17.7.16

Listen to Me Marlon

2015.
režija: Stevan Riley
scenario: Stevan Riley, Peter Ettedgui

Marlon Brando, odnosno njegov život i rad nisu nikakva nepoznanica. Talenat vidimo već na filmu, a to ko je taj talenat uzgojio (Stella Adler) i kako (po sistemu Stanislavskog) je tu manje bitno, zapravo je jedan od proverljivih biografskih podataka. Isto tako nije tajna da je slavni glumac bio težak sa saradnju (nesrećnom Coppoli je pomerio pamet na Apocalypse Now, ali Coppola nije tu jedini), da je bio sklon uvrnutim improvizacijama (Last Tango in Paris kao prva asocijacija) koje su možda bile idealne za film, ali su druge ljude dovodile u, blago rečeno, nezgodan položaj.
Nije tajna da je još pre toga stekao takvu reputaciju, a kasnije, sticajem okolnosti, bio razapinjan kao neko ko u glumi ne vidi radost, nego njome samo naplaćuje honorar. Poznat je i njegov aktivizam za građanska prava Afroamerikanaca ili za pošten tretman Indijanaca na filmu i u društvu. Nije tajna ni njegova ličnost i privatni život, propali brakovi, porodične tragedije, Tahiti kao zamišljeni lični raj i ostalo.
Ono što možda nismo znali, a što je poslužilo kao sadržajna, a često i formalna osnova Rileyevog dokumentarca su dve nesvakidašnje stvari. Prvo, Brando je jedan od prvih glumaca koji je predvideo nove tehnologije i bio kompletno digitaliziran. To će Rileyu često služiti kao estetsko pomagalo, taj retro-futurizam 90-ih koji digitalizaciju nečijeg lica, pokreta i glasa slika jednobojno i kao u nekom starom SF filmu. Drugo, Brando je vodio audio-dnevnike, materijala ima za na stotine sati i Riley je to iskoristio pre svega kako bi ispričao Brandovu priču o Brandu.
Ovo, dakle, nije klasičan dokumentarac biografskog karaktera koji nam priča priču o nekoj ličnosti iz usta njegovih prijatelja, saradnika, familije. Ovde već 12 godina mrtvog Branda imamo u veoma živom obliku. On je naš subjekt i narator, vodič kroz mračne, fragmentirane koridore briljantnog glumačkog uma. Beskrajno poštujući svoj subjekt, Riley je složio film od 100 i sitno minuta koji ima zahvat, dubinu i snagu hiljada i hiljada stranica pisanog materijala.
Neću vas gnjaviti sa njegovom biografijom, to imate prilike čuti iz njegovih usta, često fragmentirano, leteće, skačuće sa teme na temu ponekad i u istoj rečenici. Čućete i njegove stavove o glumi i životu. Na tom putu nisu samo kasete, Brandova digitalizirana glava i Rileyeve uglavnom sjajno pogođene vizuelizacije sa novosnimljenim materijalom, ali i starim intervjuima i insertima iz filmova. Ima tu mnogo čega, čak za nekoliko gledanja i slušanja, kad već imamo živog mrtvog govornika.
Riley je imao težak zadatak da zapise filtrira i odabere najbolje i najznačajnije za jednu veliku karijeru i u tome je uglavnom uspeo. Poštujući, a možda se i diveći svom subjektu, briljantnom glumcu, možda najvećem svih vremena, Riley uspeva da složi mozaik koj će nam slikati glumčevu karijeru, ličnost, um i, ako hoćete, dušu. Možda to nije strogo informativno, ali šta će nam to, nije Brando bilo ko, ali svakako ostavlja jak emocionalni dojam. Naravno, Riley će tu i tamo promašiti i preterati sa suviše očiglednim naznakama, ali to je sve daleko od toga da bi uništilo jedan ovakav film.

I, za kraj, ako niste znali, Brando je imao literarog talenta, što se odlično vidi, odnosno čuje, na kasetama. Dok ne dobijem mogućnost da preslušam te snimke, film Listen to Me Marlon je najbolja moguća opcija. Preporuka za gledanje i po više puta. Zaista, izvrstan dokumentarac.