9.3.15

‘71

tekst originalno objavljen na monitor.hr
2014.
režija: Yann Demange
scenario: Gregory Burke
uloge: Jack O’Connell, Sam Reid, Richard Dormer, Paul Anderson, Sean Harris, Killian Scott, Charlie Murphy, David Wilmot, Barry Keoghan

Naslov je godina. Mesto radnje je Belfast, Severna Irska u kojem besni ulični rat između protestanata i katolika, lojalista i separatista, Britanaca i Iraca. Imali smo to već na filmu, čak i previše puta da bi nabrajali sve naslove. Jasno, globalna kultura je dominantno anglosaksonska, zabole njih baš za neko tamo Sarajevo i neku tamo Gazu. Period “nemira”, kako glasi eufemizam za sukob žešćeg ili slabijeg intenziteta koji je trajao od kraja 60-ih do kraja 90-ih godina prošlog stoleća, ovekovečen je na filmu u naslovima kao što su In the Name of the Father (1993), Bloody Sunday (2002), donekle i Hunger (2008) i to su sve kvalitetni, sada već kultni filmovi. Sa druge strane, bilo je tu i svakakvih zapilavanja, političkih pamfleta i ostrašćenih tumačenja poput Patriot Games (1992) za primer zanatski pristojnog iako politički spornog filma, ali šta ćete, svaki rat ima svoje navijače. Uostalom, nema tome ni 20 godina kako su se naočigled sveta puškarali Srbi, Hrvati i Bošnjaci, da se ne podsećamo bez preke potrebe.
U našim krajevima ratni filmovi se najčešće rade sa agendom (nacionalnom, dakako), a procenjuju se prema tome “čiji” je autor i “za koga on to radi”. Ne daj bože da se tu pojavi neki objektivni (ili manje objektivni) stranac i da on tu nešto soli pamet. Kod nas rat nikad nije gotov, makar kao bojno polje u kafanskim raspravama. Britanci nemaju tih problema, kod njih mir znači mir, barem do sledeće tačke sukoba, a ne smeta im ni da im neko sa strane tumači rat. Yann Demange je tu relativno neutralan, rođen u Francuskoj, školovan u Britaniji, zanat pekao na televiziji. Stoga je ‘71 statusno neutralan, ne-navijački, objektivan i vredan film, ne samo kao (fiktivni) prilog istorijskom pamćenju i kulturi sećanja, nego i na čisto filmskom, produkcijskom i umetničkom planu.
‘71 je urbani ratni film koji sjajno prožima elemente raznih žanrova, trilera istrage i potere, akcionog filma i drame. Kod takvih uličnih i građanskih ratova od presudnog značaja su poznanstva i poveznice na ličnom nivou, ništa nije crno-belo, ne postoji jasna linija razgraničenja, tu su “naši”, tamo “njihovi”, svi imaju svoje uniforme, pa udri dok neko tu ne poklekne. Sukob u Severnoj Irskoj je, između ostalog, i nepregledna mreža ličnih iskustava, kontakata i sudbina.
U takav kompleksni pejzaž je ubačen i naš protagonista, Gary (O’Connell), mladi britanski vojnik. Upoznajemo ga kao nesnađenog momka na obuci, vojska mu je verovatno izlaz iz siromaštva, a nakon obuke očekuje misiju u Nemačkoj, međutim vojska ima druge planove za njega. Njegova jedinica je poslata u Belfast kao ispomoć lokalnim vojnim i policijskim snagama u sve zaoštrenijem sukobu. Nema tog “briefinga” koji će mu objasniti situaciju na terenu, u gradu koji prvi put vidi, pa će Gary ubrzo upasti u nevolje.
Njegova jedinica je dobila zadatak da štiti policiju prilikom racije u katoličkom delu grada. Policija, brutalna kakva je, ubrzo budi bes kod lokalaca, masa se okuplja na ulici i dolazi do koškanja sa organima reda u kojem Gary i jedan kolega dobijaju batine. Vojska se povlači bez njih dvojice, kolega ubrzo biva ubijen od strane radikalnijeg krila IRA-e, a Gary beži u nepoznatom pravcu, sklanjajući se od naoružane grupice irskih boraca. Film će ga dalje pratiti preko noći, tokom bežanja i skrivanja kod nekih protestanata i nekih katolika, dok ga traže i radikali i britanska vojska i policija.
Iako je Gary nedvosmisleni protagonista i ima ga u većini scena, film nije fokusiran samo i isključivo na njega. ‘71 nam nudi kompleksni ratni pejzaž, vojnu hijerarhiju, policijske manipulacije i sukobe između radikalnijih i umerenijih stuja i IRA-i. Ne želim kvariti ugođaj, pa ću samo reći da je mreža likova koje film zahvata, kako u vojnim i policijskim redovima, tako i među sukobljenim građanima, ćelijama IRA-e i Ulsterskih Unionista vrlo šarolika. Ima tu i civila koji samo žele nekako preživeti.
Ovo je jedan izuzetno kompleksan i realističan film koji jednostavno radi na svim nivoima. Imamo možda tipisku eliptičnu Garijevu pozadinsku priču koja uključuje njegovog mlađeg brata. Imamo akcione scene bežanja i jurnjave snimljene u maničnom tempu, sa sve obaveznim “shaky-cam” pristupom koji je ovde potkrepljen i ne iritira gledaoca. Triler-priča je zanimljiva i zapetljana taman koliko treba i savršeno drži pažnju. Kako ide prema raspletu, vidljivi su nekoliko filmski klišei, ali se film pre toga već nametnuo kao jedno originalno, iskreno i potrebno delo, tako da ni oni ne smetaju previše. Demange i scenarista Gregory Burke uspevaju da nas vežu za ekran i da nam pokrenu emocije, reditelj sjajnim osećajem za ritam i dinamičke akcente, a scenarista veoma nijansirano napisanim likovima.
Jedan od razloga zašto je ‘71 tako uspešan film su i njegovi glumci. Jack O’Connell je zvezda koja se uzdiže i za njega Hollywood, čini se, ima velike planove. On se polako specijalizira za uloge momaka u problemu, počevši od zatvorske drame Starred Up, preko ratnog spektakla Angeline Jolie Unbroken, gde je O’Connell daleko bolji od samog filma, do ‘71. Pred njim je svetla budućnost. Ostatak ekipe ga sjajno prati, Sam Reid kao vojni poručnik, Richard Dormer kao razočarani civil koji ipak nije izgubio ljudskost, Killian Scott kao manični vođa jedne radikalne grupe, David Wilmot kao jedan od onih članova IRA-e koji ne bi želeli veći haos od onog koji već imaju i posebno Barry Keoghan kao momak tek nešto mlađi od Garija, inače pristojan i kulturan, ali sa željom da se dokaže među irskim radikalima.
Znam, puno je razloga za skepsu kad je u pitanju ovakav film. Prvo, sa ratnom tematikom nismo imali sreće u poslednje vreme jer se filmovi dosta često svode ili na propagandu ili na bezumno rokanje. Drugo, IRA i nemiri u Belfastu nam se čine kao daleka, a opet previše obrabljena tema u kinematografiji. Ipak, ‘71 je toliko dobar i inteligentan film da svakako zaslužuje sve pohvalne kritike koje skuplja i svojom promišljenošću, iskrenošću i neutralnošću doprinosi filmskoj umetnosti. Svakako vredan pažnje.