13.3.15

Body / Cialo


2014.
režija: Malgorzata Szumowska
scenario: Michal Englert, Malgorzata Szumowska
uloge: Janusz Gajos, Maja Ostaszewska, Justyna Suwala

Body je dokaz da se nova politika Festa kreće u dobrom smeru umesto dosadašnje po kojoj je ovaj nekada relevantni “festival festivala” postao distributerska igračka i ostava u koju se odlažu skupo plaćeni filmovi iz “Oscar-sezone” koji se ne mogu prodati u redovnom repertoaru u zemlji u kojoj je bioskopska kultura skoro potpuno uništena. Film nam dolazi direktno iz Berlina, gde je ovenčan Srebrnim Medvedom za režiju, što znači da ima pedigre. Njegova autorica Malgorzata Szumowska je relativno veliko ime savremenog poljskog i evropskog filma (radila je, a i radiće i u Francuskoj), pa i relativno bitno festivalsko ime, ali nije opštepoznata i sveprisutna, što je dobra stvar kako za prekaljenu, tako i za nešto “zeleniju” i entuzijastičniju publiku.
Sam naslov i reklama složena za festivalsku publiku može da nas navede na krivi trag. Body je svakako film o telu i odnosu do sopstvenog tela, ali je više od toga odnos do duha i duhovnosti, ne nužno (zapravo, ne uopšte) religioznog tipa. Priča je ispričana praktično sa tri lika, arhetipa (nikako stereotipa), uz nekoliko upečatljivih epizodista, i vrti se oko stresne situacije gubitka voljene osobe. Oni su otac, kćerka i terapeutkinja.
Prvo upoznajemo oca (Gajos), udovca i istražitelja na mestu zločina u njegovom radnom okruženju. Njegov svetonazor je potpuno u skladu sa njegovim poslom. On je distanciran, otuđen i ciničan, hladno racionalan, van svih duhovnih tokova toliko da čak ne slavi nikakve praznike. Njegov odnos prema telu je nemaran, njegova standardna dijeta su alkohol, kafa i “junk food”. Njegova kćerka (Suwala) je anoreksičarka, ne hrani se uglavnom ničim, što pojede - povrati. U skladu sa prehranom, njen mentalni sklop se kreće od klinačkog angsta do nihilizma, a jedina definicija je prezir prema ocu. Ona je, takođe, granični slučaj između bolničkog i ambulatnog lečenja, pa tu na scenu stupa terapeutkinja (Ostaszewska), “pan-duhovna” sredovečna žena (ako postoji termin, super, a ako ne - onda sam ga upravo izmislio) koja živi u stanu sa velikim psom i fura se na svaki mogući “new age” od “primal screama”, psiho-drame i “act-outa”, preko religije bliske budizmu (ili tome kako mali Perica vidi budizam), do spiritualizma, duhova i seansi. Naravno, i ona je ranjena i nekompletna osoba, otkrićemo i zašto, i to nam neće biti veliki šok.
Situacija je postavljena, a Szumowska i njen ko-scenarista Michal Englert (inače proslavljeni direktor fotografije, što je čudna kombinacija ako ne uključuje i režiju tu negde pored) pričaju svoju priču na jedan pomalo predvidljiv, ali svejedno simpatičan i svež način. Prvo što upada u oči, još od genijalne uvodne scene, je poveća doza crnog humora. Tip visi obešen sa drveta, ekipa istražitelja reže konopac i tip pada u statičnom kadru odozgo. Sledeći kadar je total, statičan. Tip leži na zemlji, a istražitelji raspravljaju da li da ga svlače tu na licu mesta ili u mrtvačnici i koliko će to prokleto smrdeti. Tip dolazi k sebi i sa sve konopcem oko vrata ležerno ustaje i izlazi iz kadra. Rizik posla, valjda su se i čudnije stvari dešavale.
Humor se nastavlja i dalje, ponekad je crn i ciničan, ponekad vedriji, ali je uvek na mestu, nikad neumesan, ma koliko bio provokativan. Treba imati na umu da uglavnom ne izaziva glasan smeh (mada ima par izliva), nego gledaoca suočenog sa ozbiljnom i kompleksnom temom drži između smeška i tihog hihotanja. Treba imati na umu da ovakav humor često dolazi u paketu sa klišeima i očekivanim stvarima i da se, onako veselo, sa dozom zajebancije hvata apsolutno svih tema, telesnih i duhovnih, i usput prolazi kroz niz simpatično kretenskih scena koje prosto morate videti. Tako nas neće šokirati ni cinično-konzervativni doktor, ni nabrijane anoreksičarke, ni činjenica da je terapeutkinja i navodni medijum stoprocentni šarlatan, kao ni njena striptiz-scena u bapskim gaćama.
Međutim, upravo ta scena nas dovodi do potencijalnih problemčića vezanih za ovaj, inače prilično dobar film. Pitanje je pre svega ekonomike u pisanju scenarija: ako ne znaš šta ćeš sa određenom scenom, situacijom, pod-zapletom ili čime god - zašto to uopšte stavljati u film. Film nudi opciju za ljubavnu priču, aferu ili makar produženi flert između oca i terapeutkinje, s time potencijalno otvara novo “bojno polje”, ali tu opciju ne iskorištava. Ima tu još kadrova, scena, pa i likova viška, neki od njih verovatno služe za “show off”, ali svejedno predstavljaju prazan hod negde pri sredini filma. Utešno je to što prazni hodovi kratko traju i ne kvare generalni utisak o filmu. Moguće objašnjenje za to je prosta matematika - film nekako treba razdužiti na format od 90 minuta, jer je sve ispod toga nedovoljno ozbiljno za jedan Berlin.
I pored toga, Body je film koji valja pogledati i za koji se nadam da će doći na bioskopski repertoar ili makar na druge festivale i revije u regionu. Valja ga pogledati zbog sposobnih glumaca i simpatično-budalastih likova, zbog humornog tretmana inače poprilično turobnih tema, zbog fenomenalne poljske fotografije i više nego solidne režije. A pre svega zbog tog humanog “feel-good” učinka. Preporuka kao kuća.