Whiskey Tango Foxtrot

2016.

režija: Glenn Ficarra, John Requa

scenario: Robert Carlock (prema knjizi Kim Barker)

uloge: Tina Fey, Margot Robbie, Martin Freeman, Christopher Abbott, Alfred Molina, Billy Bob Thornton, Nicholas Braun, Josh Charles

Život na putu i festivalski život ima svojih čari. Možda je u pitanju mehur, paralelni svet, ali u njemu se sasvim ugodno osećam. Postajem aktivniji, pametniji, sposobniji, hrabriji, menjam navike, više stižem i postižem. Umesto operativnih pitanja svakodnevice, na scenu stupaju žurke, zabava i inspirativni razgovori o filmu, umetnosti, aktuelnim socijalnim ili večitim filozofskim temama. Možda je moja komparativna prednost u odnosu na neke kolege što se u takve avanture upuštam u proseku po nekoliko dana u mesecu, dok neki od njih skaču s festivala na festival kroz veći deo godine. Možda njihov privatni život zbog tog tramakanja pati. Možda im tako naprosto odgovara. Uostalom, filmski festivali su jedan prijatan mehur.

Ima i mnogo sjebanijih i opasnijih načina da se provede život, isto tako u mehuru. Biti ovisnik o filmovima je mnogo ugodnije nego recimo biti ovisnik o ratu i tragediji. Tu čak ne govorim ni o profesionalnim vojnicima, pa čak ni o vojnim, političkim i humanitarnim administrativcima, njima to po defaultu spada u opis posla. Više mislim na lekare, novinare, reportere i fotografe koji su verovatno imali potpuno drugačije ideje o svom poslu, ali su se navukli jednom kada su osetili adrenalin. Možda se oni privatno zavaravaju tako što misle da spasavaju svet ili makar grade karijere, ali barem su delimično tu zato što “uživaju u vožnji”.

Whiskey Tango Foxtrot je film rediteljskog dvojca Glenn Ficarra – John Requa (I Love You, Phillip Morris; Crazy, Stupid, Love; Focus) po scenariju Roberta Carlocka (Saturday Night Live, 30 Rock) i sa njegovom standardnom saradnicom, komičarkom Tinom Fey u glavnoj ulozi i u ulozi producenta. U pitanju je ekranizacija memoarske knjige Kim Barker o njenim reporterskim danima u Afganistanu i Pakistanu sačinjene uglavnom od anegdota na tragu Altmanovog M.A.S.H.-a. Priča se da je Tina Fey dobila ideju za film posle prikaza knjige u New York Timesu u kojoj je kritičar nazvao lik naratorke, novinarke bez iskustva na opasnim zadacima, likom koji bi na televiziji igrala Tina Fey. Što će reći, glumica/producentkinja je imala dobar razlog za ekranizaciju i za svoju ulogu u filmu.

Ako ste zbog toga pomislili da ćete imati prilike da gledate vernu adaptaciju romana, prevarili ste se. Ne samo da je protagonistkinja preimenovana u Kim Baker i da je njen medij od novina postao televizija (legitimno, žena pred kamerom u ratnoj zoni je interesantniji prizor od žene u hotelskoj sobi za kompjuterom), nego je i ceo pakistanski deo priče (integralan ne samo za knjigu, nego i za taj rad uopšte) ispušten. Tako je i naslov The Taliban Shuffle (termin koji označava šaltanje po različitim frontovima u potrazi za pričom) promenjen u akronim WTF izgovoren u vojničkom slengu. Uz to, likovi su uglavnom kompozitni, a narativ je izmenjen brojnim filmskim pomagalima. Ali na kraju je filmska adaptacija u duhu knjige, a anegdotarna struktura, humor i opservacije su u velikoj meri očuvani.

Naša protagonistkinja je na početku zadužena za pisanje televizijskih vesti “koje čitaju lepi ljudi pred kamerama” i njen život je dosadan i besmislen. Klasika, neudata je i bez dece, ali ima nekog verenika koji će verovatno izleteti iz priče. Zato i prihvata premeštaj u ratnu zonu i poziciju reportera pred kamerama iako o ratnom novinarstvu ne zna ništa. To će je dovesti u brojne opasne, ali i smešne situacije sa vojskom (oličenom u “folksy” generalu kojeg igra Billy Bob Thornton), lokalnim političarima i dužnosnicima (Alfred Molina kao slatkorečivi, ljigavi tužilac) i kolegama novinarima i reporterima (između ostalih Margot Robbie kao iskusnija, prekaljena koleginica i Martin Freeman kao arogantni fotograf koji će joj postati simpatija), kao i sa lokalnim stanovništvom čiju kulturu u početku ne razume, ali vrlo brzo počinje da shvata osnovne modele ponašanja. Za to je od posebne važnosti njen vodič i prevodilac (Abbott). Štos je samo u tome što je sa intervencijom u Iraku i posledičnim raspadom zemlje Afganistan ispao iz fokusa javnosti, pa Kim mora da ide dalje i dalje u potrazi za pričom koja će zapravo biti objavljena i koja će joj osigurati povratak u Ameriku na bolju poziciju od one sa koje je otišla.

Osvežavajuće je to što se Whiskey Tango Foxtrot zapravo vrlo malo bavi ratom, bilo konkretnim u Afganistanu, bilo ratom kao takvim, a akcenat stavlja na lični i karijerni razvoj, poziciju ratnog reportera i paralelni svet – mehur u kojem medijsko osoblje živi u tom ratu. Tu su žurke, alkohol, priče o seksu i poslu, prijateljstva, mentorstva i lične izdaje. U spoljnom svetu se odvija mešavina tragedije i apsurda, naša protagonistkinja to vidi i oseća, možda manje od nekih svojih kolega, a opet više od drugih, ali po tom pitanju ne može mnogo toga da uradi. Pa ipak, to će nedvojbeno uticati na nju.

Štos sa anegdotarnom strukturom je to da je ona sasvim pogodna, čak i poželjna za knjigu takve tematike, više ili manje povezane vinjete i minijature je gušt čitati, ali za transfer toga na film treba biti veliki majstor ili makar imati inspiraciju ili osetiti vreme kao Altman sa majkom svih ratnih vojničkih komedija. Carlock, Ficarra i Requa nisu tog nivoa i u najboljem slučaju mogu napraviti nelošu kopiju Altmanovog modela i prizvati ga u sećanje. Oni svejedno nisu paceri nego filmski profesionalci kaljeni na komedijama i više nego sposobni da nam prodaju po nekoliko brzih i otrovnih fazona koji izazivaju glasan smeh i popravljau utisak, pa čak ni okvir ličnog i profesionalnog napretka nije loša ideja, ima tu nekoliko finih dramskih momenata. Problem je, međutim, sa štakama poput karikaturalno korumpiranog političara, verolomnih kolega i urednika i dosta mlitavo izvedene ljubavne priče koja služi kao uvod za prigodni rasplet filma.

Ne treba se čuditi brzim štosevima i humoru lakih poena. Scenarista dolazi iz miljea televizijske komedije gde je to osnova svega. Loša strana toga su tek skicirani likovi koji glumce dovode u nezgodnu situaciju da se sami snalaze i improvizuju njihovu ličnost. Na televiziji to nije toliki problem, u serijama se likovi detaljnije profiliraju gotovo sami od sebe , za to ima vremena. Na filmu – kako se ko snađe. Ovde su se uglavnom snašli: Billy Bob Thornton je pouzdan glumac i lik vojnika na apsurdnoj misiji mu leži, Alfred Molina je sposoban da dozira komiku, rediteljski dvojac je već sa Focusom dokazao da zna da izvuče ono najbolje iz Margot Robbie, Martin Freeman se snalazi u ulozi šarmantne barabe, a Christopher Abbott je glumac neverovatnog dramskog potencijala.

Tina Fey je više nego logičan izbor za glavnu ulogu ne samo zbog poređenja u književnoj kritici i zbog toga što se poznaje sa scenaristom. Prvo, njenu TV personu (lagano nesigurnu, lagano ćaknutu sredovečnu ženu koja često nema sreće u životu) možemo zamisliti u takvoj situaciji. Drugo, ne treba joj puno prostora da se upusti u improvizaciju i svojim angažmanom produbi lik. Neki će joj zameriti manirizam u glumi koji joj je ostao od televizije, ali to je površno. Mišljenja sam da je u filmskoj glumi zasnovanoj na kameleonskim transformacijama prisustvo glumaca i glumica koje možemo prepoznati po stilu glume čak i lekovito.

Postavlja se pitanje je li etično snimati komediju o ratu koji je za sobom ostavio propale države i koji se kao trakavica nastavlja. Za mene je to pitanje deplasirano i opet ću se pozvati na Altmana: on je svoj film smestio u Koreju, ali se jasno referira na Vijetnam koji je u to doba buktao. Meni je mnogo zanimljivije drugo pitanje: ima li smisla raditi komediju o stranim profesionalcima ne-vojničke struke u ratu koji žive u svom mehuru i paralelnom svetu? Prvo, bilo ih je onoliko. Drugo, domaće stanovništvo oko kojeg se i preko čijih leđa se taj rat vodi je po pravilu prikazano jedino kao deo scenografije i pozadinski šum. Whiskey Tango Foxtrot nije loš film, daleko od toga, iako je neujednačen, generalno je pristojnog kvaliteta sa skokovima prema dobrom, ali na tom planu ne donosi ništa naročito novo, pa je teško naći neke više moralne razloge za njegovo postojanje.