatajnost i legendarnost takvu da bi sam Stanton mogao vrlo lako biti lik iz nečijeg filma, i to vraški dobrog. Lucky nije samo Stantonov film, niti je nekakva neukusna posveta dugotrajnoj karijeri, već je film o Stantonu jer je Lucky kao lik u velikoj meri podudaran onome što smo povremeno mogli da saznamo o Stantonu kao čoveku. Cigarete nisu fol, zdravo-nehajan odnos prema zdravlju takođe nije fol, kao ni službovanje u mornarici za vreme Drugog svetskog rata, kao ni pevanje jer je glumac po tome poznat i njegovo ime je prisutno na “soundtracku” za film.

Scenaristi Logan Sparks, inače nekada asistent produkcije, i Drago Šumonja, glumac i dokumentarist, očito su odlično poznavali Stantona, dalje od njegove filmske persone i trivije, pa su scenario pisali samo i isključivo s njim u mislima za glavnu ulogu. Izbor debitanta za reditelja takođe nije tako rizičan kada se uzme u obzir da je John Caroll Lynch takođe karakterni glumac, večiti epizodista i retko negativac koji vrlo dobro poznaje problematiku takve pozicije.

Nažalost, Harry Dean Stanton je umro u 91. godini života, ni mesec dana pre svetske premijere filma, pa nije mogao da vidi film sebi u čast. Verujem da bi bio i više nego zadovoljan kako je ispao Lucky kao njegov stvaralački testament.

The Hero

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Brett Haley

scenario: Brett Haley, Marc Basch

uloge: Sam Elliot, Laura Prepon, Krysten Ritter, Nick Offerman, Katherine Ross

Ovo zvuči bolno poznato. Ostareli glumac Lee Hayden (Elliot), nekada filmska i televizijska zvezda u žanru westerna, sada živi na svojoj staroj slavi i povremenim tezgama kao glasovni glumac za reklame i džinglove, dok većinu svog slobodnog vremena provodi pijući alkohol i pušeći travu sa svojim nekadašnjim glumačkim partnerom, a sada dilerom (Offerman). Familiju je zeznuo, sa bivšom ženom (Ross) je još i u pristojnim odnosima, dok mu kćerka (Ritter) ne može oprostiti što nije bio prisutan u njenom odrastanju.

Kada mu lekari postave dijagnozu prilično terminalnog raka, Lee će shvatiti da je uludo potrošio svoje vreme na zemlji, pa će morati na ovaj ili onaj način da se pomiri sa svojom smrtnošću, pa onda i sa svojim najbližima. On možda pokušava da oživi trenutke slave gledajući naslovni film koji je označavao njen vrhunac, ali bi želeo još jednu ulogu po kojoj će ga pamtiti i koja će mu biti testamentarna. Pomoć za svoj životni poduhvat će dobiti sa neočekivanog mesta, od ne baš slavne komičarke Charlotte (Prepon) sa kojom deli dilera, koja će mu pomoći da se suoči sa samim sobom i sa kojom će dobiti šansu možda za poslednju ljubav u životu.

Naravno, to je sve kliše do klišea, od ostarelog glumca, preko loših odnosa sa kćeri, pa do spoznaje o raku kao trenutku odluke i ljubavi koja ne poznaje granice u godinama. Čak je i premijera na Sundance festivalu i pozitivni odium koji je tu nastao takođe svojevrstan kliše, ovaj film se naprosto uklapa u žanr indie-drame koji se tamo forsira iz sve snage. Naravno da će kao slučajno naleteti na kćerku, da će ona pitati otkud on tu, da neće znati čime se ona trenutno bavi. Naravno da ćemo dobiti pod-zaplet sa nekim njegovim ekscesom koji će postati senzacija na internetu i usmeriti medijsku pažnju na njega. Naravno da je Charlotte više kolekcija ideja, malo mračniji, skoro sredovečni “twist” na klasik “manic pixie dream girl”, nego što je zapravo osoba.

Doduše, Laura Prepon (That 70’s Show u mladosti i silne epizodne uloge u indie filmovima i na televiziji posle toga) je igra tako što se poigrava sa svojom personom ekstremno cool ženske i to je oku ugodno, ali nemojmo zaboraviti da je u osnovi svega očita konstrukcija. Slično važi i za dilera, nekadašnjeg glumca koji je mnogo brže potonuo u opskurnost kojeg sasvim sigurno igra Nick Offerman. Bivša žena i kćerka su, međutim, jedva napisani likovi.

Ali ništa od toga nije presudno za ovaj film i za našu percepciju njega. U centru pažnje stoji Sam Elliot koji igra nešto između samog sebe (Katherine Ross koja mu igra bivšu ženu mu je zapravo supruga, a i zaista često radi reklame) i svoje medijske persone glumca od jedne uloge, večitog epizodiste i (urbanog) kauboja koji zrači sigurnošću u sebe i samouverenošću. Važni su njegovi brkovi i njegov glas, bas-bariton sa jednom notom fine ironije koja se može iščitati iz svakog njegovog pitanja i odgovora. Važna je ležernost sa kojom nastupa. Važne su i te reklame koje radi jer to je lice i to je glas od kojeg biste kupili novi Dodge Ram ili sos za roštilj. Važni su njegovi kaubojski snovi u kojima on tako star može da odjaše u suton.

Sam Elliot je retko kad imao glavne ili noseće uloge u filmovima, i u njima je još ređe pokazivao svoju ljudskost i ranjivost iza lakonskih odgovora i trenirano cool stava. The Hero je film koji ga ceni kao glumca i pruža mu šansu da zablista koju Elliot koristi iz sve snage, odlično se zabavljajući i demonstrirajući svoj raspon. Očito je takođe da ga Brett Haley izrazito ceni kao glumca i da veruje u njega praktično gradeći film oko njega.

U Haleyevom prethodnom filmu koji je služio kao “star vehicle” za još jednu potcenjenu karakternu glumicu starije generacije (Blythe Danner), I’ll See You in My Dreams, Elliot je imao ulogu njenog zavodnika i ultra-cool ljubavnika koja mu je stajala kao salivena. Haley je rešio da stvar, barem što se Elliota tiče, podigne na novi nivo i to radi i deluje organski, bez obzira na prilično ustajala opšta mesta. Uostalom, i I’ll See You in My Dreams je bio sastavljen od uglavnom oprobanih elemenata, pa je bio i više nego dobar film. Iako drugačiji i linearniji, The Hero nije ništa lošiji od toga.

Blue Jay

2016.

režija: Alex Lehmann

scenario: Mark Duplass

uloge; Mark Duplass, Sarah Paulson, Clu Gulager

Znate ono kada ne ostavite prošlost za sobom, pa vas ona sustigne. Neugodan osećaj. Ili još gore, mislite da ste je ostavili za sobom, ali zapravo niste, pa vam ona upravlja životom preko nevidljivih niti i na kraju vas sustigne i smlavi. Jasno, svi se mi kajemo zbog nečega ili žalimo i pitamo se šta bi bilo kad bi bilo i to uglavnom činimo na svoju štetu. U formi opuštene šetnje i razgovora a la Linklater i Before trilogija, scenarista / glavni glumac Duplass i direktor fotografije / reditelj Lehmann nam nude živu demonstraciju toga sa Blue Jay.

Jim (Duplass) i Amanda (Poulson) su za vreme srednje škole bili par i nisu se videli dvadesetak godina dok slučajno ne nalete jedno na drugo u supermarketu u njihovom rodnom gradiću koji su oboje napustili. Slučajnost je htela da Jim treba da preuredi kuću svoje odnedavno pokojne majke, a Amanda da pomogne svojoj trudnoj sestri baš u isto vreme. Ostatak filma je razgovor između njih dvoje na lokacijama iz njihove zajedničke prošlosti: u jednom od retkih gradskih kafića, u radnji u kojoj su kupovali pivo (gde će se pojaviti i Clu Gulager kao jedini epizodni lik, prodavac), na jezeru gde su kao klinci blejali, u Jimovoj kući i naročito Jimovoj sobi, na verandi i u prikolici pick-upa... Polako ćemo se zapitati i otkriti zašto njihovi životi nisu baš savršeni kako su oni zamišljali, shvatiti da su oni jedno drugom bili ona velika ljubav, kao i zašto su se razišli i zašto im je to bilo traumatično.

Taj obavezni deo je nekako i najslabije izveden iz više razloga. Prvo, Mark Duplass je solidan improvizacijski mumblecore glumac i autor (što se i ovde vidi na opštoj ležernoj improv atmosferi i hemiji između njih dvoje), ali je previše napisao svoj lik tako da ne može dovoljno dobro da ga odigra u trenutku kada se očekuju jake emocije, pa klizi u afekt. Drugo, i ta struktura odmotavanja klupka do neprijatne istine i samo to saznanje su zapravo tipski i u toj tipskosti pseudo-pametni i u priličnoj meri moralizatorsko preseravanje. Tu se vidi ko je zapravo imao više kontrole nad filmom i da to nije najbolje rešenje.

Međutim, sa svoje strane se snimatelj i debitant u ulozi reditelja Alex Lehmann potrudio u onim aspektima koji su mu ostavljeni na volju. Ideja da film bude snimljen u crno-belim tonovima je briljantna i kao isticanje nostalgije kao centralnog sentimenta u filmu i u smislu portreta gradića koji nije ni zabit, ni provincijalan, ni prepun zla, ni ružan, samo je dosadan i neinspirativan mladoj osobi koja gotovo instinktivno oseća da mora pobeći odatle. Takođe, i iskrenost sa kojom je oslikana kuća kao sasvim obična predgradska kuća natrpana stvarima, a ne delo arhitektonske pornografije, te soba kao prava vremenska kapsula, tinejdžerska soba iz 90-ih, su za svaku pohvalu.

Za pohvalu je i vrhunska gluma koju demonstrira Sarah Paulson. Ona sjajno hvata “hintove” koje joj Duplass podigrava i nastavlja se improvizacijski na to, kreirajući jedan realističan i nijansiran lik iz slabije napisanog. Gluma je svakako jedna od jačih strana filma, možda i prvi razlog za pogledati čak i kad niste naročiti ljubitelj mumblecore “parlaonica”. Ograničenja izraza i pisanja ipak ne mogu pokvariti uživanje u ležernoj glumačkoj improvizaciji.

T2 Trainspotting

krtika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Danny Boyle

scenario: John Hodge (prema romanima Trainspotting i Porno Irvinea Welsha)

uloge: Ewan McGregor, Ewen Bremner, Jonny Lee Miller, Robert Carlyle, Anjela Nedyalkova, Shirley Henderson, Kelly Macdonald

Mnogo toga se promeni za dvadesetak godina. Deca odrastaju, mode dolaze i prolaze, države nastaju i nestaju, muzika, filmovi, šta god. Kada zađemo u neke godine, naročito ako ništa naročito nismo postigli u životu, počinjemo sa maštarijama i idealizacijom kad smo bili mladi, lepi i vitki, pa se činilo da je ceo život pred nama. Pa makar i onda bili poslednji gubitnici, a igra zvana život bila nameštena na našu štetu. Tešimo se da to tada barem nismo znali. Nismo li?

Neke stvari ipak ostaju iste. Možda se Renton (McGregor) prvi put ukazuje sa srčanim udarom na onoj nebuloznoj traci za trčanje (metafora za “stalno jurim, a nigde ne stižem” kao moto odraslog i odgovornog života), ali on je još uvek najbistriji u ekipi i onaj sa makar zrnom šanse da ne završi na dnu. Sick Boy (Miller) je evoluirao u karijernog kriminalca, ali je još uvek daleko od prve lige. Spud (Bremmer) je pokušao da se izvuče, ali je i dalje narkoman na korak od samoubistva. A Begbie (Carlyle) je, pa, Begbie, stariji i zatvoren, ali jednako nasilan sociopata.

I Škotska se promenila, a sa njom i Edinbourgh, ali džentrifikacija nije stigla do lučkog predgrađa u kojem obitavaju naši junaci i u koje se Renton vraća nakon što je dvadeset godina proveo u Amsterdamu pod geslom “gde sam bio – nigde, šta sam radio – ništa”. Sada, nakon te dve dekade, imamo opet prilike da gledamo junake koji su nam pričali o Georgeu Bestu, Seanu Conneryju, Iggy Popu, heroinskoj ovisnosti i dangubljenju, samo su oni stariji, potrošeniji, umorniji. Jednako su nesnađeni i izigrani od strane društva, ali ono što je simpatično u mladosti postaje pomalo otužno kada se zađe u srednje godine.

Novi Trainspotting je, dakle, tu, ali je žestoko nostalgičan. Nije to opet onaj generacijski film, mada ima istu epizodičnu strukturu i na prethodnika se na svakom koraku i u svakom aspektu referira, od Underworldove numere Born Slippy do makar prvog udara bubnja na Iggy Popovoj himni Lust for Life što se tiče muzike, ili čak istih ikoničkih mesta iz originala na kojima se naši junaci prisećaju svojih mladalačkih avantura. Novi Trainspotting govori pre svega o protoku vremena, onako kako vreme obično teče, na našu štetu, tako da se jedino pamte stara zameranja, dok se žvaću iste priče i sanjaju isti snovi bez realnih šansi da se oni ikada ostvare.

Nominalno, Renton, Sick Boy i Begbie su postali Mark, Simon i Francis, Spud je ostao Spud, i film se više bavi promenama na njima i oko njih nego njihovim novim avanturama, drogiranjem i akcijama da zeznu svet koji je zeznuo njih (mada ima i svega toga). I taj razvoj likova iz pera Irvinea Welsha kroz scenario Johna Hodgea i poslovično brzu, sprintersku režiju Dannyja Boylea je ovde ključan. Mark i Simon su krenuli različitim putevima, makar pokušali, ali su se našli na istom mestu u nebranom grožđu, premladi da odustanu, a prestari da nešto preokrenu. Spud je dobio ljudsku dimenziju kroz žalost propuštenim šansama i sjebanim životom i pokušaj da to makar zabeleži. Begbie je od tragikomičnog anti-heroja postao svojevrsni bau-bau kojeg je Boyle pokušao da brzinski i tek pred kraj očoveči, ali tako je to sa sociopatskim ličnostima. Gail (Henderson) i Debbie (Macdonald) su prisutne makar u kratkim epizodama, ali je zato ženski deo ekipe pojačan sa Veronikom (Nedyalkova), bugarskom emigrantkinjom / devojkom za zabavu koja će balansirati između Simona i Marka.

  Zaplet preskačem namerno. Struktura je epizodična, ali radnja teče glatko i T2 će svoje verne gledaoce izvozati kroz prošlost i sadašnjost i usput dobro zabaviti, ali i naterati da promislimo. Naravno, tu je i novi “choose life” monolog posvećen ovisnostima i nepodopštinama novog doba, društvenim medijima, novim tehnologijama i poput drogiranja neodgovornom ponašanju u tom savremenom kontekstu. Međutim, za razliku od prethodnika, T2 je prilično apolitičan i stanja u društvu se hvata tek površno, češće otvarajući teme i nabacujući ideje, nego ih razrađujući.

Istini za volju, ni originalni Trainspotting nije bio apsolutno savršen film, pre svega iz razloga tonalne nekonzistentnosti zbog pokušaja da istovremeno bude i angažirani i generacijski film, ali se kroz vreme solidno održao upravo zbog svojih opservacija o fenomenu “Cool Britanije” koja se tada rađala i o tome da će i taj politički projekat imati svoje žrtve, one bez šansi ostavljene da propadaju na društvenoj margini. T2 propušta priliku da se detaljnije pozabavi sa time šta je od toga ostalo tih famoznih dvadeset godina kasnije. Razlog za to može biti i prosta činjenica da film dolazi deset godina kasnije nego što to predviđa roman-nastavak, pa se u toj situaciji Hodge i Boyle nisu snašli ili su se prosto fokusirali na druge stvari.

Na kraju krajeva, T2 se bavi univerzalnijim stvarima od socijalnih prilika u jednoj zemlji i jednom gradu. Bavi se starenjem, tapkanjem u mestu i kako se to u filmu lepo kaže “turizmom u vlastitoj prošlosti” kao poslednjim utočištem očajnika i gubitnika. I kao takav je ne samo legitiman, nego i veoma dobar nastavak dostojan originala.

The Lady in the Van

2015.

režija: Nicholas Hytner

scenario: Alan Bennett (prema svojoj drami)

uloge: Maggie Smith, Alex Jennings, Jim Broadbent, Roger Allam, Deborah Findley, Gwen Taylor, Claire Foy, Lorna Brown, Alan Bennett

Ako uopšte postoji moj tip filma, onda je to nešto ovako. Priča iz života sa anegdotarnom strukturom, neobičnim ili oneobičenim likovima i stuacijama, te nešto hrabrijim humorom, ali i sa zdravom dozom pronicljivih opservacija o svetu u kojem se krećemo. Ako još na to doda i zanimljiv odnos stvarnosti i fikcije u filmu, pa i odnos različitih medija kroz koje je ova priča ispričana, onda je to pun pogodak po pitanju filmske razonode koja nije baš ni praznoglava.

 U pitanju je adaptacija drame Alana Bennetta koja je već u startu nastala na autobiografskom momentu: poznanstvu pozorišnog i televizijskog pisca i povremenog glumca sa naslovnom starijom damom koja je živela u kombiju, prvo na ulici, a onda u njegovom dvorištu sve do svoje smrti, kakvih 15 godina od njihovog upoznavanja, na užasavanje komšija, novobogataša sa malograđanskim manirima. Taj njihov odnos bio je obostrano koristan, ali u tome iskren. Starica koja se predstavljala kao Mary Sheppard, a zapravo se zvala Margaret (Smith) je prvo koristila pogodnosti kućne infrastrukture, a kasnije kako je starila i Bennettovu brigu, kao i pravno-formalnu zaštitu, a pisac (Jennings) ju je koristio kao muzu za kratke crtice koje je pisao (ispostavlja se da je starica imala zanimljiv, pomalo i tragičan život: bila je talentovana i perspektivna pijanistkinja, studirala u Parizu, posvećena katolkinja i dvaput monahinja, te pacijentkinja u duševnoj bolnici), a kasnije se na njenom primeru iskupljivao za nedovoljno pažnje koju je posvećivao svojoj majci. Između toga imamo komšije i njihova “komšijanja”, njihovu decu koja se plaše lude babe, obesnu omladinu koja je maltretira “sporta radi”, ali i sumnjivog tipa (Jim Broadbent u još jednoj od svojih potpisnih epizoda) koji maltretiranjem ne iživljava samo svoje sadističke sklonosti, nego i vidi neku korist za sebe, pravne i socijalne zavrzlame, nebrigu nadležnih (bilo da su to državne institucije ili crkva i njena bolnica), zapravo pravi život bez trunke ulepšavanja.

Imamo tu i jedan zgodan i zanimljiv trik. Ne samo da je pisac Alan Bennett ujedno i lik, nego je dva lika. Jedan od njih je aktivni učesnik života i komunikacije sa Mary / Margaret i ostatkom svoje okoline, dok je drugi pisac Alan Bennett koji to sve promatra i vaga šta je od toga materijal za priču, a šta čista tlaka. I njih dvojica su često u razgovoru jedan sa drugim. Naravno, štos se malo suviše često ponavlja da bi ostao jednako zanimljiv i efektan, ali zajedno sa celom konstrukcijom filma i izvorne drame i njihovim anegdotarnim strukturama, otvara polje za razmišljanje o odnosu između stvarnosti i fikcije i umetnosti pisanja.

Film režira, onako engleski nastudirano, nepretenciozno, čak i neprimetno Nicholas Hytner sa kojim je Bennett već sarađivao na filmovima The Madness of King George (1994) i The History Boys (2006). Kao i Bennett, i Hytner je aktivniji u teatru i na televiziji nego na filmu, pa ne treba da čudi činjenica da je on zapravo režirao i predstavu koja je postavljena dosta pre filma i koja je zaradila dobre kritike i nekoliko Olivier nagrada.

 Iz predstave dolazi i glavna glumica Maggie Smith koja sjajno, filmično i bez teatralnosti reprizira lik. U njenom izvođenju filmska Mary / Margaret je osoba koja se jedva nosi sa demencijom i deluzijama, koja je sama sebi najveći neprijatelj uglavnom zbog toga što nije čak ni fingirano prijatna, ali koja je ipak osoba (fascinantan život može biti stvaran ili fantazija, ali to je potpuno nebitno) i kao takva zaslužuje pažnju. U svakom slučaju, pred sobom imamo jedan organski, skoro opipljiv filmski lik i izvedbu koja se retko viđa.

Nju u stopu suvereno prati Alex Jennings, svestrani britanski glumac u odličnoj dvojnoj ulozi Alana Bennetta. Nije lako izvesti taj štos ni u pisanju, a još je nezahvalnije za glumca. Jennings je vrlo pažljiv i posvećen, pa ta igra sa samim sobom ne skreće u domen karikature. U zajedničkim scenama sa Maggie Smith on je možda “mlađi partner”, ali takva je i tipologija uloga: njen lik je svakako koloritniji i nalazi se u samom centru naše percepcije.

Koliko je, međutim, bilo uputno da se sam Bennett pojavi u cameo-ulozi ostarelog samog sebe, ne znam. Mislim da je taj detalj bio nepotreban, ali to je samo detalj. Cameo-uloge su, inače, nešto čega se možemo nagledati u ovom filmu i scenarista i reditelj na taj način odaju počast glumcima iz svog prethodnog zajedničkog filma.

 Sve u svemu, The Lady in the Van je jedno prijatno i osvežavajuće iskustvo. Nije to veliki film, niti se pretvara. Ali ponekad je dovoljno imati jedan diskretni, mali, životni, introspektivni film koji je pritom i nabijen pozitivnim emocijama. Topla preporuka od mene.

45 Years

kritika  originalno objavljena  na FAK-u

2015.

scenario i režija: Andrew Haigh (prema kratkoj priči Davida Constantina)

uloge: Charlotte Rampling, Tom Courtenay

Za vezu ili brak je ljubav otprilike isto što i talenat za bavljenje sportom ili umetnošću: onaj sastojak koji je neophodan da bi to bilo moguće, ali ipak ne može da stoji sam. Ono drugo što je neophodno je rešenost, posvećenost, pamet i vrlo uporan rad. Opet, za razliku od karijere u sportu ili umetnosti, ne postoji ona jedna tačka bez povratka kada možemo reći: “To je to, šta sam uradio, uradio sam” i završiti karijeru ili živeti od stare slave. Na našim vezama radimo dok smo živi.

Naši junaci su bračni par Mercer, učiteljica Kate (Rampling) i fabrički poslovođa Geoff (Courtenay), oboje u penziji, bez dece, sa psom i idiličnom kućicom malo van grada. Film ih prati kako se spremaju da proslave 45. godišnjicu braka, kroz šest dana priprema. Cifra od 45 jeste malo “ćoškasta”, ali je za 40. godišnjicu Geoff bio ozbiljno bolestan, a 50. se u tim godinama čini kao neizvesna budućnost, daleka otprilike koliko je meni bila 2015. godina kada sam prvi put gledao Back to The Future. Iako se čini da ih u njihovom idiličnom životu može omesti samo smrt, vratimo se na pasus iznad: veze su konstantan rad i šest dana je sasvim dovoljno da se uništi ono što je stvarano 45 godina.

Sve počinje sa pismom iz Švicarske. “Našli su moju Katyu”, kaže Geoff, misleći na svoju curu od pre 50 godina koja je stradala u planinarskoj nesreći i ostala zamrznuta u glečeru, večito mlada, lepa i netaknuta, onako kako je se on seća. Kate je isprva spremna da pruži mužu podršku, ipak taj događaj nema ništa s njom i datira od pre nego što su se upoznali, a i borba sa takvim duhom nema smisla. Uostalom, nije li nas popularna psihologija učila da novim ljubavima ne govorimo o prošlim? Nemam pojma zašto, valjda nije pristojno, a može i preplašiti partnera u ranoj fazi.

Zapravo, tu je prisvojna zamenica “moja” najmanji od svih problema, svi mi imamo život pre naših sadašnjih partnera i ponekad nam taj život odnese nekog ko nam je bio bitan. Mi imamo prava na svoja sećanja i svoje uspomene. Problem je, međutim, u tome kako se Geoff počinje ponašati (cigarete, osamljivanje, podgrejani interes za Kierkegarda i sasvim novi za klimatske promene, kao i nedostatak istog za druženje u bilo kom obliku) i o čemu razmišlja veći deo dana i na koji način, a o čemu ne, a morao bi. Što se Kate tiče, borba sa duhom pokojnice je možda besmislena i uzaludna, ali ni u kom slučaju nije bez posledica. Naš ego može podneti samo toliko.

Nekadašnji asistent montaže, Andrew Haigh je kao reditelj pažnju na sebe skrenuo sa gay filmom Weekend (2011), jednom iskrenom, beskompromisnom i neobičnom ljubavnom pričom. Opet, postavlja se pitanje može li relativno mlad čovek i autor samo dva dugometražna filma na najbolji način shvatiti problematiku ljubavi i uspomena u starosti. 45 Years je umetnički izuzetno ambiciozan, u izvedbi siguran i potpuno uspeo film.

Više od toga, ovde imamo razmatranje pojma vremena kroz dve oponirajuće ljubavi, koje su obe istovremeno i “mlade” i “stare”, svaka na svoj suprotan način. Nije Katya bez razloga ostala zamrznuta i večito mlada, kao što ni Kate nije slučajno ostarila. Geoffova ljubav prema Katyi je mlada zato što je on tad bio mlad, a stara zato što je naprosto u prošlosti, iako se proteže do sadašnjosti. Ljubav prema Kate je stara jer su ostarili zajedno, a opet mlada jer je sveža i još uvek traje. Vreme je istovremeno apsolutno i relativno, utiče na jedan način na ceo svet, a na potpuno drugi na naše privatne živote.

U tom smislu su izuzetno važni izbor glumaca i detalja vezanih za likove i njihov zajednički život. Haigh tako ubacuje muziku njihove mladosti, iz 60-ih pre hippie pokreta i kroz dijaloge svojih protagonista diskretno slika kako se vreme promenilo i kako su se oni promenili s vremenom. U tom smislu izbor ikona pobunjeničkog duha i seksualnog oslobađanja iz 60-ih i 70-ih nije nimalo slučajan, a prilika da ih vidimo ostarele je neprocenjivo vredna. Ljubavi su možda Geoffove i Tom Courtenay ga odlično portretira u svojim staračkim reminiscencijama i pitanjima šta bi bilo kad bi bilo, ali mi događaje pratimo uglavnom iz perspektive Kate i Charlotte Rampling hrabro i sa integritetom nosi nemalu emotivnu težinu filma. Ona nijansirano i nimalo patetično igra ulogu žene čiji se život polako rastače pred očima, a ona ima vrlo ograničene mogućnosti da uradi nešto po tom pitanju.

Film je možda Haighov i njegov pametni scenario i diskretna režija kompetentno zaokružuju temu, ali su i glumci svakako zaslužni za to da ne možemo odvojiti oči od ekrana. Charlotte Rampling je dobila nominaciju za Oscara, Tomu Courtenayu je ona bez nekog posebnog razloga izmakla. Svejedno, zbog slojevite priče i situacije koja tera na razmišljanje i zbog njih dvoje, 45 Years je obavezna filmska lektira.

Mia madre / My Mother

2015.

režija: Nanni Moretti

scenario: Nanni Morreti, Valia Santella, Francesco Piccolo, Gaia Manzini, Chiara Valerio

uloge: Margherita Buy, John Turturro, Nanni Moretti, Giulia Lazzarini, Beatrice Mancini, Stefano Abbati, Enrico Ianniello

Pisao sam već u svom izveštaju sa Viennala za Monitor da je moje iskustvo sa ovim filmom plod jedne greške i nepažnje. Naime, nisam obratio pažnju na ono što piše u programu, pa sam završio na projekciji ovog italijanskog filma sa nemačkim titlovima, što su dva jezika koja ne govorim i ne poznajem preterano dobro. Olakšavajuća okolnost je da italijanski pomalo razumem, redundancom iz francuskog i latinskog, kao i zbog toga što sam nekoliko godina živeo u Rijeci. Drugi razlog zašto mi to nije bila nepremostiva prepreka je suština filma kao medija: nije sve u tekstu, dosta toga je u vizualima, svetlu i boji, a sa druge strane i u glumačkim pokretima, mimici, govoru tela i tonu glasa. Emocije shvatamo čak i kad ne razumemo o čemu se tu tačno radi.

Za sve ostalo na festivalima, tu su brošure i katalozi, razgovori sa autorom posle projekcije (u ovom slučaju ga nije bilo) ili razgovori sa poznanicima i prijateljima na istu temu, a u krajnjem slučaju internet kao svetska biblioteka, što je sasvim dovoljno da se pohvataju konci. Tako sam, recimo, shvatio autobiografsku pozadinu filma: Moretti se pre nekoliko godina morao suočiti sa umiranjem svoje majke dok je radio na svom prethodnom filmu Habemus Papam (2011).

U Mia madre su polovi zamenjeni. Naša protagonistkinja Margherita (Buy) je rediteljka pod stresom jer njen film o radničkoj borbi ne ide po planu, dok joj je privatni život obeležen bolovanjem i očekivanom skorom smrću majke. Margherita se hvata za slamku, beži u fantazije i sećanja, dok sa majkom više vremena provodi njen brat Giovanni. U međuvremenu, glavni problem na snimanju je američki glumac Barry Huggins (Turturro), tipična hirovita zvezda nadutog ega, čije raspoloženje stalno oscilira, koji je pun priča o nekadašnjoj saradnji sa Kubrickom, ali nije u stanju da tekst izgovori na italijanskom jeziku koji u njegovoj interpretaciji zvuči otprilike onako kako očekujemo od priučenog Amerikanca. Ne baš kao Brad Pitt u Inglorious Basterds, ali ne ni naročito daleko od toga.

Kao što vidimo, jedna priča je lična, duboko emotivna i tužna, a druga satirična i komična. Obe su nekako očekivane, ali osnovni problem je što su date u jednakim proporcijama, pa film ima problema sa čestim šaltanjem tona. Jednostavno rečeno, taj spoj ne funkcioniše najbolje jer ne znamo gledamo li komornu, utišanu i tužnu porodičnu dramu ili glasnu i komičnu satiru filmskog biznisa. Spoj ta dva nije nužno problematičan, setimo se samo filmova o rediteljima pod dvostrukim stresom na privatnom i profesionalnom planu, poput Fellinijevog 8 ½ (1963) ili Fosseovog All That Jazz (1979), ali u ovom slučaju to jednostavno nije uspelo.

Možda je stvar sa očekivanom smrću bliske osobe. Ma koliko nam se činilo da svako to proživljava na svoj način i da svako ima mehanizme da se sa time nosi, ona je bolno ista kod svih nas: šta god pokušali, nemoćni smo. Druga stvar je i to da lagano i očekivano umiranje nije baš filmično i nužno dovodi do presporog, jedva podnošljivog tempa. Primera radi, imao sam sličan problem sa Hanekeovim filmom Amour (2012). U Mia madre, prikaz majčine smrti deluje istovremeno i iskreno i iskonstruisano, a fantazije, sećanja, snovi i flashback momenti samo pojačavaju dojam klišea. Ne pomaže tu mnogo ni vrlo intenzivna gluma Margherite Buy i Morettijeva utišana mikro-gluma, kao ni u flasback scenama izvrsna Giulia Lazzarini kao majka, iako su same za sebe odlične, kada se sve čini kao jedan melodramatski kliše.

Istina, film postaje zabavniji i pratljiviji kada zaigra na drugom, filmsko-satiričnom koloseku, a utisak jako popravlja John Turturro u očekivano komičnoj, ali svejedno sjajnoj izvedbi propalog glumca koji je prinuđen da “tezgari” van Hollywooda. Turturro jednostavno pronalazi balans kako od svog lika ne bi napravio karikaturu. Dodatni bonus je i to što stičem lagani utisak da je i film koji snimaju katstrofa u nastajanju.

Možda se varam, ali meni Mia madre deluje kao bolno standardni film koji Moretti, zajedno sa armijom scenarista, nije sročio kako treba. Emocije su tu, vidi se i kod njega i kod svih glumaca, rad sa njima je izvrstan, ali previše je tu poštapanja. Možda revidiram mišljenje na drugo gledanje, ovog puta sa titlovima koje mogu pročitati, ali sumnjam da će do toga doći. Ne verujem da sam propustio baš toliko toga u tekstu. Ipak su emocije Morettijeva jača strana, ali ih treba znati iskomunicirati. Autor je to već uspevao, pa je za očekivati da će uspeti ponovo.

Mr. Holmes

kritika originalno objavljena na: www.monitor.hr

2015.

režija: Bill Condon

scenario: Jeffrey Hatcher (po romanu A Slight Trick of the Mind Mitcha Cullina)

uloge: Ian McKellen, Laura Linney, Milo Parker, Hiroyuki Sanada, Hattie Morahan, Patrick Kennedy

Svake jeseni već devetu godinu za redom održava se Filmomanija, revija filmova koje valja pogledati, a koji nisu još išli ili se pretpostavlja da neće ići u redovnu kino-distribuciju. Revija traje pune dve sedmice i stanovnicima Zagreba, kao i putnicima-namernicima i slučajnim prolaznicima toplo preporučujem da neke od naslova pogledaju na velikom platnu jer će možda propustiti jedinstvenu šansu. Kako Zagreb tek povremeno posećujem, a baš za taj vikend se pogodilo da portal FAK proslavlja petu godišnjicu, moj ovogodišnji “ulov” sa Filmomanije je Mr. Holmes. U pitanju je još jedan u nizu filmskih i televizijskih projekata koji se u poslednjih nekoliko godina pojavljuju sa namerom da nam ponude još neki novi i neviđeni aspekt ovog viktorijanskog detektiva.

Pade mi na pamet jedna epizoda Mućki u kojoj Delboy ima novu foru za zaradu: izlete po “etničkom” Londonu koji se ne vidi u uobičajenim turističkim turama. Jedna od tih predviđenih “etničkih” destinacija je i rodna kuća Sherlocka Holmesa. Kada Rodney primeti da je reč o fiktivnom liku, Delboy će odgovoriti da je to sjajno, jer se onda može zaustaviti pred bilo kojom starom kućom i nju pokazati kao Sherlockovu.

Možda ja grešim, ali upravo takav utisak stičem o svim novim i ne tako novim varijacijama na temu Sherlocka: fiktivan je lik i možemo mu raditi šta hoćemo, pokušati da ga načinimo ljudskijim, još fiktivnijim, da ga uvrćemo i izvrćemo, pa kako bilo. Tako se Billy Wilder bavio njegovim privatnim životom (The Private Life of Sherlock Holmes, 1970), Barry Levinson njegovim studentskim danima (Young Sherlock Holmes, 1985), a Herbert Ross ga je odveo na lečenje od ovisnosti kod Freuda (The Seven-Percent Solution, 1976). Guy Ritchie je u dva filma sa lošim CGI-jem potencirao njegovo asocijalno ponašanje, napravivši od njega “super-geeka” na steroidima, a dve serije (Sherlock i Elementary) su ga prebacile u kontekst moderne Britanije, odnosno Amerike. Ne smatram se nikakvom “konzervom”, ali želim da u zapisnik uđe da mi je najdraže poprilično konzervativno, gotovo kanonsko viđenje Sherlocka Holmesa iz mog detinjstva u interpretaciji pokojnoh Jeremyja Bretta u Granadinim televizijskim filmovima i serijama.

Ostalo nam je, dakle, da ga vidimo kao starog, penzionisanog pčelara. Nešto od toga je natuknuto i u knjigama Arthura Conana Doylea i u kasnijoj “spin-off” literaturi, on se iz penzije vraćao da zajedno sa doktorom Watsonom pomogne britanskoj obaveštajnoj zajednici pred Prvi svetski rat, a u penziji je i jednu mladu Amerikanku podučavao detektivskim veštinama. U Mr. Holmes, filmu Billa Condona po romanu Mitcha Cullina, Sherlock je još stariji, hoda sa štapom, senilan je i nemoćan. Nisam baš siguran da sam želeo takvog da ga vidim.

On je ostao bez većine veza sa Doyleovim kanonom i onim što ga je definiralo kao lika iz fikcije. Ostao je i bez imena, obraćaju mu se samo po prezimenu. Jedino što je film fino ukačio iz kanona je da je priče pisao Watson, te da su one po ukusu masa i da često nemaju veze sa “stvarnim” Sherlockom Holmesom. Tako nema ni lovačke kape i lule (to je plod mašte ilustratora), zamenili su ih cilindar i cigara, i to samo dok je gospodin Holmes bio u snazi za tako nešto. Istina, pojaviće se u po jednoj sceni brat Mycroft, doktor Watson i gospođa Hudson, pojaviće se i jedna žena iz prošlosti, a to nije Irene Adler.

Imamo, dakle, tri priče koje će nekako konvergirati u jednu. Okvirna je smeštena u period posle Drugog svetskog rata u kojoj ostareli, senilni detektiv (McKellen) živi u kući na osami sa priprostom negovateljivom, gospođom Munro (Linney) i njenim prepametnim sinom Rogerom (Parker) i uglavnom se bavi pčelama, a tom zanatu uči i klinca koji u njemu vidi idola. Klincu za ljubav, Holmes se želi prisetiti svog poslednjeg slučaja i zašto je uopšte išao u penziju, ali to mu ne ide najbolje.

Ta priča se dešava nekih 35 godina ranije i tiče se gospodina i gospođe Kelmot (Morahan, Kennedy) i njihovog temeljnog nerazumevanja kao uvoda u tragediju. Misterija tog slučaja je takva da ju je već ostareli Holmes u stanju rešiti za jedno popodne. Stari Holmes se pita šta je pošlo po zlu pa se posle tog slučaja povukao, iako je Watson ponudio svoju, fiktivnu verziju događaja, i to je ono zašto ga senilnost proždire. Potraga za čudotvornim lekom za bistrinu uma (pošto matični mleč više ne deluje) će ga odvesti u Japan netom iza rata i u kontakt sa Tamikijem Umazakijem (Sanada), japanskim botaničarem. Niste mislili da će se Sherlock Holmes pojaviti u Hirošimi? Hoće... i to će, naravno, uticati na njega. Kako ga i fizička snaga sve više napušta i kako se trudi da iščupa misteriju iz svoje glave, klincu za ljubav, a sebi kao dokaz da je još uvek živ, tako će se menjati i kao čovek.

Zapravo, okvirna priča je i najupečatljivija jer se poigrava sa svojim protagonistom na taj način da mu polako oduzima onaj briljantni um i hladni racio po kojem je bio poznat. Ne znam je li etički dovesti lika do tog očajnog stanja mučenja pred smrt, odnosno da li je to pravi autorski potez da se fiktivni lik na taj način “očoveči”, da postane tako stravično ljudski. Opet, fiktivan je lik i tu etika ne važi, samo znam da ne bih uživao da vidim tako starog Indianu Jonesa ili tako starog Jamesa Bonda. Istini za volju, ovo je savršen poligon Ianu McKellenu da demonstrira svoje glumačke mogućnosti i to čini tako sjajno da je stari Sherlock Holmes u njegovoj izvedbi tužan, ali nikako patetičan prizor. Njega sjajno prati simpatični Milo Parker, dok sa Laurom Linney stvari stoje malo drugačije, pre svega zbog tipskosti lika sirote udovice sa sela koju život nije štedeo. Naravno, ona voli svog sina, ali to u svojoj ograničenosti pokazuje na čudan način.

Druge dve priče ne stoje tako dobro. Jedna pati zbog plošne misterije koja i pored melodramatičnog obrata na kraju još uvek nije dovoljan “pay-off” na kraju, da ne pominjemo da i u njoj Sherlock Holmes izgleda starije, umornije i potrošenije od onoga što bi se zapravo dalo iščitati iz njegovih godina. Pravo je čudo da neki kompleksniji slučaj pre toga nije zeznuo. Što se puta u Japan tiče, on služi za jednu solidnu poentu na kraju (samospoznaja) koja je dodatno podvučena i po mom skromnom mišljenju devalvirana drugom odmah iza (onom sa kamenjem), te svedena na sentimentalnost. Hirošima mi tu tek nikako ne ulazi u računicu iz mnogo razloga i deluje mi kao ubačeni simbol. Gde je i kako gospodin Holmes proveo šestogodišnji ratni period? Je li slušao radio? Je li čitao novine? Je li makar čuo nadletanje nemačkih aviona? Kako je prespavao Hirošimu? Ako je zaista bio toliko slabog zdravlja, pamćenja i percepcije da zanemari svetski sukob, kako takav odlazi na drugi kraj sveta, čak i po čudotvorni lek?

Iako mi Mr. Holmes nikako nije seo, neću reći da je film loš, jer bi to bilo nepošteno. Situaciju uveliko popravlja uloga Iana McKellena koja je zaista hrabra i za pamćenje. Solidnom utisku doprinosi i upravo takva, solidna i nenametljiva, gotovo nevidljiva režija Billa Condona. Ovaj američki autor je imao nekoliko dobrih filmova i igrarija sa biografijama i fikcijom u svoja tri najzapaženija filma Gods and Monsters (1998) – za koji je i dobio Oscara za adaptirani scenario, Kinsey (2004) i Dreamgirls (2006). Usledila je “tezga” na dva Twilight filma i ne baš sjajno prihvaćeni The Fifth Estate (2013). Sa Mr. Holmes je uspeo da uhvati suštinu priče – film uglavnom izgleda britanski diskretno, sa tek nekoliko izleta u melodramu.

Nemojte očekivati da će ovo biti još jedna, poslednja demonstracija Sherlockovog briljantnog uma, kao što sam ja priželjkivao, pa će vam se film svideti više nego meni. Pristupite mu kao nečemu potpuno novom i originalnom, kao delu koje se tek malo referira na poznatog filmskog junaka.

I'll See You in My Dreams

2015.

režija: Brett Haley

scenario: Brett Haley, Marc Basch

uloge: Blythe Danner, Martin Starr, Sam Elliott, Malin Akerman, June Squibb, Rhea Perlman, Mary Kay Place

Ne bih to nazvao baš trendom, jer naprosto nije uzelo toliko maha, ali svakako postoji tendencija u modernoj indie kinematografiji da se filmovi bave starijim osobama. Neko će to posprdno nazvati gerijatrijskim filmovima, ali bih i sa tim bio oprezan. Današnji penzioneri su, naime, odrastali sa filmovima, verovatno više nego što su tako odrastale mlađe, digitalne generacije, i zbog toga su publika na koju se može računati, pa što ne bi bilo filmova o njima.

Uostalom, starost i starenje su prirodne i večite teme, kao i suočavanje sa ta dva procesa. Naravno, uvek postoji mogućnost da to skrene u neko bespotrebno težinjanje i smaranje, patetiku ili “premudre lekcije” koje stariji (nepozvani) dele nama mlađima. A tu je i, naravno, verni pratilac starosti, smrt. Taj kraj svih krajeva filmovi najčešće ne tretiraju pametno ni iskreno, najčešće koristeći nekoliko opšteprihvaćenih formula i klišea, odbijajući da priznaju neraskidivu vezu smrti sa životom. I'll See You in My Dreams je jedan od retkih filmova koji smrti pristupa sveže, iskreno i inteligentno.

Nije smrt tema filma, život je, ali ona se pojavljuje skoro instantno, u drugoj ili trećoj sceni. Našoj junakinji, udovici i penzionerki Carol (Danner) koja živi pristojnim životom niskog intenziteta umire pas, što njenu životnu rutinu čini još praznijom i skoro nepodnošljivom. Film je o njoj i njenom nošenju sa saznanjem da smo prolazni, ali imamo sreće: nema banalizacije niti filozofskog naklapanja, Carol nas je iskreno dobila i zanima nas šta će biti dalje s njom.

Ona osim četvoronožnih ima i dvonožne prijateljice, svoju ekipu za bridž (Squibb, Perlman, Place), jer se filmske i televizijske žene uvek kreću u četvorkama, a bridž je nešto što svi penzioneri igraju, barem u filmovima i na televiziji. Njih četiri će imati zanimljivo, iako ne preterano dubokoumno druženje, a jedna od tih urnebesnih scena (ona sa travom, kolicima sa grickama i policajcem) će totalno biti na tragu Golden Girls. Pored njih, Carol ima i kćerku (Akerman) koja se odselila i započela svoj život, ali najavljuje posetu u skorije vreme.

Ipak, suština zapleta, ako se to može tako nazvati, zapravo je više karakterna studija, su dva frajera. Jedan je opušteni brkati kauboj Bill (Sam Elliott, brkati kauboj iz The Big Lebowski), koji uopšte nije kauboj, nego mu je to imidž i lepo ide uz prirodno samopouzdanje. On će je voditi na izlaske i izlete, naročito na brod nesvakidašnjeg imena “So What” i zapravo će poslužiti kao nekakav “love interest” za treće doba. Drugi je dosta mlađi, Lloyd (Starr), čovek koji je završio studij poezije i radi kao čistač bazena, a od svega se brani auto-ironijom. On će je voditi na karaoke, njih dvoje će postati drugari po piću i oformiće jedno neobično međugeneracijsko prijateljstvo, sa blagim naznakama nečeg većeg: fascinacije ili čak ljubavi.

Glede radnje, ne dešava se ništa epohalno, i sve je, onako, niskog intenziteta i rekao bih čak obično i rutinski. Neće nam neke velike istine biti jasne u sekundi, niti će se likovi promeniti do neprepoznatljivosti. Samo će u tom blagom luku saznati neke stvari jedni o drugima i sami o sebi. To nipošto ne znači da je I'll See You in My Dreams dosadan i prazan film, jer u njemu ima i humora i topline i nečeg životnog, da ne pominjemo vrlo interesantne likove i kompetentnu glumu, kako od Blythe Danner, tako i od ostalih.

Ono čime film pleni je iskrenost. Ne samo da se mogu pronaći biografske poveznice između Blythe Danner i njenog lika, obe su udovice, uspešne žene i imaju odrasle i ostvarene kćeri (Dannerova je udovica Brucea Paltrowa i majka Gwyneth Paltrow), nego se sa sigurnošću može pretpostaviti da se autor filma Brett Haley ispoljio kroz lik Lloyda. Takva inteligentna postavka i tretman likova nipošto nije slučajan, posebno kada uzmemo u obzir da je Haley mlad autor, pa možemo pretpostaviti da je u njegov život u nekom trenutku ušla neka fascinantna starija gospođa i nadahnula ga svojom mudrošću i energijom. Zaista retko imamo slučaj da se različite generacije tako razumeju, i I'll See You in My Dreams zaslužuje moju preporuku.