Money Monster

kritika objavljena na monitoru

2016.

režija: Jodie Foster

scenario: Jamie Linden, Alan DiFiore, Jim Kouf

uloge: George Clooney, Julia Roberts, Jack O'Connell, Caitriona Balfe, Dominic West, Giancarlo Esposito, Chris Bauer, Christopher Denham, Lenny Venito, Emily Meade

Izborna je godina u Americi. Sećanje na poslednju finansijsku krizu je još sveže i živo, a rane od nje još nezalečene, pa je nekako normalno da i filmska industrija pokušava da na tome (opet) kapitalizira. Nakon emocijama nabijenog 99 Homes i vrlo inventivnog The Big Short koji su se krajem prošle i početkom ove godine vrteli po evropskim kino-dvoranama, Money Monster nam dolazi friško iz Cannesa i kači se na taj trend, ali i na još gomilu drugih, i sve to sklapa u vrlo solidnu žanrovsku priču.

Naš (anti)junak je Lee Gates (Clooney), voditelj popularne i prilično trashy televizijske emisije o novcu, finansijama i ulaganjima. On je šeret i zajebant koji se predstavlja kao stručnjak i to mu prolazi jer je generalno simpatičan i televizičan. Naravno, u svojem glupiranju on često odstupa od scenarija, ali zato je za režiju emisije zadužena Patty Fenn (Roberts), jedina koja zna da ga drži u relativnom redu. Nakon zajebancija na račun producenta-potrčka (Denham), emisija počinje i Gates je potpuno u svom elementu, provocira kamermana da kaže “balls” i to biva popraćeno otrcanom grafikom sa padajućim košarkaškim loptama.

Međutim, u studio se ušunjava dostavljač sa dve kutije i pištoljem. Ekipi u režiji to deluje kao još jedna Leejeva eskapada, ali frajer puca u studiju, tera Leeja da navuče prsluk sa plastičnim eksplozivom i uzima sve prisutne u studiju i režiji za taoce. On je Kyle (O'Connell) i na osnovu Leejeve dojave je uložio celokupnu svoju ušteđevinu u sumnjivu finansijsku kuću Ibis koju vodi Walt Camby (West), specijaliziranu za brzu trgovinu i taj novac mu je propao, navodno zbog greške u algoritmu.

Sad, taj novac je sića i za Leeja i za finansijsku kuću, i voditelj i PR Ibisa, Diane (Balfe) se nude da njegov gubitak poravnaju iz svog džepa, ali više nije stvar u novcu, nego u principu. Kyle ne želi uverenje da će se sve srediti, nego odgovore šta je pošlo po zlu. Isprva uplašeni, nesnađeni i raspravi skloni Lee i sam dobija želju da ispita kako se sve to dogodilo. Naravno, sve što se događa istovremeno ide “live” u etar i ceo svet gleda dramu.

Premisa o prevarenom, besnom i očajnom običnom (“našem”) čoveku koji uzima stvar u svoje ruke i isteruje pravdu uzimajući taoce nije ništa novo na filmu. Naprotiv, s nama je još od Dog Day Afternoon (1975), beskonačno varirana 80-ih i naročito 90-ih, pa i u novom milenijumu, gde je Inside Man (2006) možda i najsvežiji dobar primer. Međutim, tu imamo i jedan “twist” i komentar na našeg otmičara: on nije samo jedan od nas, on je arhetip naivca koji se sam preigrao i zbog toga upao u spiralu očajničkih poteza. Sa jedne strane, film nam nudi trezveniju perspektivu lišenu idealizacije našeg osvetnika. Sa druge se, opet, postavlja legitimno pitanje možemo li žaliti budalu koja se precenila i sama sebi natovarila bedu na vrat, što ovakav film uzima zdravo za gotovo. Odlična gluma Jacka O'Connella pomaže toliko da lik shvatimo i prihvatimo, ali ne i da za njega navijamo i potresemo se ako u naumu ne uspe.

Kao triler otmice, Money Monster je zasnovan na samim klišeima i Jodie Foster u rediteljskoj fotelji je toga svesna, pa prolazi kroz sve njih, često ih ironizirajući ili izvrćući na apsurd. Tako imamo i obavezni dolazak policije i ograđivanje trakama, te policijskog kapetana (Esposito) i neverovatno tupog i sirovog pregovarača (Bauer), Kyleovu trudnu devojku (Meade) čija je reakcija upravo suprotna od onoga čemu su se policajci i režija nadali, svetinu znatiželjnika koja nekoherentno urla i publiku po barovima i studentskim domovima koja (malo je verovatno, ali hajde) gleda tu talačku krizu preispitujući se je li to možda samo “publicity stunt”.

Na nivou poente, film odlazi u dva pravca. Prva, standardna do granice potrošenosti, govori o tome kako je biznis sam po sebi prljav. Hvala na pitanju, znamo iz drugih, boljih i kompletnijih filmova od koji su neki još uvek prilično sveži u našem sećanju. Izvedba te poente nije baš perfektna i zamerke treba tražiti u scenariju koji potpisuju trojica autora nižeg ešalona, aktivnih uglavnom na televiziji i po B, i tek povremeno indie filmovima. Naime, oni se jako trude da nas privuku sa tom misterijom šta je pošlo po zlu, ali nude sve sama očita i ne baš verodostojna rešenja koja se malo previše zgodno uklapaju, izvlačeći se na poznatu mantru kako su veći problem oni koji sistem iskorištavaju za varanje nego sam sistem koji im to omogućava.

Druga poenta je novija, dosta zanimljivija, možda potpuno slučajno ubačena, ali od strane Jodie Foster perfektno dozirana i sjajno plasirana. Reč je tu o društvu spektakla i kulturi gledanja trash televizije, sa ili bez ironijskog odmaka. Prvo, sama naslovna emisija je neozbiljna i služi jedino kao debilni info-tainment za mase sa vrlo malo pozornosti. Drugo, te mase su napaljive i podložne raznim uticajima. Treće, kako se brzo zapale, tako se još brže ohlade, pređu na nešto drugo, na ironizaciju i zajebanciju kako bi se osećale bolje ili nazad na svakodnevne aktivnosti. Uz takvu inertnost, ništa se ne može promeniti, a show ide dalje.

Ono što, začudo, najbolje funkcioniše je režija. Glumica Jodie Foster se toga već hvatala bez većih uspeha, ali u Money Monster se ponaša kao samouvereni zanatlija koji bez problema “pegla” ne tako sitne nedostatke scenarija. Dinamika filma je od početka do kraja na visokom nivou, tempo dosta brz, a ritam savršeno pogođen. Na vizuelnom planu sve štima i sve ima svoje zašto, od kičaste scenografije za emisiju i njenih prostačkih grafika, preko funkcionalnih, minimalističkih hodnika do živih i haotičnih ulica New Yorka.

Njenoj režiji su dosta na ruku išli i glumci, pre svega izvrsni O'Connell. Od Georgea Clooneya koji je, uzgred, i producent filma (zajedno sa ko-scenaristom njegovih filmova Grantom Heslovom), ovakav tip uloga nekako očekujemo. U njegovoj izvedbi, Lee je tipičan lagano priprosti, povremeno glupavi šeret koji putem otkriva malo morala ili makar profesionalne etike. Clooneyu takvi likovi leže, ali smo se, istini za volju, već umorili od toliko istog. Da, bio je sjajan sa još izraženijom komponentom idiota kod braće Coen i u nešto ljudskijoj varijanti u Up in the Air (2009), ali red bi bio da malo “promeni ploču”. Sa druge strane, Julia Roberts se oporavila od tipske uloge američke slatkice koju je prestarila, pa iz filma u film uverljivo, sigurno i sa integritetom igra zaposlene žene. Njima u pomoć priskače plejada sjajnih i vrlo dobro iskorištenih epizodista, a među njima je najkoloritnija Caitriona Balfe koja do sada nije imala prilike da se iskaže u generalno bezukusnim i nepamtljivim epizodama u drugim filmovima.

Suočen sa (verovatno nezasluženim i ulizivačkim, te stoga iritantnim) ovacijama na premijeri u Cannesu, deo kritike je Money Monster sasekao na komade, zamerajući mu neoriginalnost i neuverljivost priče. To je, ako mene pitate, gomila gluposti. Film je daleko od sjajnog, scenario mu je neujednačen i češće slab neko dobar, ali režija bez greške i nadahnuta gluma ga čine ne samo gledljivim i zabavnim, nego čak i dobrim filmom koji ima šta da kaže i koji je apsolutno vredan vašeg vremena.