6.3.15

Travelator

2014.
scenario i režija: Dušan Milić
uloge: Nikola Rakočević, Khetanya Henderson, Boris Isaković, Branka Šelić, Goran Šušljik, Slavko Labović

Priznajem, naivan sam ponekad. Recimo, verujem da je žanrovski film u Srbiji, a i drugde moguć. Realno, koliko to teško može biti? Potrebno je nešto teorijske osnove, puno gledanja dobrih i loših filmova, poznavanje konteksta radi prenošenja (najčešće) američke žanrovske matrice u drugu sredinu. Ostalo su pokušaji i pogreške, sitnije i krupnije, one koje se otklanjaju u hodu ili one koje će od nekih filmova načiniti one poslovične prve mačiće. Vremenom sve dolazi na svoje.
Naivan sam ponekad i kada se digne neki “hype” oko određenog filma, naročito kada ne dolazi od poslušne kritike na nivou PR oglasa. Nemam razloga ni da verujem masovnosti nečega, ali kada se “hype” digne na internetu, u krugovima ljudi koji dele zajednička interesovanja za film, onda su očekivanja visoka. Svakako, naivno je za očekivati da će neki srpski (hrvatski, slovenski, whatever) film pomeriti granice i napraviti čudo u lokalnim, a svakako ne u globalnim okvirima. Nema za to ni novca ni infrastrukture, još manje nekog sistema. Moguće je onda da se kriterijum spušta, da se uvode dvostruka merila i da se to brani nekakvim glupačkim patriotizmom ili kolegijalnošću koja se ispoljava kroz izlive javnog međusobnog tapšanja po ramenu. Travelator je predstavljao nadu da se stvari kreću u dobrom smeru, prema konzistentnom i zaokruženom žanrovskom filmu, možda punom mana, ali svejedno dovoljno čvrstom.
Kada govorimo o Travelatoru, bitno je,dakle, da li govorimo o fenomenu ili o filmu. Travelator je svakako svojevrsni fenomen, iz prostog razloga što prvi, ili barem među prvima, stupa na novo tlo, na tlo upeglanog, sugestivnog, vizuelno impresivnog žanrovskog filma sa nekoliko izvanrednih akcionih sekvenci. Nije mala i zanemarljiva činjenica da je ovo jedan od retkih filmova sa ovih prostora koji je snimljen na lokacijama u Americi. Dakle, kao fenomen, Travelator je svakako dobra vest za srpsku kinematografiju jer pokazuje da su neke stvari moguće. Na entuzijazam, na gerilu, na štap i kanap, ali ipak moguće. Kada ga, međutim, pogledamo kao konačni proizvod, kao film u celini, Travelator ne stoji tako dobro. Naprotiv, raspada se, što zbog podgrejanih očekivanja, što zbog činjenice da fakat dobra ideja koju film ima ne biva obrađena, dorađena i prezentirana na zadovoljavajući način. Ako se izuzme vizuelna komponenta, Travelator ne nudi mnogo toga.
Priča nam je poznata još odavno, već nekoliko godina se Travelator najavljivao. Naš anti-junak je Slovenac (Rakočević), momak koji je odrastao u sumornom kolektivnom centru za izbeglice. Zbog tog svog sumornog života, on smisao pronalazi u kompjuterskim igricama, pucačinama dakako. Činjenica da je brz i spretan na virtuelnom obaraču, kao i da mu ne treba viza za Ameriku ga čini idealnim kandidatom za misiju da za potrebe jednog mafijaškog klana likvidira odmetnutog mafijaša (Isaković) koji se u Las Vegasu sprema da svedoči protiv svojih bivših kolega. Cela ta veza između igrica i pucanja u žive ljude je nategnuta do nivoa moralne panike, ali hajdemo reći da može biti filmski zanimljiva.
Problem nastaje na drugom planu. Iz nekog razloga ta motivacija autoru nije dovoljna pa ubacuje još jednu, naturalistički intoniranu, ali jednako šablonsku. U pitanju je majka (Šelić), tužna žena i religiozni fanatik, obolela od raka kojoj je hitno potreban novac za novi ciklus terapije. Autor taj šablon koristi da pojača socijalnu dimenziju priče i u početku to ima efekta. Na taj način se dobija na izraženijem kontrastu između blještavog i luksuznog Las Vegasa i sivog i sumornog Beograda i to u početku radi svoj posao, ali će doći na naplatu kasnije.
Nakon efektne uvodne scene iz igrice (moram da pohvalim činjenicu da je posebno napravljena za potrebe filma) koja će, naravno, poslužiti kao simbolički “punchline” na kraju, te izlaganja situacije u Beogradu (siromaštvo, polu-kriminalni milje, depresija) i Las Vegasu (šarenilo i konfuzija), jasno nam je da ćemo imati zbrku. Ali sa tom bujicom ideja zbrka je nekako i očekivana. Na svim planovima se u Travelatoru pojavljuju razne stvari koje je gotovo nemoguće spojiti. Ima tu i pronicljivih detalja, kao što je ponašanje mafijaša i dvojice policajaca koje on vrlo lako potkupi, tako tipično za Srbe u svetu kada misle da ih niko ne sluša i ne razume, ili Slovenčevo držanje i stav, njegov lakonski govor kada nije u poznatom društvu i poznatoj situaciji. Ima tu i elemenata art-trilera, taj “style over substance” pristup i igranje na psihološki efekat podseća na Refnov film Drive. Varijanta sa izlomljenom horonologijom je u principu u redu, Milić nas baca u različita raspoloženja, ali priča ostaje pratljiva.
Na planu simbola stvari ne stoje tako dobro, a Milić demonstrira izuzetno “tešku ruku”. Tu je i taj naslovni travelator, jedan glupavi izum, ona ravna pokretna traka koju često viđamo na aerodromima na koju stanemo kad nam nije do hodanja. Njegovo značenje, podvučeno čestom upotrebom pokretnih stepenica, je jasno: našeg junaka život nosi napred, a on nema nikakvu kontrolu nad tim. Pa i te igrice i virtuelna stvarnost nasuprot stvarnom životu filmski ima smisla. I taj “flashy” Vegas na prvu loptu, hoteli, kurve, striptizete, imitatori Elvisa i Michaela Jacksona, kockarnice, igraonice i šta sve ne. Problemi nastaju kada se pojave Beli Anđeo i manični ulični i televizijski proroci, a sve odlazi dovraga kad nagomilani simboli uz bolno nerazrađenu ljubavnu priču sa crnom plesačicom Weronikom (Henderson) preuzmu primat nad celim filmom i njegovom radnjom. Ostavljam mogućnost da to možda nije bila Milićeva zamisao i da bi to mogao biti nus-efekat gerilskog snimanja i vrlo ograničenog materijala koji je tu zapravo snimljen. Milić onda kreće u ponavljanje, u što maničniji tempo i u konačnici u otvoreni “hammering”, kao da time pokušava da popuni minutažu. U konačnici, Travelator pada na mestu na kome niko nikada ne bi očekivao od žanrovskog filma, pa još filma sa toliko različitih motiva: obiluje praznim hodom i postaje razvučen, naporan, čak i dosadan.
Istini za volju, na tehničkom i glumačkom planu sve ide kao podmazano. Nikola Rakočević se ispraksirao za “teenage angst” uloge i ovde je očekivano sjajan. Jedini rizik za njega je prost protok vremena: već ima preko 30 godina i pitanje je koliko će dugo moći da isfurava takve uloge i koliko će autori biti spremni da ga prešaltaju na nešto drugo, a koliko će to on moći da iznese. Boris Isaković je sasvim u redu kao mafijaš, potencira iritantnost i to ovde savršeno odgovara zadatku. Khetanya Henderson je sasvim pristojna u svojoj maloj i tipskoj ulozi fatalne plesačice.
Sa tehničke strane, Travelator je impresivan film. Rad sa kamerom, često sa opcijom za snimanje na foto-aparatu, Petra Popovića je zaista impresivan. Montaža je dinamična i efektna, mada ponekad suviše hektična. Muzika pogađa osećaje, ponekad ih i najavljuje, ume biti preglasna, ali je potpuno u skladu sa filmom i pojedinim scenama. Travelator stoga izgleda kao vrlo dobar “showcase” kako film može izgledati uprkos ograničenim sredstvima.
Ali sve je to uzalud kada realno ima “mesa” za 30 ili 45 minuta akcionog trilera. Razvlačenje samo po sebi ne mora biti problem ako se izvede vešto i glatko, ali to ovde nije slučaj. Čini se da od obilja ideja autor nijednu nije razvio do kraja, iz ovih ili onih razloga. Dušan Milić je do sada potpisao dva izuzetno populistička filma, Jagodu u supermarketu i Guču i oba su bila nekompletna i falična. Sa Travelatorom je imao šansu da po prvi put napravi kompletan žanrovski film. Umesto toga, kao da mu je bilo značajnije igranje sa art-formom i “nabijanje” po dosta jednostavnoj simbolici, pa će ovaj film ostati upamćen kao još jedna propuštena šansa i još jedno iznevereno očekivanje.