White Rabbit

2013.

režija: Tim McCann

scenario: Anthony Di Pietro

uloge: Nick Crause, Britt Robertson, Sam Trammell, Ryan Lee, Dodie Brown

Zasigurno znamo šta znači kada okrvavljeni tinejdžer koji izgleda sjebano počne da priča svoju priču od samog početka. Znamo šta je on uradio. Odgledali smo nekoliko takvih filmova, što je generalno dobra stvar i čuli više od nekoliko takvih vesti, što nikako nije dobra stvar. Mislim, nije dobra stvar da se te stvari, školski pokolji, dešavaju. White Rabbit je jedan takav film o jednom fiktivnom školskom pokolju koji, osim asocijativne fotografije američke zabiti, čisto vizuelno lepe, ne donosi nijednu spomena vrednu novinu.

Osnovni problem je u stavu ovog filma, odnosno nedostatku ikakvog (političkog ili čisto svetonazorskog) stava. Autor se postavlja kao nekakav moderator u jeftinoj TV diskusiji koji uvažava i konzervativne i liberalne poglede na to zašto se ovakve situacije dešavaju. A uzroka je mnogo. Zapravo, ovde su svi nabacani na gomilu. Pijani, drogirani, nasilni otac. Tunjava majka. Trauma iz detinjstva. Siledžije u školi. Nesrećna ljubav kao okidač. Prisustvo oružja na svakom koraku. Psihička bolest i halucinacije. Stripovi. Bezlični (lenji ili preopterećeni) školski sistem i njegovi službenici. Pa neka svako izabere šta mu odgovara.

Dakle, Harlon (Crause) je preosetljiv i odrasta u “white trash”, “redneck” domu gde se otac i majka deru jedno na drugo. Otac (Trammell) se pita je li mali retard ili raste u pedera, majka (Brown) je nesposobna da ga uzme u zaštitu na bilo koji značajan način. Otac ima rešenje za sve: odvešće malog u lov kako bi načinio muškarca od njega. Harlonova prva žrtva je naslovni beli zec koji će ga proganjati u halucinacijama.

Harlon odrasta u povučenog srednjoškolca koji ima samo jednog prijatelja, još povučenijeg, plačljivijeg upadljivo mlađeg klinca (Lee). Obojica su konstantno na meti siledžija. Otac se i dalje ponaša kao diktator. Harlon trpi sramotu i na akademskom planu, mora da ponavlja razred. U njegov život ulazi takođe sjebana Julie (Robertson) i to se čini kao dašak nade. U nekom naivnom filmu njihova ljubav bi savladala sve prepreke. U nekom boljem filmu, njihova ljubav bi završila u paklu droge. Ovde je to samo još jedna od stavki, još jedna čekirana kućica na listi.

Film pokušava sa referencama (zec je dokaz da se gledao Donnie Darko), ali ne uspeva. Gluma je na visokom nivou, posebno u slučaju mlađih glumaca, Crausa, Robertsonove i Leeja. Trammell (serija True Blood) se trudi iz petnih žila da udahne dušu svom liku, ali slaba je to uteha kada je taj lik, kao uostalom i svi drugi, napisan kao skupa osobina bez reda i smisla. Jedino što se filmu mora priznati je jedan dobar i brižljivo pripremljen “plot twist” koji se proteže kroz ceo film. Efektan je, ali, kao i sve ostalo, nije naročito potreban.

White Rabbit ostaje jedan trenutno neprijatan, dosadnjikav i metiljav film koji ne donosi ništa novo, bez obzira na moćnu i uvek aktuelnu temu. Slobodno preskočite ovaj komad indie konfekcije.