28.6.16

The Blackcoat's Daughter / February

2015.
scenario i režija: Osgood Perkins
uloge: Kiernan Shipka, Emma Roberts, Lucy Boynton, James Remar, Lauren Holly

Pametovati ne znači biti pametan. Stvar je elegancije i na vreme uloženog truda. Treba se potruditi i postati pametan, a posle toga bez muke ostati pametan u različitm situacijama. Pametovanje je obrnut proces: ne trudiš se da napraviš i nadgrađuješ bazu, a uporno se trudiš u različitm situacijama i to uglavnom bez (dugoročnog) efekta. Poziraš tako kao da si najpametniji u prostoriji, a zapravo te čitaju kao otvorenu knjigu. Prazninu je nemoguće sakriti.
Kako to pametovanje izgleda na filmu, pa još u horor-varijanti, na svom primeru pokazuje Osgood Perkins, sin čuvenog glumca Anthonija, u svom filmskom prvencu. Čovek je pokupio šablone i “fraze” (poteze) koje zvuče pametno, razbacao ih bez razumevanja, mentalnog napora ili makar glumačkog talenta da nas ubedi da zna šta čini. Blefirao je, pa ako prođe – prođe. Nije prošlo. Da ga jebeš, praznina odzvanja...
Okruženje internata za devojke ima potencijala. Internati su sami po sebi sablasna mesta koja dosta govore o patološkim odnosima u familijama. Od toga bi se složio dobar psihološki horor kada bi autor znao šta hoće.
I izlomljena struktura sa različitm tačkama gledišta na iste ili slične događaje je takođe vrlo efektna stvar ako je primenjena kako treba. Ali Perkins junior nije Lynch.
Drone kao muzička podloga je dušu dao za horor, posebno onaj sa umetničkim ambicijama, ali čuti isti “loop” po deseti put takođe nije vrhunski zanimljivo.
Zavijeni i višesmisleni dijalozi su uvek blizu da mi upale alarm za proseravanje, ali dosta često su osnovno sredstvo za uspostavljanje misterije.
Ispranost boje je legitiman umetnički potez i čini čuda za atmosferu, ali ne kada se s tim preteruje i kada je samo sebi svrha.
I konačno, spori tempo u hororu nije smrtni greh, naprotiv. Ali tu hipnotičku sporost i izradu atmosfere treba znati naplatiti. Snažnim krajem ili tempiranim obratom. Što da ne, odgovarajućim žanrovskim skretanjem. Videti pod The Invitation. Ne sa ponovljenim “jump scare” momentima koji prolaze samo prvi put, i to možda, i ne sa objašnjenjem u obliku najstarijeg trika ikada. Ne pacerski, dunsterski, bleferski.
Priča je toliko tanka i glupa da mi se ne da trošiti tekst na nju. Zapravo čini se da vrli autor njome samo kupuje vreme fingirajući da nam sprema nešto veliko i bitno. Džaba dobrih glumaca i naročito glumica koje čak uspevaju da svoje utvaraste likove učine makar na trenutak ljudskima kada nema ni najosnovnije poente.
Čak su i naslovi glupi. Februar je mesec u kome se sve to događa. Nije čak ni glupo ime za neki lik. So fuckin' what, zima i sneg, neka izolacija, strašno strašno. I zašto je boja očevog kaputa toliko bitna kada se otac i njegov kaput pojavljuju u jednoj jedinoj sceni koja je možda samo trip? Prosto da čovek poželi generički naslov.
Ne, tu ništa ne valja. U svom dunsteraju Perkins nije čak niti minimalno simpatičan upravo zbog te poze mudraca, zbog toga što misli da je mnogo pametan i umetničari da ga niko ne razume. Kako mali Đokica vidi art-film.

Što me podseti na osećaj posle gledanja Firecrackera koji je makar ponosno nosio sav taj trash i makar postigao to da njegovu bazičnu poentu uvidim, a epske promašaje i nenamerna iskliznuća zapamtim. The Blackcoat's Daughter nije čak ni to. U pitanju je jedan beznadežno dosadan, nepamtljivo usran film koji vetri iz glave odmah nakon pitanja “šta mi je sve ovo trebalo”.