14.3.15

The Postman’s White Nights / Belye nochi pochtalona Alexeya Tryapitsyna



2014.
režija: Andrey Konchalovsky
scenario: Andrey Konchalovsky, Elena Kiseleva
uloge: Alexey Tryapitsyn, Irina Eromolova, Timur Bondarenko

Konchhalovsky je faca, jedan od retkih autora koji su podjednako uspešno stvarali i u Rusiji i u Americi za vreme Hladnog rata, a i posle. Bio je kolega i saradnik sa Tarkovskim u ranoj karijeri. Bio je prebeg, “ex-pat”, ali je savršeno kapirao pravila igre u Hollywoodu, bilo u sferi drame (Maria’s Lovers, The Inner Circle), bilo u sferi žanrovskog filma (Runnaway Train, Tango & Cash), što mnogim autorima sa evropskim senzibilitetom nije uspevalo. Mnogi su pokušali, pa odustali. Mnogi su se spotakli negde usput, a bili su suviše tvrdoglavi da se vrate u svoje sredine, pa su se na koncu sveli na nebitne i prevaziđene autore. Samo malobrojnima je uspelo da ostanu koliko i kako žele i da im vrata u principu ostanu otvorena. Jedan od tih malobrojnih je Konchalovsky, koji se 90-ih vratio u Rusiju, ali povremeno radi na američkim i globalnim projektima, od televizije, preko zajedničkih varijanti poznatih autora (Lumiere et companie), čak do 3D varijante Nuttcrackera.
Njegov najnoviji igrani film (hm, uslovno rečeno) je The Postman’s White Nights, “slice of life” priča koja iz perspektive poštara u udaljenom selu govori o svakodnevnom životu u toj nedođiji i bespuću gde je poštar koji motornim čamcem donosi i poštu i svakodnevne potrepštine jedina prava veza sa svetom. Zanimljivo, većina glumaca su lokalci i naturščici koji igraju sami sebe, počevši od naslovnog poštara, tako da film deluje kao napisani, skriptirani dokumentarac. Dobro, to je stari štos i može se varirati na milion načina i utisak može biti dobar. Nažalost, kod Konchalovskog nije slučaj, i iz ovog filma se jako dobro vide njegove godine, rudimentarne ideje i gotovo nikakva želja za nadgradnjom iste.
Imamo, dakle Alexeya, odnosno poštara i njegov samotni život. Pored njega imamo meštane, donekle frikove i ridikule, ali najčešće jednostavne, priproste ljude. U se, na se i poda se. A onda se u priči pojavljuje njegova školska drugarica Irina (Eromolova), sada samohrana majka. I njen sin Tima (Bondarenko) pride. Alexey će pogrešno protumačiti njene signale, pa će zameniti ljubaznost i usamljenost za neka romantična osećanja, pa će se baciti na osvajanje. A to će ići preko druženja sa klincem koji celu situaciju dodatno podgreva, bilo zato što mu fali očinska figura, bilo zato što mu fali ortak za pecanje, a Alexey je idealni kandidat za oba. Sve to se dešava u opustelom selu, za čijim srećnijim vremenima poštar oseća nostalgiju. Kasnije u toku filma se razvija još jedna linija priče, nalik na kakvu neorealističku varijantu, a okidač za nju je krađa motora na Alekseyevom čamcu koja ga efektivno ostavlja bez osnovnog sredstva za rad, ali i bez funkcije i bez identiteta.
Priča sa klincem je jednostavno slatka, ma koliko puta bila viđena na filmu. To uvek pali. Sa druge strane, ljubavna priča koja bi morala biti okosnica radnje, previše je vremena potrošeno na nju, ostaje nerazvijena, razvodnjena, predvidljiva i mlitava. Priča oko motora ima nešto potencijala, ali je utisak da Konchalovskog to nije zanimalo više nego kao izgovor da kroz poštarova potucanja po gradu sagledamo kontrast modernog sveta i sredine koja je zaglavila u nekim davno prošlim vremenima.
Ono što Konchalovskog najviše zanima su kadrovi. Oni su dugi, statični, sa fiksiranom kamerom, što je jednom ili dva puta efikasna metafora za vreme koje je stalo na obali jezera, ali postaju iritantni nakon pet minuta. Daleko od toga da sam fan drmusanja i hektike kada je kamera u pitanju, ali poneki švenk ili vožnja zaista ne bi bili na odmet, ali Konchalovsky ima druge planove. Na svoje kadrove on je najponosniji, toliko da oni žderu ostatak filma ili nam skreću pažnju da autor baš i nije imao materijala ili da ga nije zanimalo kako će ga posložiti u nešto što bi mogao i, uzevši u obzir reputaciju, morao biti dobar film. Ono čemu Konchalovsky u svom ponosu pribegava je besomučno ponavljanje istih kadrova. Neki od njih su dobri i pamtljivi, oni koji slikaju prirodu i oni na čamcu u toku vožnje (ima to neki “herzogovski” štih), a jedan je posebno iritantan u svom besmislu i najčešće se ponavlja, negde pet puta ako se ne varam. Taj kadar sa nogama i papučama mi je ubio volju za gledanjem filma.
The Postman’s White Nights je svakako film sa minimalnim autorskim ambicijama. Ne govori ništa novo i neviđeno i ne ubeđuje nas da je to istina. Nemojte, međutim, zameniti neambicioznost sa nepretencioznošću, jer je na tom planu The Postman’s White Nights veoma podmukao film koji pokušava da uhvati na foru “vidite me kako sam ja, veliki autor, nepretenciozan i intiman”. Negde je taj blef upalio - Konchalovsky je nagrađen Srebrnim Lavom u Veneciji za režiju. Autor za svoj film kaže da je to njegovo iskreno viđenje života i ljudi u tom udaljenom, nedostupnom i zabitom mestu. Moj problem sa tim je što mu nisam poverovao.