2015.
režija:
Stevan Riley
scenario:
Stevan Riley, Peter Ettedgui
Marlon
Brando, odnosno njegov život i rad nisu nikakva nepoznanica. Talenat
vidimo već na filmu, a to ko je taj talenat uzgojio (Stella Adler) i
kako (po sistemu Stanislavskog) je tu manje bitno, zapravo je jedan
od proverljivih biografskih podataka. Isto tako nije tajna da je
slavni glumac bio težak sa saradnju (nesrećnom Coppoli je pomerio
pamet na Apocalypse Now, ali Coppola nije tu jedini), da je
bio sklon uvrnutim improvizacijama (Last Tango in Paris kao
prva asocijacija) koje su možda bile idealne za film, ali su druge
ljude dovodile u, blago rečeno, nezgodan položaj.
Nije
tajna da je još pre toga stekao takvu reputaciju, a kasnije,
sticajem okolnosti, bio razapinjan kao neko ko u glumi ne vidi
radost, nego njome samo naplaćuje honorar. Poznat je i njegov
aktivizam za građanska prava Afroamerikanaca ili za pošten tretman
Indijanaca na filmu i u društvu. Nije tajna ni njegova ličnost i
privatni život, propali brakovi, porodične tragedije, Tahiti kao
zamišljeni lični raj i ostalo.
Ono
što možda nismo znali, a što je poslužilo kao sadržajna, a često
i formalna osnova Rileyevog dokumentarca su dve nesvakidašnje
stvari. Prvo, Brando je jedan od prvih glumaca koji je predvideo nove
tehnologije i bio kompletno digitaliziran. To će Rileyu često
služiti kao estetsko pomagalo, taj retro-futurizam 90-ih koji
digitalizaciju nečijeg lica, pokreta i glasa slika jednobojno i kao
u nekom starom SF filmu. Drugo, Brando je vodio audio-dnevnike,
materijala ima za na stotine sati i Riley je to iskoristio pre svega
kako bi ispričao Brandovu priču o Brandu.
Ovo,
dakle, nije klasičan dokumentarac biografskog karaktera koji nam
priča priču o nekoj ličnosti iz usta njegovih prijatelja,
saradnika, familije. Ovde već 12 godina mrtvog Branda imamo u veoma
živom obliku. On je naš subjekt i narator, vodič kroz mračne,
fragmentirane koridore briljantnog glumačkog uma. Beskrajno
poštujući svoj subjekt, Riley je složio film od 100 i sitno minuta
koji ima zahvat, dubinu i snagu hiljada i hiljada stranica pisanog
materijala.
Neću
vas gnjaviti sa njegovom biografijom, to imate prilike čuti iz
njegovih usta, često fragmentirano, leteće, skačuće sa teme na
temu ponekad i u istoj rečenici. Čućete i njegove stavove o glumi
i životu. Na tom putu nisu samo kasete, Brandova digitalizirana
glava i Rileyeve uglavnom sjajno pogođene vizuelizacije sa
novosnimljenim materijalom, ali i starim intervjuima i insertima iz
filmova. Ima tu mnogo čega, čak za nekoliko gledanja i slušanja,
kad već imamo živog mrtvog govornika.
Riley
je imao težak zadatak da zapise filtrira i odabere najbolje i
najznačajnije za jednu veliku karijeru i u tome je uglavnom uspeo.
Poštujući, a možda se i diveći svom subjektu, briljantnom glumcu,
možda najvećem svih vremena, Riley uspeva da složi mozaik koj će
nam slikati glumčevu karijeru, ličnost, um i, ako hoćete, dušu.
Možda to nije strogo informativno, ali šta će nam to, nije Brando
bilo ko, ali svakako ostavlja jak emocionalni dojam. Naravno, Riley
će tu i tamo promašiti i preterati sa suviše očiglednim
naznakama, ali to je sve daleko od toga da bi uništilo jedan ovakav
film.
I,
za kraj, ako niste znali, Brando je imao literarog talenta, što se
odlično vidi, odnosno čuje, na kasetama. Dok ne dobijem mogućnost
da preslušam te snimke, film Listen to Me Marlon je najbolja
moguća opcija. Preporuka za gledanje i po više puta. Zaista,
izvrstan dokumentarac.
No comments:
Post a Comment