10.3.15

Pasolini


2014.
režija: Abel Ferrara
scenario: Maurizio Braucci, Abel Ferrara, Nicola Tranquillino
uloge: Willem Dafoe, Riccardo Scamarcio, Ninetto Davoli, Damiano Tamilla, Adriana Asti, Maria de Medeiros, Giada Colagrande

Zvuči tako sjajno: jedan zanimljiv i provokativan filmski autor pravi film o drugom, još kontroverznijem, zanimljivijem i provokativnijem. Čak je i glumac sjajno pogođen, Willem Dafoe, čovek sposoban da odigra Hrista i Antihrista, donekle čak fizički sličan italijanskom genijalcu, pesniku, piscu, novinaru, autoru i agitatoru. Problem je u tome što će Pasolini kao film značiti samo fanovima jednog ili obojice autora, ako i njima.
Slično kao u Ferrarinom prethodnom filmu, Welcome to New York, ovde opet imamo hroniku jedne afere i kontroverze. Međutim, za razliku od prethodnog filma, koji se na svoj način i iz komorne perspektive bavi celokupnim tokom te afere, Pasolini tretira samo poslednji dan u životu (i radu, jer Pier Paolo Pasolini nije odmarao) filmskog velikana, od dnevnih obaveza nakon povratka s puta do fatalne noći. Pasolinijeva smrt je već bila predmet filmova, ali ti filmovi nisu bacili nikakvo novo svetlo, tako da je taj događaj ostao nerazjašnjena misterija i poligon za različite teorije.
Problem je u tome što nam Ferrara donosi jedno difuzno, nekoherentno iskustvo. U početku ređa događaje, redovne obaveze iz Pasolinijevog radnog dana. Reditelj se upravo vratio s puta, daje završne naputke za montažu svog poslednjeg filma Salo, daje intervju novinaru La Stampe i odgovara mu na pitanje da li se povukao iz politike. Ako je verovati filmu (oprostite, nisam istraživao italijanske novinske napise iz 1975), Pasolini će tu dati skoro pa proročko viđenje budućeg sveta grabljenja, otimanja i uništenja. Nepotrebno je posebno isticati, ali i prošli i trenutni svetovi su bili slično surovi, uostalom, pogledajte bilo koji Pasolinijev film ili pročitajte bilo koji njegov roman, esej, tekst.
Upravo će Pasolinijevo pisanje, i to pismo Albertu Moraviji o svom novom književnom delu (kombinacija romana, poezije, intimnih pisama i eseja), ponuditi izlaz iz dnevne rutine. Ferrara će ubaciti surealne slike, svoju viziju ekranizacije Pasolinijevog poslednjeg, nedovršenog romana koji je zamišljen kao svojevrsni “magnum opus”. Casting je tu više nego zanimljiv: Pasolinijev prijatelj i saradnik Ninetto Davoli igra Epifanija, vodiča kroz Sodomu, Gomoru i Utopiju, a Riccardo Scarmarcio igra mladog Ninetta Davolija. Ti surealni momenti su sami za sebe zanimljivi, ali u celini sa ostatkom filma odaju utisak pretencioznosti.
I tu dolazimo do fatalne noći: Pasolini u potrazi za užitkom, eksploatacijske slike rimske “low-life” gay scene, skupljanje mladića-kurve, tretman u restoranu, razgovor, noć na plaži. Originalna Ferrarina ideja bila je da samo ubistvo tretira iz više perspektiva, nalik na Rashomon, ali je iz nejasnih razloga to nije realizovao. Umesto toga imamo nasilan, neprijatan, užasan zločin iz mržnje. Nejasan i konfuzan, ničim izazvan, osim prisustvom dvojice muškaraca u automobilu na plaži.
Od početka do kraja, Pasolini izgleda kao nezavršnen, a pretenciozan film. “Work in progress” na silu izbačen za festivale. Pogrešan je i konfuzan pristup od početka do kraja, od dnevnih aktivnosti, preko mešanja sa nadrealizmom, do ubistva. Pogrešan je pristup što se tiče jezika, italijanski i engleski se mešaju bez nekog smisla. Čini se da se Ferrara odlučio za besmisleni srednji put u kombinaciji sa italijanskim glumcima i anglofonim Dafoom. Zapravo, Pasolini je film koji je teško posmatrati kao kompletno delo. Utisak je nedovršen, polovičan, arbitraran.