Lamb

2015.

scenario i režija: Ross Partridge (prema romanu Bonnie Nadzam)

uloge: Ross Partridge, Oona Laurence, Jess Weixler, Tom Bower, Scoot McNairy, Lindsay Pulsipher

Sa tehničke strane, Lamb je školski primer pažljivo urađenog indie filma. Sve ukazuje na tu estetiku: usporen tempo, fotografija puna pejzaža, izbor lokacija koje deluju autentično, zvuk, meditativna muzika. Ne samo to, Lamb odaje utisak ispravne autorske kalkulacije, jer autor svom glavnom glumcu, samom sebi, ostavlja puno prostora i daje puno “značajnih” replika da briljira. Međutim, nešto je od samog početka vrlo “off” sa celim filmom...

Recimo, odnos među dvoje njegovih protagonista. Naslovni junak (Partridge) je čovek čiji život odlazi u slivnik i on je toga izgleda svestan, ali kao da ga nije briga sve dok ne dođe do nivoa nepodnošljivog. To je trenutak kada se već nalazi pred razvodom, kada mu je otac umro i kada šef moli da uzme odsustvo i ne sjebe karijeru mlađoj koleginici / ljubavnici Linny (Weixler). U tu svrhu je Lamb smislio savršen plan: uputiće se na putovanje samospoznaje i čišćenja kostura iz ormara, ali će na njega povesti i jedanaestogodišnju devojčicu Tommie (Laurence) sa kojom nije u rodu i koju je tek upoznao.

Tu na scenu stupa neugoda one sorte kada ne znamo šta da mislimo. Njihova veza nije seksualna, ali su ti nagoveštaji prisutni od samog početka. Lambovo ponašanja je u najmanju ruku čudno i manipulativno i to ne samo prema Tommie. On laže i maže za sve i na svaku temu, od svog imena, preko statusa, braka, porodice, prošlosti, pa se to može podvesti u koš ponašanja seksualnog predatora. Sa druge strane, Tommie mu veruje iako je dovoljno pametna i zrela da barem u pola izrečenog prepozna nekonzistentnost ili čak klasičan “bullshit”. Ima nečeg simpatično detinjastog u njemu što ga u njenim očima čini bezopasnim, ali pravo je pitanje je li to samo maska, kao i puno toga drugog.

Uostalom, i to odsustvo seksualne komponente može se protumačiti dvojako. Možda su Partridge i autorica izvornog romana Bonnie Nadzam bili diskretni, igrajući na to da postignu efekat Nabokovljeve i Kubrickove Lolite u smislu rasprave o odraslosti i zrelosti, a bez one najočitije seksualne komponente, pa su ga zato usmerili u partnerskom smeru nalik na Paper Moon, dok kidnapovanje, odglumljeno na početku, razrađeno kasnije uz pristanak, asocira na A Perfect World. Možda, pak, tu nije reč o diskreciji, već se na taj način i autorica romana i autor ekranizacije odriču svojih likova i njihove motivacije, pa sve to pakuju u neodređenost.

I zbog toga sva autentičnost koju Partridge kao autor gura u prvi plan, svi ti pepeljasti tonovi Rust Belt područja, sve te farme, reke, planine i šume Wyominga, svi ti moteli, putevi i benzinske pumpe, prosto padaju u vodu i deluju kao glazura preko praznine. Jer, razmislite, kakvom čoveku je potrebno društvo deteta sa kojim nije prethodno povezan (u rodbinskom ili prijateljskom smislu), naročito na putovanju namenjenom da se sabere i dokonta nešto? I koje bi dete otišlo na daleki put na osnovu naivnih obećanja sa potpunim strancem, ma koliko uslovi kod kuće i u školi bili loši? Čudan je i uznemirujući svet ovog filma i, pretpostavljam, izvornog romana...

Zapravo, ta začudnost i u okviru nje lažna diskrecija i uljuljkavanje u bezbednost situacije su manji problem u poređenju sa onim koji možemo nazvati osnovnim. Sve to deluje lažno i isprazno, bez obzira na vešto pakovanje u minimalizam i “americanu”. To naprosto deluje izmišljeno i napisano, direktno iz glave neiskusnog pisca – početnika. Džabe Partridgeu one jake replike i oni monolozi koje izvodi samouvereno dok apsolutno perfektno i odmereno igra svoj navodno kompleksni lik kada sve to nema ni najmanje uporišta u stvarnom životu u kojem se, navodno, film odvija. Uz teškorukašku, često bespoentnu simboliku (ne moramo čak ni ići dalje od naslova koji asocira na biblijsku nevinost) i apsolutni nedostatak bilo kakvog zaključka, opravdanja ili makar poente, to film u velikoj meri diskvalifikuje za gledanje.