19.3.15

Dear White People


2014.
scenario i režija: Justin Simien
uloge: Tyler James Williams, Tessa Thompson, Teyonah Parris, Brandon P. Bell, Kyle Gallner, Brittany Curran, Brandon Alter, Dennis Haysbert, Peter Syvertsen

Varaju se američki komentatori i naivci koji tvrde da žive u post-rasnom društvu, u društvu u kojem rasna i etnička pripadnost ne znače ama baš ništa. Čak ni formiranje klase bogatih ne-belaca ne utiče na to da je američko društvo podeljeno i po rasi, kao što ne utiče ni činjenica da su najplaćeniji sportisti i muzičari uglavnom Afro-Amerikanci. Objašnjenja su jednostavna: i jedni i drugi pre svega zabavljaju belu publiku koja plaća ulaznice da bi ih gledala, a sport i zabava su ljudima iz ghetta verovatno jedine lestve socijalne mobilnosti. Crni predsednik je samo dekoracija. Nije to pitanje boje kože, u filmu se čak to i podvlači na jednom mestu (iskvarcani belci su tamniji od svetloputih crnaca), koliko je to pitanje identiteta, preuzetog, izabranog ili izgrađenog načinom života. Dear White People je film o tome.
U pitanju je efektan miks satire, komedije i drame, sa mnogo naklona raznim uzorima iz filmske istorije i sa inteligentno izabranom i majstorski izloženom temom. Priča je postavljena na fiktivni elitni univerzitet poznat po dugoj, uglavnom belačkoj tradiciji koji se u ova postmoderna doba folira kako je tolerantno mesto zbog crnih studenata, profesora i dekana, a zapravo je jedno od onih mesta koje samo ušminkava večiti status quo. Američki univerziteti su sami po sebi idealni poligon za društvo u malom, jer tu studenti mogu da teestiraju život, posao, politiku i ostale igre za velike momke u praksi, u malom, na univerzitetskom nivou i novou campusa. Mogu pisati za novine, učestvovati u sindikatima i političkim telima, komunicirati sa upravom, da ne pominjemo sve one praktične stvari koje studiranje podrazumeva. Naravno, tu su i žurke, seks, duvka, druženje, a možda se ponekad nađe vremena i za dosadne aktivnosti poput odlaska na predavanja ili učenja za ispite.
Dear White People prati događaje koji su doveli do rasnog skandala na univerzitetu, kada je dominantno belački humoristički list/portal/kanal ponosan na svoju političku nekorektnost napravio žurku rasističke tematike koja se sprdala sa pop-kulturnim stereotipima vezanim za crnce. Znate već, pištolji koji se drže položeno, kajle, kačketi, dresovi, “pimps & hoes”, maske sa likom predsednika i prve dame. Neredi su izbili kada su crni studenti saznali za tu žurku i otišli da se obračunaju. Iza svega toga stoje i prirodne tenzije i očekivano nepoverenje, ali i iskreni aktivizam, i agenda, i njuh za skandal i auto-marketing pojedinih persona. Na kraju, ali ne i najmanje važno: krizno je vreme, pa se i producent reality programa mota po campusu u potrazi za svežim idejama koje će progutati američka većinska publika, crna ili bela.
Film pratimo iz ugla četvoro ljudi, crnih studenata, od kojih svako ima svoje shvatanje rase i pripadnosti. Sam (Thompson) je radikalska aktivistkinja koja pojačanim angažmanom ide protiv svog rasno-mešanog porekla i zapravo anarhističkih, umetničkih ideala. Ona vodi radio-emisiju koja je dala ime filmu. Nasuprot njoj je njen bivši dečko Troy (Bell), dekanov sin koji ima potrebu da se svidi svima, i crnima i belima, stalno menjajući način na koji će se predstaviti. On je “čiča-Toma” iz govora Malcoma X, on je onaj integralni deo američkog društva, on je pouzdani šraf u mašineriji. Takođe, tu imamo i Coco (Parris) koja pegla kosu i skriva svoje ime jer joj zvuči suviše “ghetto”. Pred njom je cilj da se domogne televizije i postane zvezda, a za to je sposobna i proračunata, i iako bi radije govorila od modi, ne preza ni od toga da u svojim slatkastim videima poteže rasne i političke teme. A van svih tokova je Lionel (Williams), dečko sa ludom kosom koji je jednako neprihvaćen od crnaca i od belaca, od belaca zato što je crnac, od crnaca zato što je gay. Njegova jedina želja je da se bavi novinarstvom na pošten način, tako da mu rasa i rasne agende ne utiču na pisanje.

Dear White People je promišljen film koji se referira na svašta. Na modu. Na filmove i filmske autore. Na politiku. Na revolucije. Na medije. Dijalog sačinjen od brzih i dosetljivih replika priziva u sećanje Paddija Chayevskog i njegovu opaku satiru (The Network, The Hospital), a rediteljski tretman asocira na Altmana, mada nikad nije toliko glasan i izgubljen u šumi likova i šumu dijaloga koji se preklapaju. Naći će se tu i gomila referenci, “in character” i “out of character”, od ranog Spikea Leeja, pa do modernog indie filma i Wessa Andersona (film je izdeljen na kratka poglavlja sa podnaslovima na karticama).
Film je pažljivo napisan i znalački režiran, posebno za debitanta. Ipak, autorovo neiskustvo ponekad izbija u prvi plan, pre svega zbog činjenice da pokušava reći previše toga i govoriti o previše toga, pa Dear White People deluje neujednačeno, pun digresija i nedovoljno fluidno. Srećom, to nam neće biti na smetnji jer je gluma vrhunska, a likovi, iako pomalo arhetipski nikad ne prelaze granicu stereotipa. Jednostavno, verujemo njihovim dijalozima, njihovim temama i dilemama.
Problem sa Dear White People je naša perspektiva. Sa nerešenom egzistencijom, trabunjanje o identitetu je luksuz. Evropske države su pre svega nacionalne, postoje nepisana pravila i svi ih se drže, domaći i stranci. Imigrantska kultura postoji, ali realno u poslednjih 50-ak godina, nijednu od tih država nisu izgradili imigranti koji su kontinualno dolazili, kao što je to slučaj sa Novim Svetom. Tako da se globalizacija oseća u trivijalnijim stvarima, u kuhinji, u zabavi, ali imigranti ne pokušavaju aktivno da utiču na ustrojstvo društva. Konačno, Evropa je manje rasno izmešana od Amerike, sa izuzetkom tek nekoliko zemalja na Zapadu, pa pitanje rasizma i građanskih prava nije tako goruće kao u Americi 60-ih, čak ni kao u Americi sada, imajući u vidu incidente sa rasističkom pozadinom. U tom smislu, Dear White People je film koji mnogo bolje komunicira sa američkom publikom, nego sa evropskom. To nije ništa loše, to je jednostavno fakat.