2014.
režija: Urlich
Seidl
scenario: Urlich
Seidl, Veronika Franz
Slovenijom je pre
nekoliko godina počeo da kruži vic koji ide ovako: Koja je razlika
između Slovenca i Austrijanca? Slovenac u svom podrumu drži vino, a
Austrijanac članove svoje familije. Vicevima nije baš za verovati,
ali, kao i svaka stereotipija, pogađaju neku suštinu i govore
pomalo i o grupi koja je predmet vica, kao i o nekome ko taj vic
izgovara. Uostalom, nije preterano čudno da su se baš u Austriji
odigravale drame ljudi zatočenih u podrumu. U toj zemlji uređenih
vrtova vrlo je lako ostati ispod radara, dovoljno je držati se za
sebe, ne praviti buku i uredno pozdravljati susede, i, ako niste
stranac koji upada u oči, niko vas neće primetiti. Kao što,
uostalom, ne treba da čudi da su baš u toj zemlji nacisti uspeli da
se popnu do državne vlasti, i to decenijama posle rata, kao i da su
u jednoj određenoj pokrajini sila sa kojom se računa još uvek. Pa
nisu se tu pristojni liberali i socijalisti našalili, pa fore radi
glasali za budale, nego se ispod površine krije taj naci sentiment.
Im Keller je film
Urlicha Seidla, hladnog i metodičnog autora kako igranih, tako i
dokumentarnih filmova i bavi se tajnama koje Austrijanci kriju u
svojim podrumima. Ne, nema zatočenih članova familije ili otetih
devojčica, to bi ipak bio preveliki zicer, ali ima drugih
bizarnosti, od onih nekako prihvatljivih, preko malo preteranih do
potpuno otkačenih i čak onih koje se gone po službenoj dužnosti.
To, naravno, ne znači da se Seidl ne vozi na valu prašine koji se
podigao i da ga ne okreće u svoju marketinšku korist. On, međutim,
pre svega priča priču o bizarnosti i privatnosti, te apsolutne
slobode koju uživamo u prostoru koji doživljavamo kao svoj
najintimniji.
Čega sve tu ima?
Albino pitona. Streljana. Usamljenih ljudi. Žena sa surogat-lutkama.
Lovačkih trofeja. Improvizacija na temu dnevne sobe ili kafane.
Garažnih punk sastava. Vešeraja i teretana. Neizbežnih modela
železnice. Pripite gospode koja bistre spoljnu politiku sa nemalom
dozom ksenofobije. Seksualnih fetiša, bordela i sadomazohizma.
Veselih seoskih nacista, skupljača memorabilije i ljubitelja dobre
kapljice prerušenih u pleh-orkestar.
Seidl svojim
pristupom, čini se, samo notira, ne daje dodatni komentar i ne
osuđuje. Kažem, čini se, pošto to nije baš tako. Uvod u
novinarstvo nas uči da objektivan ne znači nužno neutralan ili bez
stava. Sama selekcija bitnog od nebitnog, zanimljivog od
nezanimljivog, odnosno onoga što će se naći u članku ili
dokumentarnom filmu je stav sam po sebi. Ne možemo očekivati od
autora da prekopa sve podrume u zemlji i izvuče prosek. Da li bi nam
bilo zanimljivo da gledamo “normalne” podrume “normalnih”
ljudi, natrpane kramom, ili možda sa stolom za stoni tenis ili sa
kolekcijom ploča sa legendarnim šlagerima? Ili podrume sa vinom i
kobasicama, kiselim kupusom i džakovima krompira? Ili da pogledamo
podrum koji po svemu liči na naš?
Seidl namerno bira
bizarne, među najbizarnijima i time zapravo otkriva više o ljudima,
naizgled normalnim, nego kada bi pokazao najnormalnije moguće
stvari. Većina nas ima poneku tajnu, čudan hobi ili opsesiju. Možda
i fetiš. Nešto zbog čega se sramimo, ali je deo nas toliko dugo da
ga je nemoguće prosto izbaciti iz našeg života. Ili nešto čega
se ne sramimo, ali što društvo jednostavno ne prihvata kao
normalno. Im Keller je potreban i dobar film koji će nas potaknuti
na razmišljanje o tome. Možda i o tome čime bismo napunili svoj
podrum.
Ipak, veseli nacisti
su mi nekako “highlight”. Sve nešto razmišljam, da li bi mi
bilo čudno da neka takva vesela ekipica visi u podrumu, uvežbava
repertoar, ali da umesto Hitlerove slike visi Titova, umesto
nacističkih uniformi partizanske, a umesto kukača petokrake. Možda
bih zamerio preteranu uživljenost, ali teško da bih pomislio da
nešto nije na mestu. Možda sam i bio u nekom takvom podrumu, kod
nekog starije generacije ili kod nekog ko je nasledio nečiju
memorabiliju. Ok, ne mora da bude partizanština. Neka bude Napoleon,
kralj Petar ili Franz Josef. Neka bude i neki glumac ili "rockstar",
nema problema nikakvih. Samo, jebem mu sve, zbog Hitlera se ide u
ćorku, svugde, pa i u Austriji. Potreban je poseban mozak da ga
okači na najvidnije moguće mesto i dozvoli snimanje.
No comments:
Post a Comment