5.3.15

Inferno

2014.
scenario i režija: Vinko Moderndorfer
uloge: Marko Mandić, Medea Novak, Renato Jenček, Jernej Strugman, Jana Zupančič, Sebastian Cavazza

U Sloveniji je na snazi jedan čudan trend. Domaće filmove uglavnom niko živi ne gleda, a svi ih pljuju. Naslepo. Po inerciji. Ili iz kompleksa niže vrednosti. Nije to bez neke, sa izuzetkom par autora i njihovih uradaka, film u Sloveniji je bio sinonim za bespotrebno težinjanje, sa minimum dijaloga i drvenom glumom. Malo živosti i relevantnosti su unosili Boštjan Hladnik, Karpo Godina i Živojin Pavlović u svom ljubljanskom periodu, ali njih će kao argument potegnuti poznavaoci, a ne obični gledaoci. Gledaocima je pojam dobrog domaćeg filma jedan stari crno-beli “feelgood” filmčić (Vesna) i jedan takođe stari dečiji filmčić (Kekec).
Čini se da je publika u Sloveniji u velikoj meri prespavala Košaka, Kozolea, Cvitkoviča, Bičeka, nebitno kakve nagrade oni pobirali i koliko domaća kinematografija bila u trendu sa savremenom evropskom. Naravno, koliko tako mala može biti. Naberšnik je tu nešto bolje prošao sa svoja dva nostalgična filma u maniru stari(ji)h jugoslovenskih. O fenomenu Gremo mi po svoje koji je dobio i nastavak i pornografski twist ne bih ulazio u detalje, u pitanju je jedan od onih repertoarskih filmova za mase.
Pitamo se gde je tu Inferno, novi, treći film Vinka Moderndorfera, autora poprilično zapaženih filmova Landscape no. 2 i Suburbs? Mislim, autor je realtivno cenjen, ali više kao pozorišni nego filmski autor (tu se više praksirao), a za glavnu ulogu je izabrao internacionalnog glumca (ne baš zvezdu, ali na putu da to postane u kinematografiji na nemačkom jeziku) Marka Mandića. Odgovor bi bio: na samom dnu, uprkos visokim očekivanjima. Inferno potvrđuje tezu većinske publike u Sloveniji da domaći film ne valja. Uzalud tu nešto trućamo mi, relativno sveži doseljenici koji smo pogledali svaki slovenski film koji nam je pao šaka, bezveze ubeđujemo publiku da nije sve domaće automatski škart, kada je Moderndorfer tu da nas svojim delom uveri u suprotno.
U pitanju je socijalna priča, recimo. Zapravo, Inferno je samo jedan loše upakovan politički pamflet zasnovan na zastarelim idejama, kako političkim, tako i filmskim, sa papirnatim likovima za koje se ne možemo vezati, nikakvim razvojem i jeftinim šokovima, pa zbog toga postiže kontra-efekat. Konačni rezultat je katastrofa i polomija na svim planovima.
Glavni lik je Mare (Mandić), otpušteni fabrički radnik. Upoznajemo ga već na društvenom dnu, u stanu u kojem je isečena struja, a upravo nestaje i poslednja zaliha plina za rešo. Recimo da je već u paklu nezaposlenosti, ali barem ima ženu, Sonju (Novak) i dvoje dece, i pride još nešto prijatelja među svojim kolegama. Jasno je da će stanje ići samo na gore, ali pitanje je dokle. Pa, do dna, do devetog kruga pakla.
Problem sa njim i svim takvim likovima je dvodimenzionalnost koja nas nikada ne može ubediti. Ono što reditelj postavlja kao integritet glavnog lika je zapravo samo ponos izrastao iz tvrdoglavosti i preke naravi. A kada je glavni lik skica, šta možemo očekivati od ostalih? Oni su, pogađate, još tanji i jednodimenzionalniji, tendenciozno napisani i ustrojeni da predstavljaju svoju klasu. Svi radnici i siromasi su dobrog srca, ali zaneseni, bezrazložno optimistični i na kraju beskrajno tupavi. Svi vlasnici, bogataši i dobrostojeći su ili kriminalci ili makar muljatori, a neki od njih i otvorene psihopate. Ona malobrojna srednja klasa je predstavljena kroz kukavne činovnike, a potpisna osobina je sebičnost. Svi su groteskni i preterani, što ne bi bio problem kada bi to imalo poentu i kada bi se uklapalo sa realizmom na kojem Moderndorfer insistira pre svega na vizuelnom planu (Ljubljana pod snegom, neugledni delovi grada, sveopšta surovost i one silne ničim izazvane “security” kamere).
Moderndorferu je stalo do popovanja i naricanja za davno prošlim komunističkim vremenima. Njegova ideološka pozicija je čvrsta i možda ispravna, ali je potkrepljena praznim floskulama i verovatno jednako sebičnim razlozima. Argumenti su mu banalni, način na koji ih nama podastire jednako. Sve to je izuzetno zadrto, pešački i neozbiljno.
Da je samo do toga, Inferno bi bio samo loš i bezvezan film. Profesorski i kenjatorski dosadan. Dodajmo na to brojne šokove, vratolomne saobraćajne udese, sve baksuze koji teraju protagonistu, samozapaljivanje, mokraću na pantalonama, spermu u ustima, lomljenje ruku, pa previjanje u kafani kod šankerice, lažne gipseve, sipanje alkohola čoveku u grlo, prodavanje bubrega... Inferno tu dobija jednu posebnu dimenziju lošosti i postaje mučan iz samih pogrešnih razloga. Zapravo, ne znam kako takav grozan film može pomoći u (pravednoj) borbi radničke klase ako je samo parada muke i gadosti.
Da se odmah razumemo, nemam ništa protiv filmova sa političkom profilacijom i socijalnih filmova. Ono što mi smeta je popovanje, nepoštovanje ljudske inteligencije, diletantizam i prvoloptaštvo. Inferno ne poštuje svoje likove, svoje glumce i svoje gledaoce. To je film koji od svih pravi nakaze i zato je nakazan. Ako vam je do socijalne priče i filma o  osobi koja se bori sa nezaposlenošću, pogledajte Deux jours, une nuit od braće Dardenne (sjajan je film), a Inferno preskočite i otpišite kao prvoloptaško đubre.