18.6.16

The Lady in the Van

2015.
režija: Nicholas Hytner
scenario: Alan Bennett (prema svojoj drami)
uloge: Maggie Smith, Alex Jennings, Jim Broadbent, Roger Allam, Deborah Findley, Gwen Taylor, Claire Foy, Lorna Brown, Alan Bennett

Ako uopšte postoji moj tip filma, onda je to nešto ovako. Priča iz života sa anegdotarnom strukturom, neobičnim ili oneobičenim likovima i stuacijama, te nešto hrabrijim humorom, ali i sa zdravom dozom pronicljivih opservacija o svetu u kojem se krećemo. Ako još na to doda i zanimljiv odnos stvarnosti i fikcije u filmu, pa i odnos različitih medija kroz koje je ova priča ispričana, onda je to pun pogodak po pitanju filmske razonode koja nije baš ni praznoglava.

 U pitanju je adaptacija drame Alana Bennetta koja je već u startu nastala na autobiografskom momentu: poznanstvu pozorišnog i televizijskog pisca i povremenog glumca sa naslovnom starijom damom koja je živela u kombiju, prvo na ulici, a onda u njegovom dvorištu sve do svoje smrti, kakvih 15 godina od njihovog upoznavanja, na užasavanje komšija, novobogataša sa malograđanskim manirima. Taj njihov odnos bio je obostrano koristan, ali u tome iskren. Starica koja se predstavljala kao Mary Sheppard, a zapravo se zvala Margaret (Smith) je prvo koristila pogodnosti kućne infrastrukture, a kasnije kako je starila i Bennettovu brigu, kao i pravno-formalnu zaštitu, a pisac (Jennings) ju je koristio kao muzu za kratke crtice koje je pisao (ispostavlja se da je starica imala zanimljiv, pomalo i tragičan život: bila je talentovana i perspektivna pijanistkinja, studirala u Parizu, posvećena katolkinja i dvaput monahinja, te pacijentkinja u duševnoj bolnici), a kasnije se na njenom primeru iskupljivao za nedovoljno pažnje koju je posvećivao svojoj majci. Između toga imamo komšije i njihova “komšijanja”, njihovu decu koja se plaše lude babe, obesnu omladinu koja je maltretira “sporta radi”, ali i sumnjivog tipa (Jim Broadbent u još jednoj od svojih potpisnih epizoda) koji maltretiranjem ne iživljava samo svoje sadističke sklonosti, nego i vidi neku korist za sebe, pravne i socijalne zavrzlame, nebrigu nadležnih (bilo da su to državne institucije ili crkva i njena bolnica), zapravo pravi život bez trunke ulepšavanja.
Imamo tu i jedan zgodan i zanimljiv trik. Ne samo da je pisac Alan Bennett ujedno i lik, nego je dva lika. Jedan od njih je aktivni učesnik života i komunikacije sa Mary / Margaret i ostatkom svoje okoline, dok je drugi pisac Alan Bennett koji to sve promatra i vaga šta je od toga materijal za priču, a šta čista tlaka. I njih dvojica su često u razgovoru jedan sa drugim. Naravno, štos se malo suviše često ponavlja da bi ostao jednako zanimljiv i efektan, ali zajedno sa celom konstrukcijom filma i izvorne drame i njihovim anegdotarnim strukturama, otvara polje za razmišljanje o odnosu između stvarnosti i fikcije i umetnosti pisanja.
Film režira, onako engleski nastudirano, nepretenciozno, čak i neprimetno Nicholas Hytner sa kojim je Bennett već sarađivao na filmovima The Madness of King George (1994) i The History Boys (2006). Kao i Bennett, i Hytner je aktivniji u teatru i na televiziji nego na filmu, pa ne treba da čudi činjenica da je on zapravo režirao i predstavu koja je postavljena dosta pre filma i koja je zaradila dobre kritike i nekoliko Olivier nagrada.
 Iz predstave dolazi i glavna glumica Maggie Smith koja sjajno, filmično i bez teatralnosti reprizira lik. U njenom izvođenju filmska Mary / Margaret je osoba koja se jedva nosi sa demencijom i deluzijama, koja je sama sebi najveći neprijatelj uglavnom zbog toga što nije čak ni fingirano prijatna, ali koja je ipak osoba (fascinantan život može biti stvaran ili fantazija, ali to je potpuno nebitno) i kao takva zaslužuje pažnju. U svakom slučaju, pred sobom imamo jedan organski, skoro opipljiv filmski lik i izvedbu koja se retko viđa.
Nju u stopu suvereno prati Alex Jennings, svestrani britanski glumac u odličnoj dvojnoj ulozi Alana Bennetta. Nije lako izvesti taj štos ni u pisanju, a još je nezahvalnije za glumca. Jennings je vrlo pažljiv i posvećen, pa ta igra sa samim sobom ne skreće u domen karikature. U zajedničkim scenama sa Maggie Smith on je možda “mlađi partner”, ali takva je i tipologija uloga: njen lik je svakako koloritniji i nalazi se u samom centru naše percepcije.
Koliko je, međutim, bilo uputno da se sam Bennett pojavi u cameo-ulozi ostarelog samog sebe, ne znam. Mislim da je taj detalj bio nepotreban, ali to je samo detalj. Cameo-uloge su, inače, nešto čega se možemo nagledati u ovom filmu i scenarista i reditelj na taj način odaju počast glumcima iz svog prethodnog zajedničkog filma.
 Sve u svemu, The Lady in the Van je jedno prijatno i osvežavajuće iskustvo. Nije to veliki film, niti se pretvara. Ali ponekad je dovoljno imati jedan diskretni, mali, životni, introspektivni film koji je pritom i nabijen pozitivnim emocijama. Topla preporuka od mene.