Man Up

2015.

režija: Ben Palmer

scenario: Tess Morris

uloge: Lake Bell, Simon Pegg, Ophelia Lovibond, Sharon Horgan, Ken Scott, Harriet Walker, Rory Kinnear, Olivia Williams, Stephen Campbell Moore

U svojim tekstovima često ponavljam pravilo da ako vas film koji gledate podseća na neki drugi koji ste već ranije gledali, to obično ide na štetu novijeg. Ovaj stariji je barem ostavio toliko utiska da ga se sećate. Međutim, svako pravilo ima i svoj izuzetak i Man Up je upravo to. Možda zato što ne podseća na jedan, već na gomilu filmova u žanru. Možda zbog toga što je romantična komedija, i to prilično dobra, samosvesna i preispitivački nastrojena, a toga baš i nemamo, naročito u poslednje vreme. A možda samo i isključivo zbog izuzetno simpatičnih i raspoloženih glumaca u ulogama glavnog para.

Bilo kako bilo, centralni zaplet je polu-slučajni “meet cute” momenat susreta između Nancy (Bell) i Jacka (Pegg). Ona je rezignirana i ogorčena “single” ženska kojoj je propao još jedan sastanak naslepo sa likom kojeg su joj nameštali prijatelji. Još uvek mamurna od prethodne noći, seda u voz za London da stigne na godišnjicu braka svojih roditelja. Tu upoznaje napadnu i dosadnu Jessicu (Lovibond), plitku žensku koja pokušava da joj uvali mudrosti iz “self-help” knjige koju nosi kao znak raspoznavanja za sastanak naslepo sa frajerom. Ona knjigu slučajno zaboravi u vozu, Nancy je pokupi i pre nego što uspe da joj vrati, naleće na tipa.  

On je Jack, nešto stariji, razveden i pričljiv muškarac i može biti “onaj pravi”. Samo štos je u tome da Jack očekuje Jessicu, čiji su aduti mlada dob, dobar posao i na površini zanimljivi hobiji. Nancy pristaje na igru, čekajući pravi trenutak da mu prizna ko je i šta je, odnosno da je zabunom došla na tuđi sastanak. Dotle će se njih dvoje zbližiti i jedno u drugom možda naći ono potrebo i ono što im nedostaje...

Ta priča ide dalje predvidljivim tokom, laž će se otkriti, njih dvoje će se dokačiti, ali i shvatiti i da se privlače i da su funkcionalni i kao par, ali i kao prijatelji koji će se naći jedno drugom u nevolji. Ovo nije naročiti “spoiler”, već deo klasične mehanike romantične komedije. Pritom je ista izvedena solidno, pa predvidljivost i klišeizirane situacije lako zaboravljamo u dijalogu koji se ređe trudi da bude smešan na silu, a češće da zvuči realno i uverljivo, a kroz koji otkrivamo dublje anksioze i zablude naših likova.

Kao dodatak tom često rapidnom i duhovitom dijalogu i tom ugodno-neugodnom muvanju, imamo i nekoliko drugih momenata. Recimo, povremeno imamo elemente “screwball” zapleta koji dosta podižu tempo i Man Up čine zabavnim filmom. Imamo i elemente tople porodične komedije u zapletu sa strane koji prati Nancyne roditelje (Scott, Walker), njenu zabrinutu sestru Elaine (Horgan) i pripreme za proslavu godišnjice uz neizbežno pitanje gde je Nancy, pošto je ona zadužena za govor. Imamo i scenu susreta sa Jackovom bivšom ženom (Williams) i njenim novim frajerom (Campbell Moore) koja se ubrzo pretvara u ping-pong nadjebavanja. Imamo čak na samom kraju jednu veoma inspirativnu referencu na jedan (po pitanju žanra i tona) sasvim drugi film, The Silence of the Lambs. Zapravo jedini deo koji štrči je lik Seana (Kinnear), bivšeg Nancynog školskog druga koji još uvek gaji nerazumnu opsesiju njome i kojem je mesto u nekoj prostačkijoj i ćoravijoj komediji.

Uz neujednačeni, ali povremeno inspirativni scenario i veštu režiju koja ispravlja većinu tih nesavršenosti, najvažniji za konačni uspeh filma su glumci. Simon Pegg demonstrira romantičnu crtu koju do sada nismo baš imali prilike da vidimo, ali se uglavnom oslanja prvo na šeretski, a onda na otvoreno komični ton koji mu itekako ide od ruke. Za Lake Bell smo, možda zahvaljujući njenom rediteljskom prvencu In a World shvatili da je njen talenat neverovatan, da je versatilna i sklona najrazličitijim transformacijama, kao i to da je sjajna glasovna glumica, a ovde uspeva da uradi nešto što se smatra nemogućim. Ona uspeva da u dlaku skine moderni, svakodnevni britanski naglasak, što je za veliku većinu američkih glumaca i glumica nemoguća misija. Ne samo to, ona je naprosto sjajna u kanaliziranju rezignacije nad lošom srećom u ljubavi i anksioze same žene u svetu koji je naštiman za dvoje.

Sve u svemu, Man Up je iznenađujuće dobar film, ako izuzmemo nekoliko propusta. Recimo naslova koji ne odgovara i može zvučati šovinistički. I onog jednog lika koji kao da je zalutao iz drugog filma (iskreno, bilo bi bolje da je taj Sean samo malo “off” i čudan). Problem u neku ruku može biti i relativno konzervativna i zastarela poenta da život nema smisla ako nismo upareni s nekim, ali i to je dobrim delom zanovetanje. Istina je da je život naprosto lakši (i lepši, ali to je za diskusiju) u dvoje i da nas i društvo i naša psihologija guraju u tom pravcu. To, naravno, ne znači da nema samotnjaka ili onih koji cene svoju individualnu slobodu previše da bi igrali po tim pravilima, ali priznaćete da je teško osmisliti romantičnu komediju u kojoj oni dokazuju svoju poentu. Man Up je sasvim solidan primerak svoje vrste i od mene ima preporuku, ne toliko u smeru romanse, koliko u smeru komedije.