10.6.16

All The Way

2016.
režija: Jay Roach
scenario: Robert Schenkkan (prema svojoj drami)
uloge: Bryan Cranston, Anthony Mackie, Melissa Leo, Bradley Whitford, Frank Langella, Stephen Root, Spencer Garrett, Bo Foxworth

Politika je umetnost mogućeg i zato treba jako paziti na to šta se zapravo traži, koliko je od toga ostvarivo i na koji način. Priče koje počinju sa “hoćemo sve i hoćemo sada” se najčešće tužno završavaju, u rekama krvi, posledice su im dalekosežne, a moguća naplata jako odložena. Uostalom, posle svake revolucije su sledile kontra-revolucije ili makar izrazito ublažavanje retorike i efekata. Ne samo da to nije američki, anglosaksonski, zapadnjački način, nego nije politički način uopšte. Stvari se menjaju iz sistema, sistem jedini menja samog sebe. Sporije je, puno kompromisa, često kasni za realnošću, ali to je jedini način.

U američkoj izbornoj godini nije loše podsetiti se tih notornih činjenica i ne očajavati na Berniejevom sudbinom. Revolucija koju je on obećavao ionako nije bila moguća, odnosno prihvatljiva za one koji se tu pitaju. Treba se na ovom mestu setiti američkih predsednika, onih velikana koji su uneli važne promene jedino kako su mogli: Lincolna, Roosevelta, Kennedyja i njegovog nastavljača Johnsona i kompromisa koje su oni učinili da bi se stvari pomerile s mrtve tačke.
Posebno Johnsona. Taj je bio mustra. Znao je biti šarmantan i slatkorečiv, a istovremeno grub, gotovo siledžijski nastrojen. Delovao je iskreno, čak “folksy” priprosto u svojim manirima (bilo da je važne razgovore vodio u klozetu ili da je plašio svoje prijatelje vozeći ih autom – amfibijom direktno u jezero), a opet proračunat i inteligentan. Par stvari svakako stoje: primenjujući taktiku od pritiska do ulizivanja i potkupljivanja, uvek je dobijao šta je hteo i to nisu bile male, beznačajne ili nemoralne stvari. A za pravu stvar je bio spreman da žrtvuje i svoju ličnu dobrobit i imidž svoje partije. Iza njega je ostalo ogromno nasleđe promena i toliko narodski mudrih, sočnih, visprenih i duhovitih citata da bi se od njih mogla složiti solidno debela knjiga.
All The Way je biografski film nastao po nagrađenoj drami Roberta Schenkkana koji Johnsona prati kroz godinu dana, presudnu u njegovoj političkoj karijeri. Prvi kadrovi nam govore zašto je Johnson postao “slučajni predsednik”. Dallas, 1963. godine, predsednički auto i krv na sedištima. Predsednički avion, požurena inaoguracija i bivša prva dama u haljini sa mrljama od sasušene krvi. Izjava o namerama. “Proguraću Kennedyjev akt o građanskim pravima.” Jer je to ispravna stvar. Jer vreme to nalaže. Pa makar to značilo kocku za predstojeće izbore. Te dve stvari, povelja o građanskim pravima i predstojeći izbori, su ključni i okvir su ovog filma.
Problemi počinju već na prvom koraku. Sa jedne strane, crnački pokreti za emancipaciju predvođeni Martinom Lutherom Kingom (Mackie), potpuno razumljivo, žele sve i žele sada, nakon sto godina od ukidanja ropstva i njegove zamene segregacijom. Sa druge, bogati belci na Jugu, a među njima i ugledni članovi Johnsonove Demokratske Partije, tim predlogom nisu baš oduševljeni jer im on oduzima izvesne privilegije. Da bi progurao povelju, Johnson mora da balansira između mnogo strana i da napravi nekoliko kompromisa, recimo da akt o pravu glasa odloži do sledeće povelje. To podrazumeva pregovore, dogovore, podmićivanja, zavrtanje ruku kako sa liberalnom strujom u svojoj partiji oličenoj u budućem potpredsedniku Hubertu Humphreyu (Whitford), tako i sa republikancima voljnim da “prebegnu”, ali i razlaz sa dragim prijateljem i političkim mentorom Richardom Russellom (Langella), vođom južnjačkih demokrata.
Stvari se usložnjavaju sa građanskim akcijama crnaca i belih aktivista na Jugu, nemirima i ubistvima uz potpunu nesaradnju lokalnih i državnih vlasti, pritiske i muljaže J. Edgara Hoovera (Root) glede prisluškivanja Kinga i njegovih saboraca i novim sukobom koji se razvija u Vijetnamu, gde general Robert McNamara (Foxworth) samo čeka “zeleno svetlo” za vazdušnu kampanju. Srećom pa su tu pouzdani saradnici, barem dok ih se ne zaspe prljavštinom u izbornoj kampanji, kao Waltera Reuthera (Garrett) i uvek verna i zabrinuta žena Lady Bird (Leo)...
All The Way je izvrsna adaptacija izvrsne drame u kojoj ostaju tek tragovi pozorišnog. Istina, neki likovi nisu dovoljno razvijeni i u isključivo služe nekoj svrsi glavnom liku. Melissa Leo kao Lady Bird Johnson unosi potrebnu toplinu i osećaj doma, ali to je prilično jednodimenzionalan lik ispod glumičinog nivoa. Stephen Root čini šta može sa Hooverom, koji takođe nema previše mesta. Ist važi i za Bradleya Whitforda i Spencera Garretta u ulogama koje imaju nešto više minutaže i teksta, ali manje karaktera, dok Frank Langella uspeva da od uloge Dicka Russella napravi sasvim finu karakternu minijaturu.
Sve u filmu je podređeno Bryanu Cranstonu kao glavnom glumcu u drugoj uzastopnoj saradnji sa Jayom Roachem nakon solidnog, čak dobrog filma Trumbo i Cranstonove izvrsne uloge u njemu. Čini se da se glumac koji je karijeru dugo gradio na televiziji tom ulogom konačno probio u filmsku prvu ligu i da tamo uživa. Iako je All The Way zapravo TV film, Cranstonova gluma je filmska i bez greške. On apsolutno uspeva da nam približi kompleksnost i višeznačnost Johnsonove ličnosti, njegovog načina nošenja sa stvarima (“Američki predsednik je kao magarac u oluji, može jedino da se stisne i trpi udarce”), njegovih prioriteta i njegove zaostavštine.
Anthony Mackie ga sjajno prati kao Martin Luther King, što u zajedničkim, što u solo scenama. Na ovom mestu će se nametnuti poređenja, ne samo Mackiejeve interpretacije u odnosu na Oyelowoovu u Selmi, nego i ta dva filma, njihovih perspektiva i dometa. Da odmah razjasnimo, priče oba filma se preklapaju na temu borbe za građanska prava, ali tu svaka sličnost prestaje. Perspektive su naprosto drugačije, pa je i tretman likova drugačiji. Potpuno je normalno da je u Selmi Johnson prikazan kao kalkulant koji oteže jer je percepcija boraca za građanska prava naprosto bila takva, kao što je potpuno normalno da biopic o Lyndonu Bainesu Johnsonu pokazuje njegovu stranu medalje u kojoj su aktivisti za građanske prava i liberalno krilo Demokratske Partije prikazani kao lagano nestrpljivi, vođeni idealima i bez ideje šta je, kako i kada moguće.
Za raspravu je i fokus filma koji obuhvata godinu dana i dve prelomne teme u Johnsonovoj političkoj karijeri. Možda bi film bio snažniji i fokusiraniji da je od te dve izabrao jednu, ali one su neraskidivo uzročno-posledično povezane, pa su i u filmu glatko izvedene. Problem je možda što postoji i treća tema, rata u Vijetnamu, koja jednako tako zaslužuje pažnju i čiji se prvi ključni trenuci (obaranje američkih pilota nad Laosom i zaliv Tonkin) spominju, više kao slika i prilika težine vremena i težine odluka nego što zapravo utiču na tok filma.
I pored toga, All The Way je vrlo dobar film koji zaslužuje preporuku. Dolazi u pravom trenutku, u fokusu ima važnu istorijsku ličnost, Cranston briljira u glavnoj ulozi, a Jay Roach radi ono u čemu je najbolji: politički film. All The Way je dostojan naslednik Recounta i Game Change. Roach opet pokazuje zavidno poznavanje političkih procedura, a to je ono što nam nedostaje u navodno političkim filmovima.