29.6.16

Cell

2016.
režija: Todd Williams
scenario: Adam Alleca, Stephen King (prema istoimenom Kingovom romanu)
uloge: John Cusack, Samuel L. Jackson, Isabelle Fuhrman, Owen Teague, Stacy Keach

Problem sa plodnim piscima je što se, kao i svi drugi, jednom ipak potroše, a već uveliko napumpanog ega ne mogu sebi da priznaju da im je vreme za penziju, pecanje i pisanje čekova, eventualno. Naravno, i “raja” je kriva jer više voli proverenu konfekciju nego možda kakav dašak svežeg vetra, pa proslavljeni serijski štanceri koji su nekad bili toliko dobri da su postali legende imaju uvek vernu publiku kojoj mogu po milion puta prodati isti štos. Što da ne i istu knjigu? Ili više njih?

Dakle, Stephen King, ali ne stari dobri Stephen King, nego “mogu da prodam kofu govana ako je moje ime na njoj” Stephen King – kralj štanca. Cell je slab, nedokuhan roman čak i za te štancerske standarde. Ništa zato, čak i loši pulp romani mogu postati pristojni pulp filmovi, pa su se studiji sjatili da otkupe prava. Produkcija je, međutim, bila problematična, menjali su se scenaristi, reditelji i glumci, počinjalo se i prekidalo, dok se kao producent i glavni glumac nije ustalio John Cusack i skupio nešto love od zaboravljenog Saban Filma, zonske ligaše na pozicijama reditelja i ko-scenariste (King se i sam uključio u adaptaciju – loš potez), Sama Jacksona za svog “sidekicka” i nekoliko relativno poznatih glumaca za epizodne uloge. Snimanje je završeno 2014. godine, festivali nisu bili zainteresovani za premijeru, pa je Cell proveo dve godine na polici i skupljao prašinu da bi nedavno bio pušten direktno na VOD.
Pripremljeni ste na sranje? Dobro. Glavni lik nije pisac. On je strip-crtač. Isti kurac. Naravno, odvojen je od svojih najmililih svojom zaslugom i eto sada mu je baš zgodno da se s njima pomiri. Nalazi se na aerodromu u Bostonu i razgovara sa (bivšom) ženom telefonom. Iscuri mu baterija, pa se prebaci na fiksni. U tom trenutku, svako ko razgovara preko mobilnog telefona (što će reći većina aerodromskih čekača) počinje da se ponaša čudno. Nakon početne agonije, oni postaju nekakvi zombiji koji napadaju nezaražene ljude.
Naš junak se slučajno izvuče sa još nekolicinom koji su se sakrili u metrou. Tu mu se pridružuje i “sidekick”, vozač metroa koji nema nigde nikoga, pa može da ga prati u njegovim akcijama. I počinje kombinacija filma katastrofe i filma ceste u različitim okruženjima, od gradskog do čiste i netaknute prirode na kojima će naš dvojac skupljati još pomoćnika koji će, pak, preživljavati jedno duže ili kraće vreme, kakva im je već sudbina. Naš pisac, ovaj, stripadžija želi da pronađe svoje, odnosno ono šta je od njih ostalo, ostali nemaju kud. Susreti sa slučajnim preživelima, upoznavanje sa kosmologijom (ti zombiji će kad – tad evoluirati), razmenjivanje mudrih misli i “šokantni” obrati vidljivi iz daleka i sav taj džez.
Ako vam je na pamet palo da je ovo jeftinija, budalastija verzija 28 Days Later (koji mi takođe nije među omiljenima) sa primesama drugih filmova i serija a la The Walking Dead, potpuno ste u pravu. Kartonski likovi izrezani iz šablona, agilni zombiji koji tehnički nisu zombiji (nisu oživeli mrtvaci i ne jedu samo mozak), ali im je glavna karakteristika (zajedništvo bez mozga) ista, neravnopravna borba, promena pravila igre, jeftina i užasno tupa poenta, a na koncu čak i dvostruki-trostruki kraj po sistemu kako ko voli, pa šta ćete proglasiti za javu, a šta za san...
Hoćemo još malo? Neinspirativna režija koja u najboljim momentima dobacuje do korektne, a u onim lošijim deluje amaterski i istovremeno pretenciozno (bilo da je tu u pitanju loše odrađeno rušenje aviona na početku ili izbor muzike za kraj). Onoliko wtf momenata i ideja, uključujući i scenu u kojoj naši dotad nevini junaci postaju okorele ubice zombija. John Cusack koji glumi Nicolasa Cagea. Samuel L. Jackson koji je u životu odbio manje uloga nego Nicolas Cage. Stacy Keach u sceni i po filma. Negativac koji neće nikoga uplašiti. Nerazjašnjena funkcija protagoniste u novom svetu – je li on vizionar ili je neki kurčevi Odabrani?
A poenta? Staračko obrušavanje na tehnologiju koja je toliko već bila prisutna još dok je King pisao roman, a samo evoluirala do trenutka snimanja filma. Ako ćemo pravo, tehnologija utiče na nas, anestezira nas i pretvara u konzumente, ali to nije ni naročito nova ideja ni naročito odgovarajuća metafora, da ne pričamo o odsustvu neke pametnije i dublje razrade. Negde u pozadini provejava meditacija o psihologiji mase, ne samo kod zombija, nego i kod preživelih ljudi i evolucija tih istih zombija u nekakvu “organsku mrežu organizama”.
Gledljivo? Ipak da, premda potpuno predvidljivo i nepamtljivo. Loše? Svakako, premda ne katastrofalno. Preporuka? Da li se šalite? Ni za fanove. Cell je potpuno nevredan pažnje.