Escobar: Paradise Lost

2014.

režija: Andrea Di Stefano

scenario: Andrea Di Stefano, Francesca Marciano

uloge: Josh Hutcherson, Benicio Del Toro, Brady Corbet, Claudia Traisac

Počnimo od naslova. Escobar – znamo ko je, imenom Pablo, kolumbijski narko-diler i populistički političar, na vrhuncu karijere čak senator. Paradise Lost se svakako ne odnosi na meni vrlo drag band, kao ni na Miltonov ep, nego na potrebu dokonih ljudi iz razvijenog sveta da svoj komadić raja traže u manje srećnim krajevima, plaža, pesak, idila, mir... Samo, takvi ljudi se često zeznu u proračunu, pa im se raj pretvori u pakao ili u ono što bi stari Kinezi nazvali zanimljivim vremenima, odnosno u kovitlac nepredvidivih događaja.

Naivci u ovoj priči su dva kanadska brata – surfera, Nick (Hutcherson) i Dylan (Corbet) koji su za svoj raj izabrali plažu u Kolumbiji. Vrlo rano će se suočiti sa činjenicom da raj nije besplatna stvar, nego predmet muljaže i reketa od strane lokalnih bandita i siledžija. Sa malo vedrije strane, Nick će tu pronaći predivnu devojku, Mariju (Traisac). Ona je zaista divna i krasna, ali njen “twist” je to da je nećakinja narečenog narko-tajkuna.

Isprva, Nick će se kloniti mafijašenja, ali ujka-Pablo će mu napraviti par usluga koje se ne zaboravljaju tako lako, srediti lokalne siledžije i naći mu unosan legitiman posao. Stvar kod tipova kao što je Escobar je to da usluge nikada nisu besplatne, pa će Nick, uprkos svom ispravnom moralnom kompasu, upasti u kovitlac događaja, i to ne samo kao svedok. Vremena su, rekoh, zanimljiva, oko Escobara se steže obruč policijske i tužilačke istrage, pa on klizi u paranoju. Čak iako može ubiti jednog po jednog policajca, tužioca i sudiju, ne može ih pobiti sve. Zatvor mu ne gine, i on je čak spreman da dobrovoljno ode na robiju. Ali pre toga se treba pobrinuti za plan B, za nekooperativne svedoke, posebno one koji su mu blizu...

Hajdemo ovako, ova priča je potpuno fiktivna i samo tu i tamo učitava podatke iz Escobarove biografije, o njegovoj nećakinji i njenom dečku “gringu” nema podataka. Zato reditelj Andrea Di Stefano, inače glumac, te debitant u novoj ulozi, svoje viđenje Escobara daje kroz poveznice sa dve poznata filmska lika. Oba su Coppolina, i to iz zlatne faze. Escobar je moćan, cenjen, poštovan i prepreden kao Don Corleone, a istovremeno je opijen velikom moći i na putu u ludio kao pukovnik Kurtz. Ugođaju Apocalypse Now dodatno doprinosi kolumbijska prašuma, ne mnogo različita od vijetnamske džungle. Poveznice su, međutim, suviše labave da bi Di Stefano njima išta zapravo rekao i više služe za ukras u njegovom predugačkom filmu.

Razlog za gledanje je Benicio Del Toro, glumac ogromnog raspona koji uživa u ovakvim ulogama. Međutim, problem je sam koncept filma i on postaje njegova žrtva: iako igra naslovnu ulogu, ona je tek sporedna. To naročito izlazi na videlo kako se ide prema kraju i film postaje prolongirana akcija niskog intenziteta, sa svim tipičnim tačkama kroz koje prolazi. Od početka do kraja u toj situaciji je glavni lik Nick koji služi kao naš prozor u svet egzotičnog i brutalnog kriminala. Njega, pak, igra Josh Hutcherson, glumac skromnih mogućnosti svedenih na slaganje zabrinute face čiji je vrhunac karijere pasivna i relativno nebitna uloga u The Hunger Games serijalu, uprkos sasvim prisutnoj minutaži na ekranu.

To jednostavno ne radi. Odnosno radi, ali samo do neke granice. Ta granica se zove konfekcija. Escobar: Paradise Lost je na nivou nižeg ešalona filmova koji se vrte po kablovskim televizijama i ta će ga sudbina stići. Zanimljivo je da je ovo evropski film, što baca malo drugačije svetlo na njega, jer smo na ovakav štanc navikli uglavnom od Amerikanaca, ali princip i motivacija se ne razlikuju mnogo od američkih filmova sličnog kalibra. Stoga i kriterijumi ocenjivanja ostaju isti. Gubljenje vremena.