The Ballad of Exiles Yilmaz Guney

2016.

režija: Ilker Savaskurt

scenario: Paul Hallam, Mehmet Kala

U skladu sa aktuelnim istorijsko-političkim trenutkom, filmski festivali su ove godine obeleženi pitanjem izbeglica. To važi i za one velike, poput Berlina na kojem je trijumfovao dokumentarac o Lampedusi Fuocoammare, ali i za one manje poput Crossing Europe u Linzu, IFFI u Innsbrucku i Kino Otoka u Izoli. Jasno, treba nešto reći i na sudbine tih nesrećnih ljudi skrenuti pažnju (kulturne) javnosti, i navedeni festivali su tu manje ili više ispunili svoj zadatak, ali na tom mestu može doći do nekoliko kontra-efekata.

Prvi od njih je svakako šum i inflacija koja se na taj način stvara. U sve većem broju naslova se gube i devalviraju oni koji su zaista relevantni, kako filmski, tako i socijalno. Drugi problem je prigodnost: jedni potencijalni sagovornici su voljni da budu snimljeni, drugi ne, pa se tako makar minimalno distorzira istina kojoj autori, ako su pošteni, teže. Treći problem se može gledati kao stvar preferencija: usled reke bezimenih izbeglica koju imamo danas, skloni smo da zaboravimo neke izbeglice iz prošlosti i one čija su imena ipak značila nešto. Možda je i njihova patnja, premda to nije patnja običnog čoveka, zaslužila svoju priču, ali ona će doći do malog broja ljudi.

Yilmaz Guney je svakako jedan od onih koji su zaslužili da se njihova priča čuje. Prvo zbog svoje karijere na filmu: bio je glumac, kasnije scenarista i reditelj, svojevrsni revolucionar koji je uveo neorealističke motive i socijalni angažman u turski film i, ne manje značajno, pokrenuo kurdski film u Turskoj. Zatim i zbog aktivizma, umetničkog i političkog angažmana. Sin dvoje radnika, neuspešni student prava i ekonomije, veliki glumac i autor, bio je borac za pravdu i prava Kurda, ubeđeni socijalista, pisac, mislilac, heroj često zatvaran pod sumnjivim optužbama i osuđivan u montiranim procesima.

Bio je jedan od retkih filmskih autora koji je režirao iz zatvora preko proxy-reditelja i detaljnih uputa koje mu je davao. Bio je jedan od onih koji su toliko čeznuli za slobodom da mu je beg uspeo (skoro kao na filmu), dobitnik prve Zlatna Palme za tursku kinematografiju (i to za zabranjeni film Yol), autor koji je umro “u sedlu”, na projektu, režirajući svoj poslednji film Duvar. Otišao je prerano i otišao je u legendu...

Dokumentarni film Ilkera Savaskurta bavi se izbeglištvom i poslednjim godinama života Yilmaza Guneya, kao i snimanjem njegovog poslednjeg filma, što je i centralna tačka na kojoj se prelamaju brojna pitanja. Film Duvar bavi se decom i tinejdžerima u turskim zatvorima od kojih su neki tu čak i rođeni. Film slika njihov svakodnevni život, odrastanje, patnje i nade u jednom iznimno opresivnom sistemu.

Nakon Zlatne Palme za zaista izvanredni Yol, Guney je dobio status ikone u evropskim levičarskim umetničkim krugovima i brojni filmski profesionalci su hteli da rade s njim. Međutim, Guney je insistirao na apsolutnom naturalizmu i celokupnu produkciju smestio u derutni zamak. Za glumce je izabrao naturščike, što kurdske, što evropske i sve ih tamo smestio da manje ili više žive tamo gde i snimaju u sličnim uslovima kao likovi koje igraju. Isti tretman je pripremio i za ekipu. Snimalo se od jutra do mraka, sa dosta pažnje posvećene uverljivosti svakog detalja, svakog pokreta i svakog pogleda. Iskustvo snimanja je bilo intenzivno...

Međutim, kako to obično biva, niti je sloboda umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj, niti su se uvereni socijalisti na rečima pokazali kao uvereni socijalisti na delu. Jednostavnije rečeno, Guneyev život i rad u Francuskoj nije bio onakav kakvim ga je zamišljao, kao što ni za njegove saradnike rad sa kurdskim filmskim genijem, “Ružnim Kraljem” kako su ga zvali, nije bio po njihovom ukusu i njihovim standardima. Ipak su dolazili iz različitih svetova. Glupo bi bilo reći da je slavnog autora to dotuklo. Ipak je to bio rak, ali i generalna potrošenost usled burnog i često mučnog života. Jednostavno, više nije imao snage da se bori.

U svojih 70-ak minuta trajanja, The Ballad of Exiles je vrlo klasičan dokumentarac sa statično posednutim “talking heads” sagovornicima, scenama iz Guneyevih filmova i arhivskim fotografijama. Iako njegova realizacija nije nimalo inovativna, vrlo je dostojanstvena i dostojna svog subjekta prema kome pokazuje samo poštovanje. Razlog da ga se pogleda je njegova informativnost i redak pogled u život i stvaranje jedne apsolutno unikatne ličnosti i jednog od zanimljivijih filmskih autora. Ako će vas ovaj dokumentarac navesti da pogledate Guneyeve filmove, apsolutno je uspeo u svojoj nameri.