21.3.15

Ex Machina


2015.
scenario i režija: Alex Garland
uloge: Domhnall Gleeson, Oscar Isaac, Alicia Vikander, Sonoya Mizuno

Ime Alex Garland će vam se sigurno učiniti makar ovlaš poznatim, pa da vas poštedim i podsetim: u pitanju je pisac i scenarista. On je autor romana The Beach koji je doživeo filmsku ekranizaciju u rukama Dannija Boyla. Garlandova kasnija scenaristička karijera je takođe bila vezana za Boylovu rediteljsku, i to sa SF filmovima 28 Days Later i Sunshine. Garland je nekako ostao u vodama SF-a, radeći adaptaciju romana Kazua Ishigura Never Let Me Go, te re-boot kultnog pulp filma 90-ih Dredd, a očekuje se još jedna adaptacija, u ovom slučaju kompjuterske igrice Halo.
Zato ne čudi da je Garland za svoj rediteljski debi izabrao upravo SF. U pitanju je stara, reklo bi se večita tema: sanjaju li androidi električne ovce, odnosno može li veštačka inteligencija postati toliko svesna da se sama razvija. Nadalje se ispostavlja filozofska tema šta to znači biti čovekom (u slučaju ovog filma, ženom), je li to svest, savest, emocije, inteligencija ili pak mogućnost manipulacije. Tako gledano, Ex Machina nastavlja niz SF drama koje su se pojavile u poslednje vreme i gde spadaju Her (operativni sistem koji evoluira daleko brže nego čovek) i Under The Skin (vanzemaljka-ispitivačica razvija svoju ljudskost). Međutim, citati na koje se ovaj film oslanja su daleko stariji, književni koliko i filmski, od Ostrva doktora Moreaua H. G. Wellsa, preko Karela Čapeka i Asimova, što da ne i Frankensteina Mary Shelly, pa do Blade Runnera i The Matrix serijala.

Junak koga pratimo je Caleb (Gleeson), programer u velikoj firmi nalik Googlu. Od svih zaposlenika, baš je on izabran da provede sedam dana na udaljenom imanju sa misterioznim i genijalnim šefom Nathanom (Isaac). Međutim, umesto poslovnih saveta i “life coachinga”, šef ima za njega jedan specijalan i ultra-tajni zadatak. Naime, Nathan je došao do završne faze konstrukcije veštačke inteligencije i na Calebu je da sprovede nešto izmenjen i unapređen Turingov test (utvrđivanje je li u pitanju mašina ili čovek) na najnovijem robotu, Avi (Vikander). Prvo pitanje koje Caleb mora rešiti je oseća li prema Avi nešto što bi mogao osetiti prema ljudskom biću. Drugo je procena ima li Ava svest i je li sposobna za učenje. Konačno, treće pitanje na koje Caleb mora dati odgovor je ima li utisak da Ava oseća nešto prema njemu.
Ava je, na prvi, vizuelni dojam mnogo više robot nego čovek. Ima ljudske konture tela, ali je sve osim lica prekriveno metalom, elektronikom i mrežom. Međutim, njena inteligencija je mnogo više ljudska nego kompjuterska. Prvi susret između njih dvoje je čudan na način na koji je čudan susret dvoje neznanaca koji moraju otpočeti razgovor. Svi njihovi susreti se odvijaju u skučenoj kabini, njih dvoje su odvojeni staklom i vrlo brzo će se postaviti ne samo pitanje antropomorfnosti (već na drugom sastanku Ava će se pojaviti obučena u ljudsku odeću), nego i pitanje slobode.
Ono što se mora podvući u ovom filmu je genijalna ekonomika scenarija: film je ograničen na nekoliko lokacija (kuću, istraživačko postrojenje u podrumu i okoliš netaknute prirode) i praktično ima samo četiri lika, od kojih je četvrti Nathanova kućna pomoćnica Kyoko (Mizuno) koja ne govori. Ako izuzmemo pokazivanje lokacija (vodopadi i slično), ne baš impozantni budžet filma od nekih 15 miliona dolara je utrošen sjajno na stvaranje atmosfere i vrlo uverljive efekte za koje predviđam da će “ostariti” dostojanstvenije od mnogih drugih. Glumačka podela je isto odlična, mladi Gleeson je uverljiv kao geek, pametan, ali ne prepametan, možda čak pomalo naivan u socijalnim situacijama. Nasuprot njemu imamo Isaaca koji ređa dobre uloge jednu za drugom, a ovde nalazi fini balans između mesijanstva, pragmatičnosti, zena i mužjaštva. Međutim, prava zvezda filma je Alicia Vilander, nekadašnja balerina, koja ima veoma težak zadatak da nađe pravi balans između robotske i ljudske prirode svog lika, da pokaže emocije uverljivo, nikako karikaturalno, da ubedi Caleba i gledaoce da je prava osoba. Njena uloga u najboljem smislu priziva u sećanje ostvarenje Sean Young u Blade Runneru.

Ex Machina, naravno, nije film bez svojih problema. Jedan od njih je činjenica da svoj filozofski i antropološki potencijal ne koristi ni izbliza dovoljno, već ionako poznate teze iz literature i filmova više gomila nego što ih razlaže na inovativan i zanimljiv način. To neumitno vodi do pada u tempu pri sredini filma. Film ipak ne postaje previše dosadan zahvaljujući raspoloženim glumcima, atmosferi, scenografiji, fotografiji i muzici. Drugi, možda čak i značajniji problem skriva se u dramaturgiji: motivacija i odnosi između likova su takvi da su obrati “telefonirani” i nadasve providni. Od početka nam je jasno da je Nathan usiljeno cool, da je njegova konzumacija alkohola “čehovljevska puška” i da sa svojim istraživanjem skriva zadnje namere. Jasno nam je i da su odnosi između njega i robota (robotica?) nategnuti i da će eskalirati u sukob. Međutim, i ovaj problem je rešen veoma efektnim i iznenađujućim raspletom.
Sve u svemu, mora se reći da je Ex Machina (namerno je izostavljena prva reč latinske sentence, shvatićete i zašto) jedan sasvim solidan film. Neki od momenata su genijalni u svojoj neočekivanosti, kao onaj ničim izazvani ples negde na polovini filma. Drugi su, pak, suviše predvidljivi i iskorišteni na način da nisu samo citati, nego osnovni elementi filma. Treba uzeti u obzir da je ovo rediteljski debi jednog scenariste. U tom smislu malo čudi da Garland nije malo više poradio na razvoju priče, kao da se fokusirao samo na rasplet, dok se za ostale faze poslužio klišeiziranim rešenjima. Sa druge strane, on pokazuje talenat za rad sa glumcima i za vizuelnu komponentu priče, što je za svaku pohvalu. U svakom slučaju, Ex Machina je film vredan vašeg vremena.