Abdul & Hamza

2015.

autor: Marko Grba Singh

Jeste li primetili kako se heroji, ako već nisu sami, često pojavljuju u parovima? Mirko i Slavko, Boro i Ramiz, Bata i Boris. Abdul i Hamza. Dobro, ova poslednja dvojica ne pripadaju istom skupu partizanskih i partizansko-filmskih stvarnih ili izmaštanih legendi, ali nisu ni potpuno slučajno dovedeni u vezu. Oni su junaci našeg doba, izbeglice koje su na putu u bolje sutra, putu napora i samoodricanja, često i opasnosti.

Vreme radnje je nešto pre ove izbegličke krize, pre uspostavljanja i institucionalizacije takozvane balkanske rute, dok su većinu putnika-namernika po šumama i gudurama činili Afrikanci. Njih dvojica su Somalijci, beže iz disfunkcionalne države koja je već dugo u građanskom ratu kojem se ne nazire kraj. Na putu su već više od godinu dana, slučajno su se upoznali, cilj je azil u Zapadnoj Evropi, vreme je zimsko, a trenutna lokacija Srbija, Vojvodina, okolina Vršca i napuštena kuća / vikendica koju koriste kao mesto za predah.

To što se nalaze uglavnom daleko od očiju ljudi je i srećna i nesrećna okolnost. Srbija nije otvoreno neprijateljska sredina prema afričkim migrantima, ali ona im nije željena destinacija, a ako ih policija uhvati, opcije su im azil ili deportacija i vraćanje unazad. Potvrdu za to dobijamo u likovima slučajnog prolaznika, lokalca koji je detinjstvo proveo u Jordanu i omladinaca kojima je super fora da izvedu freestyle rap u lokalnom klubu sa “pravim” crncima. Pa opet, zimsko vreme, put bez novca (za pretpostaviti je da su se već istrošili) i izloženost često zloslutnoj i nasilnoj prirodi nisu naročito ohrabrujuće okolnosti.

Zašto sam počeo tekst sa partizanima? Autor će nas podsetiti na njih na dva mesta, prvo kroz priču turističkog vodiča ispred kule u kojoj su se, po legendi, večito krili pobunjenici, bilo hajduci, bilo partizani. Drugo, imamo i pesmu Leonarda Cohena koja savršeno pogađa suštinu partizanskog stanja uma i duha: tvrdu uverenost (pristrasnost po kojem je pojam i dobio ime), često očajnički položaj, ali i “do or die” stav.

Dobro, ta intervencija je malo “on the nose”, ali recimo da je možemo prihvatiti, iako nam malo preterano objašnjava emocionalno potentne, realističke slike (posebno su upečatljivi pejzaži). Međutim, autor filma Marko Grba Singh odlazi korak dalje i u dokumentarac o Abdulu i Hamzi ubacuje sebe kao aktera. Ovakvi potezi retko kad uspevaju i nisu naročito korektni. Recimo da ovde imaju za cilj da pokažu kako su Abdul i Hamza bili autorovi saputnici tek slučajno, koliko je i kada je njima to odgovaralo, da su otišli dalje i da on ne zna šta je s njima. Međutim, pravila lepog ponašanja nalažu da se u dokumentarcu  pre svega radi o subjektu, a ne o autoru.

Drugi problem je čisto tehničke prirode i odnosi se na marketing i dostupnost filma. Naime, Abdul & Hamza je školski primer srednjemetražnog filma “ni tamo, ni 'amo”. Taj format u trajanju od pola sata do sat vremena je nezgodan čak i za festivale, pa se može pojaviti samo na usko-specijaliziranim ili pak na vrlo otvorenim. Da je, kao što nije, bliže novinarskoj formi, možda bi ga bilo moguće videti na televiziji. Ovako, čini se da mu je sudbina da posluži za autorov portfolio i možda da se pojavi na nekom besplatnom kanalu tipa YouTube i izgubi u šumu sadržaja. Film zaslužuje ipak nešto više od toga, ne zato što je sjajan ili zato što otkriva nešto novo (filmova o izbeglištvu ima masu i pojavljuju se nesmanjenim intenzitetom), koliko zbog toga što je solidan prilog poznatoj temi i nudi jednu iskrenu perspektivu.