16.6.16

Southbound

2015.
režija: Radio Silence, Roxanne Benjamin, David Bruckner, Patrick Horvath
scenario: Roxanne Benjamin, David Bruckner, Patrick Horvath, Susan Burke, Matt Bettinelli-Olpin, Dallas Richard Hallam
uloge: Matt Bettinelli-Olpin, Chad Villella, Larry Fessenden, Hannah Marks, Nathalie Love, Fabianne Therese, Mather Zickel, David Yow, Tipper Newton, Susan Burke

Standardni problem sa horor-kompilacijama je to što su kompilacije: njihovi segmenti su nužno nejednakog kvaliteta i pritom su često spojeni na silu, sa malo ili nimalo logike. Međutim, u tome su često brutalno iskrene: par kratkih filmova po “jedva smo se okupili” principu i to nam je što nam je, pa ko voli... Dodatni problem može nastati iz ambicije da se te priče nekako spoje i uokvire kakvim-takvim konceptom, što je, recimo, potpilo The ABC's of Death nastavke (uz sam broj kratkih filmova i vremensko ograničenje koje se iz koncepta nameće).
Southbound je od te ambicioznije i konceptualnije vrste kompilacija, gde su makar postavljenje granice “sveta” - pustinjska nedođija na jugozapadu Amerike sa prašnjavim putevima, opustelim gradićima i vrlo koloritnim stanovništvom, i makar postoji leitmotiv koji se provlači kroz svih pet priča – prošlost, njeno ispravljanje, suočavanje s njom ili bežanje. Priče, međutim, nisu organski spojene jedna sa drugom, prva i poslednja daju nekakav okvir, neke su samo nalepljene, a neke čak i pomalo vise. Ono što ih vadi je činjenica da nijedna od njih zapravo nije loša sama za sebe, pa ni kratki filmovi u konačnici nisu loši, što Southbound čini pristojnim, iako ne impozantnim komadom filmske zabave.
Prva priča koju je, kao i poslednju, režirao kolektiv Radio Silence, služi manje-više da nas upozna sa svetom i temom. Ove dve priče su među slabijima, ali za to nije teško naći valjan razlog: poslednja je zbog konstrukcije “spoilana” prvom, a prva je zapravo klasičan intro i ujedno posveta seriji Twilight Zone. Prva priča govori o dvojici okrvavljenih tipova koji pokušavaju da pobegnu od utvara koje ih proganjaju da bi se samo vrteli u krugovima po putu.
Druga priča prati žensku tročlanu rock skupinu (koja je, otkrivamo, do nedavno bila četvoročlana) i njihovu nevolju sa puknutom gumom na kombiju. Zaustavlja se sablasno pristojni stariji bračni par i nudi pomoć. Devojke se nećkaju, ali prihvataju, da bi kasnije na večeri sa još takvih sablasno pristojnih ljudi shvatile da oni nisu ono za šta se izdaju...
Treća i najbolja priča ima samo jednu manu: suviše je dobra da bi se našla na nekakvoj kompilaciji, posebno tako zgodno i prigodno povezana sa prethodnom. U pitanju je isto relativni standard što se tiče žanra, priča o običnom čoveku koji zgazi ženu na putu i traži pomoć. Zlikovac bi otišao, ali naš čovek nije takav. On će pozvati policiju i pokušati da svojoj žrtvi pruži pomoć čak i kad se to čini nemogućim. Imajući na vezi samo jednu sestru iz hitne pomoći i jednog lekara, on će u ekstremno sablasnoj i jezivoj napuštenoj bolnici pokušati da obavi kompleksnu operaciju za šta nije osposobljen, ali će se i suočiti sa moralnim posledicama svog čina.
Četvrta priča bi imala smisla u nekom “backwoods” trileru. Ona prati brata koji je godinama opsesivno tragao za svojom nestalom / otetom sestrom. Sada kada ju je našao, ona baš i nije sigurna da li bi se vratila...
Konačno, poslednja priča je svojevrstan “prequel” za prvu i u njoj vidimo naše okrvavljene tipove dok još nisu bili okrvavljeni u “home invasion” akciji u kojoj su oni banditi koji maltretiraju jednu porodicu. Krug se na taj način zatvara.

U suštini, Southbound nije film koji će vas raspametiti, ali ako želite da pogledate seriju kratkih filmova koji su bolje ili lošije zaokruženi i spojeni u jednu celinu, to je film za vas. Jedan od tih kratkih je zaista impozantan, pažljivo osmišljen, dorađen i atmosferičan do maksimuma, pa ima i neku dubinu, a ostali su sasvim pristojni, što je iznad proseka za današnji horor.