17.6.16

10 Cloverfield Lane

2016.
režija: Dan Trachtenberg
scenario: Josh Campbell, Matthew Stuecken, Damien Chazelle
uloge: Mary Elizabeth Winstead, John Goodman, John Gallagher Jr, Bradley Cooper (glas)

Pre 8 godina pojavio se Cloverfield, film sa budžetom od nekih 25 miliona dolara koji je zaradio blizu 200. Beše to vožnja kroz opšta mesta nekoliko žanrova i pod-žanrova (horor, SF, akcija, “found footage”, film katastrofe, postapokalipsa, “monster movie”), ali u principu energična i u prijatnom trajanju od 85 minuta, što je svakako bolje od epskih formata na koje smo navikli od takvih filmova. Sada, ako me pitate da li sam jedva čekao nastavak (jer na svakom hitu se može zaraditi sa nastavkom), odgovoriću da nisam. Not my thing.

Upitno je uopšte je li 10 Cloverfield Lane nastavak Cloverfielda, ili je njegov “prequel”, ili “spin-off” sa kojim, eto, deli naslov, a možda i “svet”, ali malo toga drugog. Upitno je takođe da li je scenario za ovaj film originalno pisan u smeru nastavka ili “spin-off”-a, ili je to producentska intervencija radi širenja fan-baze. Naslov nikako nije slučajan. Takođe je zanimljivo za primetiti da je budžet za nastavak manji nego za original, što inače nije praksa, ali jednom kada ga pogledate, biće vam savršeno jasno zašto.
10 Cloverfield Lane počinje kao sasvim drugi film. Sama pojava odlične i pouzdane indie glumice Mary Elizabeth Winstead ukazuje na to. Vidimo je u telefonskom razgovoru praćenom tužnom i sablasnom muzikom Bear McCrearija koja nagoveštava da će se sranje uskoro desiti. Devojka se potom vozi negde, zvoni joj telefon, zove je dečko (Cooper). Saznajemo da se ona zove Michelle, da ga je upravo ostavila, a da bi on da razgovara, da se pomire... Ubrzo zatim Michelle gubi kontrolu nad autom, okreće se na cesti i završava povređena u jarku.
Budi se na madracu u prostoriji bez prozora, sa infuzijom u veni i sa nogom vezanom za radijator. Vidimo da je borac i snalažljiva: pokušava i uspeva da dohvati mobilni telefon, ali nema signala. Pod zemljom je. Onda na scenu stupa jednostavni, pomalo grubi debeli tip imena Howard (Goodman) i objašnjava joj da joj je spasio život i to ne samo od nesreće, jer se vani dogodila apokalipsa (Rusi, Koreja, Marsovci, nije tačno utvrđeno), te je moli za saradnju. On je jedini slutio šta se sprema, pa se na vreme pripremio, opremio bunker i sve u tom smislu.
Uskoro upoznajemo i trećeg stanovnika bunkera. On je Emmett (Gallagher), radio je kod Howarda na konstrukciji i opremanju bunkera i potvrđuje njegove tvrdnje o apokalipsi. Njoj, međutim, to nije dovoljno, a kako bi i bilo: Howard deluje sablasno i paranoično, praktično ju je oteo i drži je pod prisilom pa makar “za njeno dobro”, a Emmett se čini kao dovoljno tupav da poveruje u njegove priče. Počinje igra napeta partija preferansa, igra nadmudrivanja u troje u kojoj Michelle ne veruje Howardu i boji ga se (izgleda sa dobrim razlogom), Howard možda samo želi dobro kao i svaki benigni ludak, a možda iživljava svoje sumanute fantazije koje svakog trenutka mogu postati nasilne, a Emmett ne zna kojem bi se privoleo carstvu, jer sa jedne strane stoji Howardov hladni tretman, ali i sigurnost, a sa druge privlačna Michelle koja je možda poslednja žena na zemlji.
I to je izvedeno baš kako treba, uvek sa dovoljno “hintova” na jednu ili na drugu stranu, sa osećajem za dramu i napetost i sa sjajnom posvećenošću detaljima. Nalazimo se u bunkeru, osećamo njegovu ograničenost i izolaciju. Od spoljnog sveta vidimo samo deliće koji nam ne govore mnogo toga, a i to samo povremeno. Još važnije, istovremeno se nalazimo u “mindsetu” jednog “preppera”, ludaka koji se ceo život pripremao za apokalipsu, pa je dočekao svojih pet minuta ili ih je izmislio. To podrazumeva šik hladnoratovske panike, paranoje i atomskih skloništa, ali i drugih stvari koje idu uz 50-te kao što su fantazije o kućanstvu i rodnim ulogama, pa i nimalo slučajno odabrana muzika (još sa džuboksa!) u tom pre-hippiejevskom stilu.
Sada nam je potpuno jasno zašto je nastavak imao manji budžet od originala: naprosto nije bilo potrebno više. Sa ovakvom jednostavnom i večitom premisom zapravo nisu bili potrebni nikakvi efekti za bacanje prašine u oči, već prosto i jednostavno dobar scenario (što stoji, a citati iz opšte kulture i pop-kulturne reference su opipljiv bonus), dovoljno detaljni likovi, kompetentna režija (debitant Trachtenberg se sjajno snalazi oslanjajući se na apsolutnog majstora napetosti, Hitchcocka) i najvažnije, sigurna gluma.
John Gallagher Jr. će možda biti zapostavljen, a iako je vrlo uverljiv kao Emmett, čak uspeva da nam pobudi neke emocije za svoju sudbinu, njegov lik je jednostavno napisan kao najmanje važan i gubi se u sukobu jačih ličnosti. Mary Elizabeth Winstead možda najčešće i najrađe igra u indie dramama, ali ovo joj svakako nije prvi susret sa žanrovskim Hollywoodom. Bila je vrlo dobra i u remakeu Carpenterovog The Thing iz 2011. godine, a ovde je apsolutno fenomenalna ne samo kao žanrovska glumica oslonjena na fizičku spremnost i determinaciju, nego i uopšte. Ona uspeva da pronađe pravi balans i njeno ostvarenje je savršeno odmereno.
Ipak, ključna faca tu je John Goodman, dokazano sjajan glumac koji zbog svojih atipičnih dimenzija nema puno prostora u Hollywoodu i to je šteta. Prvo, on je sjajan gde god se pojavio, pa makar to bile i komedije na koje je najčešće osuđen. Drugo, glumac koji je sposoban da menja svoj nastup i psihološki profil svog lika od scene do scene kao što to Goodman radi je redak dijamant. Ovde upravo to dolazi do izražaja, ta transformacija od dobroćudnog i ranjivog usamljenika do kompletnog psihopate i apsolutno uživanje je gledati ga.
10 Cloverfield Lane je odličan film, odnosno bio bi odličan da se završio na jednom određenom mestu, možda kakvih 15-ak minuta ranije. Međutim, onda bi se morao drugačije zvati. Problem je u tome što je nastavak ili šta god i što je taj spoj izveden traljavo i sa pola mozga. Taj grozni žanrovski zaokret na kraju filma i to povezivanje sa prethodnikom na silu jako kvare utisak. Do tada je 10 Cloverfield Lane zaista vrhunski “lean and mean” komorni triler sa sjajnim osećajem za napetost i prvoklasnim glumcima. I ovako je vredan vašeg vremena, ali je propustio priliku da bude sjajan.