Keanu

2016.

režija: Peter Atencio

scenario: Jordan Peele, Alex Rubens

uloge: Keegan-Michael Key, Jordan Peele, Tiffany Hadish, Method Man, Luis Guzman, Will Forte, Nia Long, Anna Faris

Do mene je. Jednostavno mi ne ide crnački humor. Čak i kad ga razumem, tematika / kultura mi nije bliska. Bill Cosby i Richard Pryor su izuzeci, verovatno zbog patine vremena i kakvog-takvog znanja o istoriji. Ostalo na šta naletim je po pravilu kreveljenje, sa ili bez osvete. Eddie Murphy, Tyler Perry, ma dajte molim vas.

Keegan-Michael Key i Jordan Peele su prošli mimo mene, ali su, kako čitam, imali veoma uspešnu emisiju na kanalu Comedy Central (koji takođe ne pratim), pa su rešili da svoju rutinu prebace u drugi format. I tu dolazimo do drugog problema koji nije samo stvar moje perspektive: transfer sa televizijske kratke i brze forme na formu celovečernjeg filma koja zahteva određenu metodologiju i osećaja za ritam i promenu tempa po pravilu ne ide glatko. Sklapanje manje ili više skečeva u suvisli film sa glavom i repom teško ide. Razvlačenje jednog skeča ili štosa na ceo film je dokaz kriminalne lenjosti u pisanju. Pa čak je umetnost u filmu potrefiti “running joke”, što je osnova svega u kraćim komičarskim formama.

Moram reći da Keanu nije katastrofalno loš film. Ima nekog šmeka i šarma, ima glavu i rep i uz to se ne svodi na prodavanje fora i fazona. Uz obilje datiranih ima i nešto “evergreen” pop-kulturnih referenci, nešto zanimljivih pogleda na društvo iz crnačke perspektive i nekoliko downright smešnih momenata koji su lepo izgrađeni i prodati. Vidi se da se glumci poznaju sa ko-scenaristom i da reditelj zna svoj posao. Ali se isto tako vidi da dolaze sa drugog medija i da imaju televizijski “mindset”.

Naslovni junak, nazvan po najboljem lošem glumcu na svetu, je mačak, i to izrazito simpatičan. Njega upoznajemo među prvima u uvodnoj sceni koja nas navodi na krivi trag: tokom nimalo komične pucnjave i obračuna bandi u pogonu za proizvodnju droge. Mačak se izvlači uz glasnu i dramatičnu muziku koja ga prati. Mačak ima mozga.

Drugi krivi trag je ono što ćemo prvo sledeće pomisliti: eto nam igranog filma iz mačije perspektive. Tako mačak završi kod cendravog i napušenog Rella (Peele) kojeg je upravo ostavila devojka, pa mu slatko životinjsko društvo dobro dođe kao terapija. Pojaviće se i ljudsko društvo u vidu njegovog (belački) uglađenog rođaka Clarenca (Key) koji je poslao ženu (Long) i dete na odmor, pa ima vremena za bleju i zajebanciju.

Međutim, kad njih dvojica odu da pogledaju najnoviji film sa Liamom Neesonom (koji se btw tako i zove, solidna fora, mada svejedno očita), neko upada u Rellovu kuću, pravi haos i otima Keanua. Prema saznanjima Rellovog dilera (Forte), počinioci su Blipsi pod vođstvom psihopate Cheddara (Method Man), otpadnici od Bloodsa i Cripsa, a u kuću su upali greškom tražeći njega i njegove zalihe. Fini i pristojni Rell i Clarence su rešeni da nađu i ako treba otkupe mačka, pa pred Cheddarom poziraju kao dvojica okorelih gangstera i žurka može da počne.

Fore i fazoni se nižu, nešto od toga izgleda bolje, nešto se besomučno ponavlja, a nešto treće je čisti bljesak inspiracije. Teme su tu brojne, neke odigrane kako treba, druge samo načete (poput teme Clarencovog papučarstva i ženine želje da on pokaže svoje ja, mada ne previše). U tom smislu je Nia Long odveć lako potrošena, a njen pod-zaplet se čini nedorađenim.

Recimo, jedna od centralnih tema i izvora humora je šta znači to biti “pravi crnac”, što njih dvojica finih i pristojnih šmokljana sigurno nisu, kroz šta se provlači i nadgornjavanje koga su više maltretirali u školi od njih dvojice, pokazivanje ožiljka od operacije “kolegama” iz bande uz složenu ludačku priču, a najviše jezik i način izražavanja. Fini “twist” na to je lik Rellovog komšije-dilera koji je belac potpuno uvučen u pozu opasnog crnje, dok su njih dvojica slika i prilika srednjeklasnog (belačkog) života. Drugi štos koji se iz toga razvija je Clarencovo forsiranje Georgea Michaela kroz ceo film, sa smišljenom gangsterskom pričom ili ne. Da, Clarence voli da kenja, ali mu to prolazi.

Ako ćemo o trenucima inspiracije, tu je “set piece” sa dostavom na hollywoodsku kućnu sedeljku. Anna Faris igra fikcionaliziranu i na stereotip svedenu verziju same sebe, a žurka od čudačke postaje otvoreno ludačka, robovlasnička i sadistička. Rell koji je tu prisutan sada već ima lažno ime i gangstersku pozu, ali ne uspeva najbolje da sakrije kolika je pičkica, posebno kad se vade pištolji, noževi, katane... Dosta je tu očiglednog humora koji ubija kreativnost glumaca, ponajviše Tiffany Hadish svedene na “gangsta bitch” stereotip, ali Anna Faris u toj jednoj podužoj sceni svakako daje sve od sebe i uživa u improvizaciji.

Još jedna stvar koju treba pomenuti je reakcija svih u filmu na Keanua, to univerzalno oduševljenje i nalet slatkastih emocija kao u slučaju smešnih mačijih video-klipova koji su harali i još uvek haraju internetom. Dok se to na televiziji i u stand-upu može prodavati do beskonačnosti i nazad, na filmu to ipak deluje prilično usiljeno. Da, ok, slatke mačke su slatke sa ili bez ironije prema ljudima koji se u njihovom prisustvu ponašaju kao retardi, ali svejedno se to ne može furati kroz ceo film.

Sve u svemu, Key i Peele su uigrani tandem sa prirodnom hemijom, pa njihova “high concept” avantura deluje nešto manje usiljeno nego što bi to bio slučaj sa dvojicom slučajno spojenih komičara ili pseudo-akcijaša u komičarskim ulogama. Ali, da se ne lažemo, takvih filmova smo se već nagledali. Ciljna grupa su verovatno bili njihovi fanovi koji su ih pratili na televiziji i kojima je “još istog” sasvim probavljiv, dapače poželjan koncept. Gledaocu padobrancu koji nije fan nezahtevnog humora to neće biti tako zanimljivo. Istina je da se bar pola filma može otpisati kao redundantno, kao što je istina da bi sa malo proširenim materijalom njih dvojica mogli furati celovečernji stand-up ili možda jednu sezonu serije. Na filmu to jednostavno deluje neujednačeno i ne baš elegantno.