3.6.16

How to Be Single

2016.
režija: Christian Ditter
scenario: Abby Kohn, Dana Fox, Marc Silverstein (prema knjizi Lizz Tuccillo)
uloge: Dakota Johnson, Rebel Wilson, Leslie Mann, Alison Brie, Damon Wyans Jr, Anders Holm, Nicholas Braun, Jake Lacey, Jason Manzoukas

Ne znam odakle da počnem tiradu o tome šta me sve nervira u modernim romantičnim komedijama. Za početak to što nisu niti romantične (zapravo su cinične, rezonerske i namenjene tačno određenoj ciljnoj grupi), niti komične. Dalje, zato što su filmovi za žene i o ženama iza kojih najčešće stoje muškarci koje žene niti poznaju, niti poštuju, niti razumeju. Čak i kada kreativni deo potpisuje neka žena, to ne znači da ćemo gledajući romantičnu komediju zapravo naučiti nešto o ženama. I to, iz perspektive muškarca, u vezi ili samog (koji očajnički traži žensko prisustvo u svom životu do te mere da čak pokušava da razume kako to sve funkcionira), njihovu upotrebnu vrednost spušta ispod nule.

Ne smeta mi čak ni eskapizam tog sveta romantičnih komedija i činjenica da su one naseljene bezbrižnim, situiranim ljudima sa trivijalnim problemima. Ne smeta mi to ni što te prazne ljušture od ljudi retko viđamo u nekoj životnoj situaciji, recimo na poslu (to važi i za slučaj kada neki od likova stalno trtlja kako puno ili previše radi). Nekako sam se navikao i na debilnu estetiku zasnovanu na video-spotovima za pop-pesme, pa čak i na debilne pop-pesme na soundtracku, na sve te slow-motion ulaske na scenu, na to lažno savršenstvo, prenaglašenu normalnost ili karikaturalno čudaštvo na granici sociopatije. Nije čak ni stvar u generičkoj poruci takvih filmova da je važnije otkriti ono što zaista jesi i biti to sam sa sobom, a idealna veza će sama doći. Ono što me ubija u pojam je besmisao svega toga.
How to Be Single toga ima na bacanje. Pogledajte samo konstrukciju priče. Naša junakinja Alice (Johnson) upravo “odlazi na pauzu” sa dugogodišnjim stabilnim dečkom Joshom (Braun) i odlazi u New York kako bi bolje upoznala sebe. Tu se ufura u stan kod starije sestre Meg (Mann), doktorke koja toliko fura karijeru da nema privatni život. To je čak i “on the nose” podvučeno time što je ona ginekolog, a, zamislite, nema svoju decu niti želju za istom (u početku). Njih dve dobijaju i treću cimericu, debelu, sociopatičnu i lajavu Robin (Wilson), Alicinu koleginicu s posla koja, kako pretpostavljamo, nema svoju adresu, nego klošari od jedne veze za jednu noć do druge, a šminkanje reševa na promocijama i demonstracijama. Četvrta ženska, Lucy (Brie), nepopravljivo je sama i očajna, a sa prve tri nije povezana nikako, osim što izlazi u isti bar koji drži Tom (Holm), Alicin povremeni “fuck-buddy”.
Alice će sebi dodatno zakomplicirati situaciju (pored toga što se petlja sa Tomom i sanja o pomirenju sa Joshom) kada upozna bogatog i ranjivog udovca Davida (Wyans). Meg će, pak, rešiti da ostane trudna putem veštačke oplodnje i donatora sperme, a onda će upoznati Kena, savršenog dečka koga će samo gurati od sebe. Tom se zapravo loži na Lucy, a ona će sasvim slučajno upoznati novog frajera Georgea (Mantzoukas) sa kojim deli uvrnuti smisao za humor i koji je jedini u stanju da trpi njene očajničke ispade. Jedino će Robin, debela i čudna kakva je, ostati terminalno sama, ali valjda je na to navikla.
Na ovom mestu bih pitao nešto: šta smo zapravo dobili od ženske emancipacije, ravnopravnosti ili makar poštovanja žena kao ciljne grupe potrošača? To da žene mogu da se provode, piju, psuju i o seksu govore otvoreno, čak grafičnije od muškaraca? Da mogu i smeju da se upuštaju u veze za jednu noć i menjaju seksualne partnere? Da seks nije uslovljen prokreacijom ili makar obaveznim romantičnim predstavama o princu na belom konju?
Sve to je moglo i ranije, možda uz više truda, ali svejedno. Ono što fali je upravo ta proklamovana i toliko puta pomenuta ženska samostalnost u smislu toga da tim ženama koje gledamo nisu preko potrebni muškarci (i veze generalno) da bi bile srećne. Njihovi svetovi se, kao u nekoj idiotskoj konzervativnoj fantaziji vrte oko tipa sa kojim bi se skrasile i imale gomilu dece. To nije boljka samo How to Be Single, već i romantičnih komedija generalno, ali one se svejedno snimaju baš po tom modelu, čak i gledaju.
Nikakva novina nije ni apsolutno grozna uloga Dakote Johnson. Ona na ovaj način samo nastavlja svoju praksu jedne grozne uloge godišnje, tako da je prosto neverovatno koliko je bila solidna u A Bigger Splash. No dobro, verovatno dobar reditelj sa vizijom zna kako da iskoristi prednosti i nedostatke u najboljem slučaju osrednje glumice. Mada, ne možemo baš krivicu potpuno svaliti na nju, loš utisak ostavljaju apsolutno svi u filmu. Rebel Wilson nakon nekoliko izleta u smislene uloge sada se svodi na to da bude mlađa verzija Melisse McCarthy: debela i (verbalno) odvratna. Leslie Mann praktično reciklira jednu te istu ulogu iz filma u film, to nikada nije bilo naročito zanimljivo, sada ponajmanje. Čak ni Alison Brie, glumica sa komičarskim talentom koji se najbolje video na televiziji, ovde ne uspeva da bude duhovita. Malo je do njene karijere i statusa koji joj ne daje veće domete od uglavnom loše napisanih epizodnih uloga, a malo i do toga da njena priča u ovom filmu toliko visi da je pitanje čemu uopšte služi, osim nabijanju minutaže. Sa muškim delom ekipe stvar stoji još gore: njihovi likovi su toliko plastični da ih je apsolutno nemoguće dobro odigrati.
Evo nas opet na početku i pitanju šta muškarac zna o ženskom poimanju ljubavi. Christian Ditter koji se toliko gura u romantične komedije očito pojma nema, ali ga to ne sprečava da nalazi angažmane. Njegovog prošlog filma Love, Rosie me je poštedela koleginica Tea Šegon koja je napisala kritiku za blog i hvala joj na tome. Ali ko ne plati na mostu, plati na ćupriji. How to Be Single je toliko smeće od filma da potpuno precizno oslikava idiotizam sadašnjeg vremena i Hollywooda koji mu značajno doprinosi. Zamislite “mušku” ćoravu komediju, samo sa ženskim likovima, manje gegova i više cmizdrenja i dobićete How to Be Single. Poštedite sebe tog iskustva, ne treba vam.