Rosewater

2014.

scenario i režija: Jon Stewart (po autobiografskoj knjizi Maziara Baharija i Aimee Molloy)

uloge: Gael Garcia Bernal, Kim Bodina, Dimitri Leonidas, Haluk Bilginer, Shohreh Aghdashloo, Golshifteh Farahani, Claire Foy

Maziar Bahari je kanadsko-iranski novinar i dokumentarista sa londonskom adresom i angažmanom u raznim anglofonim globalnim medijima. Godine 2009. je za magazin Newsweek pokrivao izbore u Iranu i događaje koji su usledili – izbornu krađu, demonstracije i brutalnost policije i ostalih državnih i paradržavnih struktura tadašnje iranske diktature. Zbog svog angažmana i izveštavanja, proveo je 4 meseca u samici u zatvoru i istrpeo je psihičku i fizičku torturu dok njegov slučaj nije završio u rukama moćnih političkih figura u Americi.

Sa druge strane, Jon Stewart je komičar i satiričar, producent koji stoji iza The Daily Show i zapravo je čudno da se za svoj rediteljski debi opredeljuje za igrani film i to ozbiljne političke tematike. Veza između njih postoji, podvlači se čak dvaput u filmu, jednom u predizbornim danima u kojima Bahari daje izjavu novinaru The Daily Show koji pozira kao ignorantni američki špijun, i drugi put u zatvoru kada to dolazi na “naplatu” kod njegovih mučitelja. 

 

Istina, Iran je društvo paranoidnog straha od špijunaže i rovarenja (ne potpuno neutemeljeno, kada se uzme u obzir državni udar 1953. godine koji su pomogle vlade SAD i Velike Britanije), ali veća fascinacija, iako ne baš otkriće, mi je pandurski mozak kao takav: ako je i bilo smisla za humor, odstranjen je operativnim putem, pa je tim nesrećnicima nemoguće skužiti bilo kakvo zezanje, od vica do političke satire. Taj momenat apsurda je jedan od retkih potpuno funkcionalnih u filmu, jer Rosewater kao film nije baš najveštiji, iako mu je srce na pravom mestu, iako je potkrepljen ličnim poštovanjem i divljenjem za jednog poštenog čoveka i iako izbacuje par zanimljivih teza i tema za razmišljanje. Problem se krije u tome što Stewart, naviknut na druge forme i izražajna sredstva, ne uspeva da pogodi ton, tempo, dinamiku i osećaj urgence i važnosti. U dobroj nameri je potpuno zabrljao i napravio ne baš loš, ali svakako tek prosečan film.

Mora se priznati, filmovi sa političke tematike nisu baš najjednostavniji. Naprotiv, kompleksni su i zamke vrebaju sa svih strana. Prvo se treba opredeliti za dozu političnosti i paziti na opasnost od pamfletizma, kao i od apolitičnosti. Treba dobro balansirati između faktografije i ljudskosti priče. Na posletku, treba imati u vidu kojoj se publici film obraća, širokoj ili politički pismenijoj i zahtevnijoj. Retko koji film je takav da će podjednako biti zanimljiv svima, kao što je to bio slučaj sa Argom.

 

Dok ne dođe do zatvora i bavi se isključivo situacijom u Iranu, Rosewater je pomalo tipski, ali svejedno simpatičan film na jednu značajnu temu koja nam se možda čini kao bajata vest, ali takve stvari se ponavljaju. Portret Irana je bliži insajderskoj, Baharijevoj perspektivi nego jednostranoj, zapadnjačkoj. Iran je predstavljen kao zemlja sa trvenjima i kompleksnim političkim sistemom u kojem vera igra veliku ulogu, ali i zemlja puna nade da će se na izborima konačno nešto dogoditi, da će se konzervativna politika zameniti liberalnijom i da će popustiti stega. Bahari (Garcia Bernal) kao insajder odlazi na lice mesta da bi ispratio izbore i posetio svoju majku. Preko zvaničnih kontakata stupa u vezu sa vlastima, a preko svog vozača (Leonidas) i sa opozicijom, ne baš zvaničnom organizacijom, više nekim mladim ljudima koji ilegalno koriste satelit i konzumiraju alkohol. Stav tih mladih ljudi je pragmatičan: ako ih njihov kandidat razočara, naći će drugog, jer gore od trenutnog stanja nije moglo biti.

Naravno, uvek može gore i u to će se uveriti i Bahari i ti mladi entuzijasti željni slobode, jer će dosta njih završiti na meti policije, tajnih službi i pro-državnih militantnih grupa. Bahari je optužen za špijunažu u korist “Amerike i cionista” i dodeljen Javadiju (Bodina), brutalnom, ali ne previše pametnom ispitivaču, kojeg je on nazvao Rosewater zbog jakog parfema koji je nosio. Optužbe su, naravno, apsurdne i nemoguće je na njih odgovoriti. Ono što ćemo videti dalje je borba za preživljavanje i sudar dva sveta, dva načina mišljenja i sva poimanja istine. Za aparatčike, žbirove i siledžije, zvanična verzija je smisao života. Bahari je previše intelektualan i previše pošten da bi lagao i varao. Čak i kad je spreman da sarađuje sa svojim mučiteljima, on jednostavno ne zna kako bi to učinio. Zato će mu u pomoć doći duhovi oca i sestre, političkih aktivista i stradalnika u dva vrlo različita režima zbog istog “zločina”.

Nije problem u glumcima. Kim Bodina zaista ima zastrašujuće prisustvo i potpuno je uverljiv kao priprosti sluga režima. Od njega bez problema “kupujemo” replike poput one: “Ko ti je taj Anton Chekhov?” Gael Garcia Bernal je potpuno uverljiv kao intelektualac i pošten čovek u nevolji, sa svom silom ljudskih slabosti, ali nikako kukavica i pizdun, iako je spreman da svoje ideale prilagodi svojoj situaciji. On nije heroj, on je onaj koji bi preživeo da ispriča priču. I prisustvo turskog glumca Haluka Bilginera u ulozi pokojnog oca je osvežavajuće. 

 

Čak je i teza koja se kroz ceo film provlači da su mučitelji u većem problemu od zatvorenika, inteligentna i na mestu. Jednom kada taj režim prođe, a svaki prođe pre ili kasnije, oni više neće imati ništa od života jer su ceo svoj identitet gradili na nečijoj tuđoj fabrikaciji. Potresni dokumentarac The Act of Killing je ponudio suprotnu i jednako zanimljivu tezu da pokajanje ili promena svesti nisu obavezni pratilac smene režima, ali svaka revolucija i svako društvo imaju svoje specifičnosti.

Problem je što se ništa od toga ne čini autentičnim. Od internacionalnih glumaca koji igraju na engleskom s akcentima, preko snolikih intervencija koje su nekad poetične, nekad banalne, a nekad na rubu nenamernog humora (na početku sa grafitima i posterima koji govore i ponavljaju ono što narator izgovara), pa do zatvorske atmosfere. Scene protesta, kombinacije dokumentarnih i odigranih scena, obavezni “shaky-cam”, sve to dodaje na osećaj neposredne opasnosti. U zatvorskim scenama toga jednostavno nema. Ne samo da ne vidimo mučenje, ne možemo ga dovoljno jako ni naslutiti. I opet, nije suština fizička tortura, koliko mentalna manipulacija koja je u filmu izvedena veoma providno i mlako. Jednostavno, Baharijeva sudbina, sudeći po ovom filmu, bila 4 meseca intenzivnog smaranja i neveštog ubeđivanja, nadjebavanja i ispiranja mozga, a znamo da to nije bilo baš tako.

Dakle, svaka čast za plemenitu misiju, ispravan pogled na svet i iskreno divljenje čoveku koji je u borbi za istinu prošao kroz pakao. Ali ipak se čini da Jon Stewart nije dorastao zadatku da snimi ovako višeslojan i zahtevan film. Na kraju krajeva, Rosewater ostaje tek propuštena šansa.