The Nice Guys

kritika  originalno objavljena na  Monitoru

2016.

režija: Shane Black

scenario: Shane Black, Anthony Bagarozzi

uloge: Ryan Gosling, Russell Crowe, Angourie Rice, Kim Basinger, Yaya DaCosta, Margaret Qualley, Matt Bomer, Keith David, Beau Knap

Akciona komedija godine je stigla i do nas, i to samo nekoliko dana od svetske premijere u Cannesu. Ovu odgovornu tvrdnju ne izričem olako, shvatam da je hit s početka godine, Deadpool, jaka konkurencija i da ne znamo čime će nas još 2016. počastiti, ali shvatite to kao pretpostavku iz iskustva sa malo dobre vere. Jasno, Ryan Gosling i Russell Crowe nisu prva asocijacija ni za komičare ni za akcijaše, ali su obojica vrsni i versatilni glumci koji uz dobar scenario i reditelja koji zna šta želi mogu zablistati.

A Shane Black je najjača garancija na oba polja ako razmišljate u pravcu akcione “buddy” komedije. Možda bi bilo preterivanje reći da je on uspostavio ili makar redefinirao pod-žanr, ali je svojim radom svakako dopunio neke njegove osnovne postulate. Samo kao scenarista, Black je odgovoran za žanrovske klasike kao što su prvi Lethal Weapon film (uz priču za drugi i likove za još dva), The Last Boy Scout, The Long Kiss Goodnight i početak meta-filmskog promišljanja akcionog žanra sa Last Action Hero. Kao reditelj je oživeo i redefinirao karijeru Roberta Downey Jr.-a sa Kiss Kiss Bang Bang i sa trećim nastavkom spasio Iron Man serijal nakon pada u drugom delu i time ključno doprineo Marvelovoj filmskoj mašineriji.

The Nice Guys je sublimacija njegovog dosadašnjeg rada, kombinacija neo-noir “settinga” Los Angelesa krajem 70-ih sa sve intrigom koja uključuje pornografsku i auto-industriju, pravno-političke spletke, ekološku paniku i sav cinizam jedne ere koja će se upravo završiti, te zanimljivih likova, izuzetne kinetičke energije i pravilno tempiranog i naplaćenog humora, fizičkog i verbalnog sa veoma citatnim “one-linerima”. Kratko i jasno, The Nice Guys je luda vožnja u trajanju od dva sata posle koje ćemo tražiti još.

Naslovni fini momci su zapravo gubitnici vredni prezira. Holland March (Gosling) je privatni detektiv sa dna kace, patetični pijanac koji za život zarađuje vukući za nos svoju specifičnu klijentelu: naivne penzionere i penzionerke iz staračkog doma. Jackson Healy (Crowe) je tabadžija skromnih intelektualnih kapaciteta, ali zato sa snažnim osećajem za etiku kojem je posao da pesnicama, bokserom i palicom prenese poruku bilmezima koji gnjave mlade cure. Njih dvojica će se naći na suprotnim stranama slučaja izvesne Amelije (Qualley) koja je Marchu potencijalni svedok u slučaju nestale, zapravo još u prvoj sceni filma nastradale, porno-glumice čiju egzistenciju ispituje za račun njene bake.

Nakon “meet brute” momenta i dvojice batinaša koji posećuju Healija, takođe se raspitujući za Ameliju, ova dvojica vrlo nesavršenih muškaraca će shvatiti da priča nije baš tako jednostavna, pa će udružiti snage zajedno sa Marchovom preslatkom i prepametnom kćerkom Holly (Rice) kako bi sve ispitali do kraja i shvatili šta se dešava. Ono što sledi su eko-protesti, alternativni filmovi, spaljene kuće, porno-žurke, kontroverzni biznismeni i plaćene ubice sa pamtljivim imenima, naftna kriza, industrijska muljaža, visoka politika, eko-svesna i levičarska naklapanja, Amelijina majka državna tužiteljica (Basinger) i njena pomoćnica (DaCosta), a naš dvojac, zapravo trojac, u svemu tome mora da uhvati često eluzivnu nit istine.

Izgleda da se pijano-napušeni neo-noir filmovi vraćaju u modu. Pynchonovski zaplet koji često nema smisla i na koji naši likovi često imaju komični komentar će nas navesti na trag Inherent Vice (2014) Paula Thomasa Andersona, čemu će doprineti i Marchov manjak interesa za sve osim da nastavi sa svojim samosažaljivim, pijanim životom, ali svet bizarnosti i beskrupuloznosti kojim se kreću izvire iz drugog Andersonovog filma, Boogie Nights (1997). U tom svetu se Healijeva etička ispravnost doima kao naivna, Marchova rezigniranost i cinizam kao prirodni i potpuno je normalno da jedino Holly, devojčica koja će vam ponuditi čokoladno mleko kada vas prvi put vidi i vi ćete to prihvatiti iako čokoladno mleko niste pili minimum 30 godina, ima i srca i pameti da oseti šta je ispravno i kako tome pristupiti. U takvom svetu u kome veći deo vremena prevodite sa retardiranog na normalni jezik i procenjujete važnost polu-informacija je potpuno normalno da slučajni trag padne na vas ili da vi padnete na njega, pa da kao March reagirate sa nemim vriskom. Ili da se, ma kako hrabri bili, userete u gaće u odsudnoj situaciji jer ne znate sa kojih sve strana vreba neposredna opasnost, ko vas mulja i zašto.

Neka vas besmisleni, često slučajni i još češće prigodni elementi zapleta ne odbiju. Black to pokriva maničnim tempom, rapidnom akcijom i dijalozima i humorom koji se kreće kao po pokretnoj traci. Naravno da će se tu provući i neki slabiji štos ili skretanje radi “prodavanja” preterano elaboriranog vica. Međutim, Black je pametniji od toga da nam samo baca prašinu u oči, on takvu nemoguću konstrukciju koristi tako da The Nice Guys okrene u smeru meta-filma i ostavi ponešto komentara na filmski žanr, njegove tipične konstrukcije i postulate.

Iako možda ne bi bili prva asocijacija za “budy” par u suludoj akciji (uostalom, koja dvojica bi bili, treba probati i videti kako ide), Ryan Gosling i Russell Crowe su se pokazali kao odličan izbor u kojem sve pršti od glumačke hemije i improvizacije. Iako nije mnogo imao posla sa komedijom, Crowe nije efikasan samo kao sirovina (sa čime se dokazao nekoliko puta), nego uspeva da ubaci komičnu notu sa malo priproste ljudskosti. Gosling je izuzetno versatilan glumac, čak i za komediju i blesavljenje pod kontrolom, ali tu žicu kod njega treba pronaći. Nakon The Big Short, ovo je još jedan korak u dobrom pravcu, dalje od “typecast” uloga ćutljivih, bezizražajnih, “daskastih” frajera kakve je birao poslednjih nekoliko godina. Složićemo se da je iskopavanje Kim Basinger za epizodicu od sveukupno dve scene efektan potez, kao i Yaya DaCosta koja svojim stilom i držanjem podseća na onovremenu Pam Grier. Otkrovenje filma je ipak mlada Angourie Rice u vrlo zahtevnoj i često potcenjenoj ulozi dobrog i pametnog deteta koja, ako se loše izvede, može delovati iritantno i čak razbijati ritam akcionog filma. Ovde to nije slučaj, mala je savršena, raspoložena za igru sa starijim i iskusnijim kolegama i bez problema postaje i ostaje moralna vertikala priče u svetu ciničnih i pretvornih ljudi.

Ovakav kakav je, The Nice Guys je izuzetno zabavan film sa potencijalom za kultni status u budućnosti. Nije tu pitanje donosi li nešto novo, koliko radi li to što radi dobro. Bonus pitanje glasi: Je li Shane Black pokušao da napravi ipak nešto više od samo zabavnog filma i je li u tome uspeo? To je već za diskusiju. Jasno, kraj 70-ih i nostalgična patina sa kojom ih boji su njegov lični izbor, godine njegove rane mladosti. Ipak, u tome nije ljigav i osim razasutih pop-kulturnih referenci i nostalgičnih detalja, Black pokazuje i mračniju, ciničniju stranu medalje. Možda nam time on poručuje nešto više od onoga što na prvi pogled vidimo. Jasno, to je bio kraj jedne ere, jedan svojevrsni raspad sistema iz kojeg je izrasla nova društvena i kulturna paradigma. Ne aludira li on sa svim tim “užasima postmoderne” na to da se i naša sadašnja epoha bliži kraju i da će iz nje nastati nešto novo i ne nužno ugodnije? Evo teme za razmišljanje u pauzama od smeha i napetosti.