4.3.15

The Fool / Durak

2014.
scenario i režija: Yuri Bykov
uloge: Artem Bystrov, Aleksandr Korshunov, Olga Samoshina, Darya Moroz, Maksim Pinsker, Natalya Surkova

Yuri Bykov je svakako interesantan autor pre svega zbog svog “one man company” pristupa. U prethodnom filmu Mayor se dohvatio čak 5 “uloga”, pored scenarija i režije, pojavljuje se kao drugopotpisani glumac, montažer i kompozitor. Za potrebe filma Durak je svoj angažman sveo na “samo” 4, nije se hvatao glume. Nekako je jasno i zašto, Durak je dosta produkcijski i narativno kompleksniji od prethodnika, a hvata se donekle slične teme, sizifovske i “levijatanske” borbe poštenog čoveka protiv korumpiranog, rigidnog i nasilnog sistema. Ovde u centru pažnje nemamo policiju, nego politiku koja je spremna da iz sebičnih razloga žrtvuje jednog malog čoveka i još nekoliko stotina malih ljudi.
Naš mali čovek je Dima (Bystrov), pošteni i vredni vodoinstalater i student druge godine građevine koji živi u nagužvanom stanu sa roditeljima (Korshunov, Samoshina), ženom (Moroz) i sinom. Zajedno sa ocem skoro svake večeri tera mlade huligane koji se okupljaju na klupi ispred zgrade, a njihov “provod” se nastavlja najčešće popravljanjem klupe koju su huligani razvalili. I Dima i otac su poštenjačine i večiti gubitnici u svim sistemima: dok su drugi krali makar materijal za kuću, oni su samo odmahivali glavom. Njihove žene ih zbog toga gledaju više sa prezirom nego sa divljenjem, ali ni one nisu tu da bi preuzele inicijativu, tako da su svi oni poprilično zaglavljeni u blatu.
Jedne ne tako obične večeri Dima dobije poziv da odmeni svog nikad treznog šefa i proveri napuklu cev u jednoj zgradi u siromašnom radničkom bloku u jednom neimenovanom ruskom gradu. Naš junak neće shvatiti koliko se zeznuo, posebno kad otkrije razmere kvara. Cev tu nije problem, zapravo zid je napukao i sa spoljne i sa unutrašnje strane, tako da se zgrada može svaki čas srušiti. Ne pretvarajući se da je to nečiji drugi posao, Dima reši da alarmira nadležne. I tu počinju njegovi neviđeni problemi jer nije svestan u šta je dirnuo.
Gradom, naime, vlada korupcionaška hobotnica nominalno predvođena gradonačelnicom (Surkova), ali ona u međuzavisnim odnosima uključuje celu gradsku upravu, nadležne službe, razne inspekcije i gro gradskog preduzimačkog biznisa. Jasno, to je samo prvi nivo, nakon toga sledi gubernija, pa Moskva. Go figure. Ni Dimin izbor vremena nije baš najsrećniji (postoji li uopšte dobro vreme za loše vesti), pošto gradonačelnica slavi svoj 50. rođendan.
Ako ćemo njihovom logikom, stanovnici zgrade u pitanju (čiji su remonti lažirani kako bi se pobrala lova) su uglavnom narkomani, kurve, huligani, pijanci, jednom rečju šljam i ko im jebe mater. Opet, sa druge strane, tu na snagu stupa zakon velikih brojeva: 8 poginulih je neprijatna vest, 800 se već nikako ne može sakriti pod tepih. Iznalaženje interventnog rešenja za njih zahteva naprednu kombinatoriku, a pitanje je koliko ispumpani i propali grad ima manevarskog prostora kada niko nije spreman da se odrekne komfora zaradi ljudskosti.
Nema sumnje, Bykov nam nudi jednu važnu i urgentnu priču koja će se možda zapadnim gledaocima činiti namerno apsurdnom, preteranom i neuverljivom, ali mi navikli na balkanske standarde i burazerizam kao društveno uređenje se tu možemo sjajno pronaći. Bykov je vešt u preplitanju simbola, tako da priča sa klupom nije tek puko otvaranje radnje, kao što to nije ni prva scena sa situacijom nasilja u jednom od stanova u zgradi. Pravu vrednost će te dve scene dobiti u brutalnom krešendu na kraju balade, odnosno filma. Posveta preminulom reditelju Alekseju Balabanovu na odjavnoj špici je čvrsto ukotvljena: borba usamljenog jahača (a Dima je mešavina western junaka i recimo Erin Brokovich u odsustvu boljeg primera) protiv sistema, bilo nomenklature, bilo nepisanih pravila, nema smisla - mase ne žele biti spasene, a zemlja Rusija je svetska prestonica večitog statusa quo. Vlasti, religije i ideologije dolaze i prolaze, ali principi vladanja i života ostaju isti.
Svoju kritiku za Bykovljev prethodni film Mayor završio sam sa nadom da će Bykov otkloniti početničke greške u pisanju, pre svega u domenu konzistentnosti i da neće kliziti u banalnu moralizaciju koja je sama sebi svrha. Čini se da me Bykov nije poslušao. Durak je još ambiciozniji film od prethodnika i svaka mu čast na tome, ali kao reditelj, i, što je važnije, kao scenarista, Bykov nije spreman za detaljan rad na sebi i promenu paradigme. Durak je pametna, mudra, iskrena i potrebna priča koja svakako ostavlja jak utisak, ali izvedba je opet problematična, puna tipskih i, što je najgore, loših rešenja.
Mayor je barem uspeo da istera pola filma bez moralizacije. Problem je nastao u ničim izazvanom pronalaženju moralnog kompasa kod protagoniste. Ovde su moralni kompasi postojani, ali moralizacija je prisutna gotovo od samog početka, a od sredine filma i žurke kod gradonačelnice postaje neizdrživa. Ako nekako i preguramo tu žurku prepunu opštih mesta, pijanstva, kiča, dekadencije, nasuprot siromaštvu koje vlada gradom, sledeća predugačka scena sastanka će nas dotući svojim elokvetnim i sočnim, ali pseudo-pametnim monolozima, dijalozima i pičkaranjima između političara međusobno i svakog od njih ponaosob sa Dimom. Tako preterana, scena čak i u domenu glume ima odjek teatra i to gde mu mesto nije, pa još i na potpuno krivi, prvoloptaški način.
Bykov tu u punoj meri pokazuje jednu nezgodnu osobinu koju tako često viđamo u yu i post-yu kinematografiji: jako voli da govori kroz likove. Donekle je normalno da govori kroz Dimu, on je i protagonista i prisutan u skoro svim scenama i služi kao nekakva moralna vertikala celog filma. Bykov, međutim, baš u toj spornoj sceni govori kroz sve prisutne likove kada se oni obračunavaju jedni sa drugima. Možda je to zgodan postupak za pozicioniranje, ali njegova proizvoljnost i lenjost ostavljaju gorak ukus popovanja. Da je samo ta jedna scena problematična, Durak bi bio bolji film, ali Bykov sa svojim manirom počinje i ranije i tera ga i kasnije, najviše u scenama sa Diminom familijom, gde čas govori kroz Dimu, čas kroz oca, čas kroz majku, čas kroz ženu. Autor tu možda postiže svoj cilj, postavlja se kao autoritet i mudruje sa visine, ali, iako je potpuno u pravu, to nije nešto što naročito cenim na filmu.
Banalnost na stranu, Durak nije loš film, kao što ni Bykov nije slab autor. On svakako iz filma u film demonstrira nemali talenat da pronađe dobru priču, da kroz montažu i režiju održi napetost, samo mu nedostaje suptilnosti na kojoj mora da poradi. Glede soundtracka je to već uspeo, a videćemo hoće li to postići i na drugim nivoima. On je autor sa kojim ćemo se susretati i čiju karijeru i razvoj vredi pratiti.