White God / Feher isten

2014.

režija: Kornel Mandruczo

scenario: Kornel Mandruczo, Viktoria Petranyi, Kata Weber

uloge: Zsofia Psotta, Sandor Zsoter

A počinje tako dobro, jednom od onih scena kojima je mesto u antologijama savremenog filma, dugom i preciznom “vožnjom” koja prati devojčicu koja biciklira kroz suncem okupanu, ali napuštenu Budimpeštu, a za njom “galopira” čopor pasa, velikih, malih, rasnih, mešanaca i džukela. Praćena klasičnom muzikom, ova scena deluje strašno i urezuje se u pamćenje. Zapravo, deluje kao nekakav strašan, gotovo apokaliptičan san i u prilog tome govori činjenica da devojčica niti ne ubrzava okretanje pedala praćena zastrašujućim čoporom.

White God dolazi sa određenim pedigreom festivalskih uspeha i nagrada, posebno u Cannesu. Reditelj Kornel Madruczo je pokupio nagradu Un certain regard, a dva psa simpatičnih imena Luke i Body su nagrađena “Psećom Palmom” za svoje uloge. Ta druga nagrada nikako nije nezaslužena, ali su je zaslužili i njihovi treneri, kao i celokupna ekipa angažovana na snimanju scena sa psima od kojih su neke “masovke” zastrašujućih razmera. Budimo iskreni, nije to lako snimiti, a White God je na tom planu apsolutno impresivan. Očekivanja su, dakle, tu. Visoka i dodatno podgrejana festivalsko-kritičarskim “hypeom”, učitavanjem socijalno-političkog konteksta i izjavama reditelja na tu temu. Ništa od toga ne može da vas pripremi na činjenicu koliko je White God, ispod sve te ulaštene površine, jedan zapravo loš, promašen i iznad svega neartikuliran film.

 

Razlog za to je kriminalno pretenciozna priča i kriminalno loš scenario. Devojčica Lili (Psotta), ona sa biciklom (života mi, ne odvaja se od bicikla) mora da provede naredna tri meseca sa svojim, “otuđenim” ocem (Zsoter), pošto majka ide na duži službeni put. Problem je u tome što je otac jedan neuspešan i ogorčen čovek (radi kao veterinar-kontrolor u klanici, stan mu izgleda kao da se tek uselio), te stoga drkadžija sa kojim “princezasta” tinejdžerka ne želi imati posla. Lili je k tome gotovo patološki vezana na svog psa, krupnog mešanca Hagena. Problem je u tome što je politika susedstva u kojem njen otac živi restriktivna po pitanju pasa, a ni otac nije entuzijastičan da deli životni prostor sa velikom džukelom. Dodatni problem su mađarski “rasni zakoni” po pitanju pasa, prema kojima se za držanje mešanaca zahteva registracija i plaća taksa, što je veoma jasna simbolika (nisu tu potrebna rediteljeva objašnjenja u intervjuima) koja gađa i pogađa “orbanizaciju” Mađarske i društveni poredak na ivici fašizma.

Bilo kako bilo, Hagen završava na ulici. Najpre je sam, ali se ubrzo “skompa” sa bandom uličnih i napuštenih pasa sa kojima beži od šintera i uopšte ljudi ne tako dobre volje. U međuvremenu, Lili ga traži i kreće na put samouništenja (znate već, bezobrazluk u školi, cigarete, alkohol, droga, partijanje) u nemogućnosti da nađe svog ljubimca i prijatelja. Hagen će imati svoju odiseju po budimpeštanskim ulicama, koja uključuje i Cigane i klošare i pasje borbe i nehumani azil za pse i u konačnici pasju revoluciju.

 

Dobro, natuknica sa fašizmom i rasnim zakonima je na mestu, naročito ako pratite vesti iz Mađarske, ali problem je u tome što ostaje samo natuknica. Razrade tu nema, a nema ni neke naročite političke oštrine. Psi u ovom filmu mogu predstavljati i Rome i ilegalne imigrante i uopšte siromašnije slojeve, ali oni su tu nebitna masa, najčešće bez ikakvih svojstava i karaktera. Bar na neko vreme možemo da se zadovoljimo sa varijantom “Lassie se vraća kući” sa minimalnom socijalnom oštricom smeštenom u prljavštinu budimpeštanske i periferijske margine. Iako je tipski, taj pristup donekle radi posao do jednog određenog trenutka, posle kojeg sve odlazi u dubiozu i nebulozu.

Taj trenutak je negde na ulasku u famozni treći čin, kada se Hagen reši iz ilegalnog ringa za borbe pasa i kada završi u azilu odakle će povesti pasju revoluciju. Ta revolucija je, ma kako vizuelno impresivno izgledala (ponavlja se i dalje razrađuje scena sa početka), tupa, šuplja, bezzuba i potpuno besmislena. Logika kojom se Mandruczo tu vodi i kao scenarista i kao reditelj je disneyevska, naivna, blentava sa dozom nepotrebnom popovanja. Dodatno, završetak filma se odlaže i odlaže u nedogled, pa pored nebuloze klizi u smaranje i otvorenu iritaciju, sve do kraja koji se slobodno može svrstati u kategoriju transfera blama i uvrede za inteligenciju.

 

Za razliku od pasje ekipe, kojima svaka čast na glumačkim dostignućima, barem su nas spasili od jeftinog CGI-ja, ljudska glumačka ekipa ne blista. Zsofia Psotta pogađa one iritantne tonove koji se traže od tipične tinejdžerke, a Sandor Zsoter ne diže njenog oca ni zericu iznad stereotipa drkadžije. Nesretni glumci nisu tu ništa krivi, oni su samo radili na likovima kakve su dobili, bez pokušaja da im udahnu lični pečat, a ni reditelja Kornela Mandrucza očito rad sa glumcima nije previše zanimao. Isto, samo u još većoj meri, važi i za galeriju epizodista iz Liline muzičke škole, zgrade u kojoj otac živi ili sa ulica kojima Hagen luta. Oni su još veći stereotipi bez ikakvog odstupanja od zadatog. Za utehu možda, ali i to samo donekle, može poslužiti to što film izgleda solidno, sniman kamerom iz ruke u širokoj paleti boja, koja ipak ponekad postaje previše treskava i van fokusa.

Ostajem zbunjen činjenicom da je žiri u Cannesu nagradio ovakav film. Mislim, svaka čast za rad sa psima, donekle i ideju da se iz pasje, ulične perspektive secira stanje u mađarskom društvu koje drma i surova tranzicija i još surovija kriza, ali iznad svega unutrašnja politika i odsustvo tolerancije. Problem je u tome što u ovom filmu ta ideja nije razrađena i što se Mandruczo jako muči da pronađe nešto makar nalik tonu, usput se oslanjajući na barem tri različitih “štaka” i filmskih klišea. White God tako ostaje jedan pretenciozan i potpuno infantilan film koji se prodaje za vrhunsku umetnost. Pretencioznog počinje već sa naslovom koji asocira na kultni film White Dog (Sam Fuller, 1982) koji za protagonistu uzima psa treniranog da napada Crnce. Ovde je ta metafora na rasizam izuzetno neuspela, ali izgleda da je nekima u publici i festivalskim selektorskim krugovima dovoljno da je ona tu. Porazno.