30.3.15

Focus

tekst originalno objavljen na: monitor.hr

2015.
scenario i režija: Glenn Ficarra, John Requa
uloge: Will Smith, Margot Robbie, Adrian Martinez, Gerald McRaney, Rodrigo Santoro, BD Wong, Brennan Brown, Robert Taylor

Ima razloga zašto su “caper” trileri (triler-komedije koje u centru imaju prevaru i pljačku) tako univerzalno popularni među publikom. Oni su kao nekakav slatkiš – mora biti ozbiljno loš i promašen da bismo ga takvim percipirali, kad je prosečnog kvaliteta, još uvek je dobar. Možda zato što nas takvi filmovi angažiraju da ih pratimo, stimuliraju našu percepciju i pažnju, donekle i intelekt, iako se dosta često oslanjaju na školske obrate koji su predvidljivi svakom iskusnijem gledaocu. A možda i zbog određenog kodeksa koji ti filmovi ispostavljaju. Dok na prevaru i pljačku u stvarnom životu često gledamo kao zločin (potpuno opravdano), za džentlmene-prevarante i hrabre adrenalinske razbojnike u fikciji i ponekad u vestima gajimo poštovanje. Razlog tome je jasan: žrtve najčešće nismo mi, mi smo suviše pametni i/ili siromašni za to, pustimo sad džeparenja i muljažu sa karticama. Njihove žrtve su bogati ili makar dobrostojeći ljudi sa karakternim manama: neverni muževi, kompulsivni kockari, pohlepni ili prosto nepažljivi tipovi. “Dok je ovaca, biće i džempera od čiste runske vune”, kaže stara mangupska izreka.
Focus je jedan takav, prosečan do solidan “caper” koji priziva u sećanja neke starije filmove koje percipiramo kao bolje, možda zbog njihove onovremene inovativnosti, možda zbog nostalgične patine. Pomislite na Wildera i Lubitscha, glamurozne prepoznatljive lokacije, svet dokonih bogataša i “playboya” u večitoj igri biznisa koja se svodi na onu prostačku “u koga je veći”. Focus je film koji zbog toga paše kao čaša cedevite na topli letnji dan, do te mere da ne stignemo pomisliti da bi možda radije popili pravu limunadu.
Will Smith je Nicky, profesionalni prevarant celog svog života. On je pažljiv igrač i surovi realista, njegova filozofija je “nickel and dime”, zakon masovnosti, makar u điru bila sitna lova, komadi nakita, satovi, šibicarske prevare. Nije mu ispod časti da pozira kao afrički kuvar ne bi li se domogao stola u elitnom newyorškom restoranu. Tu će upoznati Jess (Robbie), prevarantkinju na početku svoje karijere koja ima potencijala, ali je još uvek zelena. On će je obučiti, ispraviti njene loše navike i priključiti svom raširenom timu muljatora sastavljenom za Superbowl u New Orleansu. Nakon uspešnog posla i jednog bonusa u vidu elaborirane kockarsko-muljatorske akcije na Superbowlu, on će je ostaviti u autu sa pozamašnom otpremninom, iako im se smešila zadivljujuća romansa.
Njih dvoje će se naći tri godine kasnije u Argentini na trkama neke niže serije Formule. Tačka njihovog interesovanja je Garriga, Nickijev poslodavac u akciji mazanja očiju suparničkog tima, a Jessin novi dečko. Ponovni susret budi emocije kod oboje, što je posebna frka za Nickija jer ovo nije posao od mnogo akcija za siću, nego jedno veliko perušanje. Posebno što mu za vrat duva i Garrigin brutalni pomoćnik Owens (McRaney).
I tu film nedvosmisleno pada u tempu, umesto trilera više skreće u pravcu romantične ljige i ljubavnog filma, ali ispostaviće se da to ima nekog internog smisla, pošto je uvek ostavljena mogućnost da neko nekog ili svako svakog tu nešto “radi” i mulja. Uostalom, Focus nas na to veoma otvoreno upozorava u uvodu, u sceni u kojoj Nicky drži predavanje svojoj novoj pomoćnici i usput joj drpa sve što stigne – novčanik, sat, nakit. Suština je kao kod mađioničarskog trika, skrenuti fokus na jednu stranu, a “klepiti” sa druge. Ovo je jedan od onih filmova iz škole mišljenja maksimalne iskoristivosti svih replika kasnije u narativu (uključujući i potpuno nepotrebnu i trivijalnu prispodobu o klistiranju), tako da znate kako ga valja gledati – sve pre ili kasnije dolazi na naplatu. To je ujedno i mač sa dve oštrice, jer vodi što u providne, što u inflatorne i stoga nemoguće obrate prema kraju.
Ono što spasava situaciju su glumci. Will Smith je poznatiji i ostvareniji kao komičar, iako mi njegove komične uloge nikada nisu legle. Prosto, nije moj tip humora. Međutim, u retkim dramskim ulogama je uspeo da zablista, recimo u Six Degrees of Separation, pa je prava šteta da nije više razvijao tu stranu karijere. Ipak, ne može mu se osporiti da je zvezda, čak ni posle serije brljotina u poslednjih nekoliko godina. Njegovo prisustvo na ekranu je impozantno i verovatno je ključ njegovog uspeha. U Focusu je uspešno izvršio tranziciju iz mladog glumca u sredovečnog, njegovo prvenstveno oruđe je šarm i “no bullshit” stav i u tome uspeva savršeno.
Veće iznenađenje od njega je Margot Robbie. Ova australska glumica je ostvarila internacionalni proboj kao Di Capriova žena kod Scorsesea u The Wolf of Wall Street i publika i kritika je zapazila pre svega njen sjajan izgled, pošto joj je uloga u velikoj meri bila jednodimenzionalna. Ovde pokazuje da je materijal za veliku zvezdu, mada ne nužno za veliku glumicu. Njena Jess je izuzetno zanimljiv lik i čini se da pogađa upravo ono što Margot Robbie može izvesti – istovremeno mora nagoveštavati integritet punokrvne “femme fatale”, ali i naivnost šiparice sa krupnim plavim očima zagledanim u život. Jess je potencijal, ali ni izbliza realiziran kao što bi ona volela da misli. Ovo je bez sumnje kompleksna uloga, ali utisak je da glumici to jednostavno leži, mada ostaje tračak sumnje u njen raspon uloga. Uostalom, videćemo u narednih nekoliko filmova u kojem pravcu će se krteati njena karijera.
Sjajni su i epizodisti. Film im zaista pruža sočne scene da zablistaju. Tako Adrian Martinez ima nekoliko urnebesnih scena kao Farhad, debeli kompjuterski stručnjak poganog jezika i prljavih misli, dok Brennan Brown sasvim uverljivo igra Nickijevog prvog partnera i “menadžera” cele operacije u New Orleansu. Gerald McRaney je odličan u ulozi opasnog tipa sa kojim je bolje ne kačiti se, a njegovi “rantovi” su čisto zlato. Robert Taylor blista u jednoj sceni koju ima kao lajavi i pohotni australski “playboy”, vlasnik suparničke ekipe i meta prevare u Argentini. “Highlight” filma je, ipak, BD Wong kao kompulsivni kineski kockar u onoj pomenutoj dugoj sceni na stadionu, to jednostavno morate videti.
Autorski dvojac Ficarra-Requa nije nepoznat filmskoj publici. Oni kao scenaristi stoje iza Cats & Dogs filmova, kao i iza filma Bad Santa. U rediteljskim foteljama su debitovali sa I Love You Phillip Morris (2009), a usledio je film Crazy, Stupid, Love. Njihov prevashodni žanr je komedija, a prevara se nekako stalno provlači kao tema, nudeći, između ostalog, mogućnost bizarnosti i apsurda. Focus svakako nije film koji će ući u nekakve antologije, bilo njihove lične, bilo opšte-filmske, ali u pitanju je jedan gledljiv i pristojan komad filmske zabave. Postoji teza da je film o prevari i prevarantima dobar samo onoliko koliko je dobra sama prevara u filmu. Ne bih se složio, Focus je dokaz za suprotno: prevara je možda šibicarska, ali film nije ni u kom slučaju loš.