28.3.15

Im Keller / In the Basement


2014.
režija: Urlich Seidl
scenario: Urlich Seidl, Veronika Franz

Slovenijom je pre nekoliko godina počeo da kruži vic koji ide ovako: Koja je razlika između Slovenca i Austrijanca? Slovenac u svom podrumu drži vino, a Austrijanac članove svoje familije. Vicevima nije baš za verovati, ali, kao i svaka stereotipija, pogađaju neku suštinu i govore pomalo i o grupi koja je predmet vica, kao i o nekome ko taj vic izgovara. Uostalom, nije preterano čudno da su se baš u Austriji odigravale drame ljudi zatočenih u podrumu. U toj zemlji uređenih vrtova vrlo je lako ostati ispod radara, dovoljno je držati se za sebe, ne praviti buku i uredno pozdravljati susede, i, ako niste stranac koji upada u oči, niko vas neće primetiti. Kao što, uostalom, ne treba da čudi da su baš u toj zemlji nacisti uspeli da se popnu do državne vlasti, i to decenijama posle rata, kao i da su u jednoj određenoj pokrajini sila sa kojom se računa još uvek. Pa nisu se tu pristojni liberali i socijalisti našalili, pa fore radi glasali za budale, nego se ispod površine krije taj naci sentiment.
Im Keller je film Urlicha Seidla, hladnog i metodičnog autora kako igranih, tako i dokumentarnih filmova i bavi se tajnama koje Austrijanci kriju u svojim podrumima. Ne, nema zatočenih članova familije ili otetih devojčica, to bi ipak bio preveliki zicer, ali ima drugih bizarnosti, od onih nekako prihvatljivih, preko malo preteranih do potpuno otkačenih i čak onih koje se gone po službenoj dužnosti. To, naravno, ne znači da se Seidl ne vozi na valu prašine koji se podigao i da ga ne okreće u svoju marketinšku korist. On, međutim, pre svega priča priču o bizarnosti i privatnosti, te apsolutne slobode koju uživamo u prostoru koji doživljavamo kao svoj najintimniji.
Čega sve tu ima? Albino pitona. Streljana. Usamljenih ljudi. Žena sa surogat-lutkama. Lovačkih trofeja. Improvizacija na temu dnevne sobe ili kafane. Garažnih punk sastava. Vešeraja i teretana. Neizbežnih modela železnice. Pripite gospode koja bistre spoljnu politiku sa nemalom dozom ksenofobije. Seksualnih fetiša, bordela i sadomazohizma. Veselih seoskih nacista, skupljača memorabilije i ljubitelja dobre kapljice prerušenih u pleh-orkestar.
Seidl svojim pristupom, čini se, samo notira, ne daje dodatni komentar i ne osuđuje. Kažem, čini se, pošto to nije baš tako. Uvod u novinarstvo nas uči da objektivan ne znači nužno neutralan ili bez stava. Sama selekcija bitnog od nebitnog, zanimljivog od nezanimljivog, odnosno onoga što će se naći u članku ili dokumentarnom filmu je stav sam po sebi. Ne možemo očekivati od autora da prekopa sve podrume u zemlji i izvuče prosek. Da li bi nam bilo zanimljivo da gledamo “normalne” podrume “normalnih” ljudi, natrpane kramom, ili možda sa stolom za stoni tenis ili sa kolekcijom ploča sa legendarnim šlagerima? Ili podrume sa vinom i kobasicama, kiselim kupusom i džakovima krompira? Ili da pogledamo podrum koji po svemu liči na naš?
Seidl namerno bira bizarne, među najbizarnijima i time zapravo otkriva više o ljudima, naizgled normalnim, nego kada bi pokazao najnormalnije moguće stvari. Većina nas ima poneku tajnu, čudan hobi ili opsesiju. Možda i fetiš. Nešto zbog čega se sramimo, ali je deo nas toliko dugo da ga je nemoguće prosto izbaciti iz našeg života. Ili nešto čega se ne sramimo, ali što društvo jednostavno ne prihvata kao normalno. Im Keller je potreban i dobar film koji će nas potaknuti na razmišljanje o tome. Možda i o tome čime bismo napunili svoj podrum.
Ipak, veseli nacisti su mi nekako “highlight”. Sve nešto razmišljam, da li bi mi bilo čudno da neka takva vesela ekipica visi u podrumu, uvežbava repertoar, ali da umesto Hitlerove slike visi Titova, umesto nacističkih uniformi partizanske, a umesto kukača petokrake. Možda bih zamerio preteranu uživljenost, ali teško da bih pomislio da nešto nije na mestu. Možda sam i bio u nekom takvom podrumu, kod nekog starije generacije ili kod nekog ko je nasledio nečiju memorabiliju. Ok, ne mora da bude partizanština. Neka bude Napoleon, kralj Petar ili Franz Josef. Neka bude i neki glumac ili "rockstar", nema problema nikakvih. Samo, jebem mu sve, zbog Hitlera se ide u ćorku, svugde, pa i u Austriji. Potreban je poseban mozak da ga okači na najvidnije moguće mesto i dozvoli snimanje.