28.7.16

Attack of the Lederhosenzombies

kritika originalno objavljena na  Monitoru
2016.
režija: Dominik Hartl
scenario: Dominik Hartl, Armin Prediger
uloge: Gabriela Marcinkova, Laurie Calvert, Margarete Tiesel, Karl Fischer, Oscar Dykjaer Giese

Zombie-komedije su passé. Kao i njihovi subjekti, izgubile su na svežini, a samim tim i relevantnosti. Naravno, svi znamo šta zombiji predstavljaju u prenesenom značenju (konzumerističku masu bez mozga koja taj mozak zapravo i konzumira) i pitanje je koliko se tu novoga može reći, a da se ne ide u preslagivanje i rekontekstualizaciju onog bolno i otupljujuće poznatog.

Naravno, uvek treba podržati trash, entuzijazam, štap i kanap i takve filmove valja gledati čak i kad su loši. Možda upravo zbog toga što su loši. Jer ako ne prokopamo po smeću i zaprljamo ruke, kako ćemo u njemu naći blago. A Attack of the Lederhosenzombies je upravo to jer se poigrava sa našim očekivanjima usmerenim u najboljem slučaju prema zabavnom glupiranju i podastire nam jednu lucidnu metaforu realnosti.
Attack of the Lederhosenzombies je vrlo austrijski film, i to ne zbog alpskih lokacija pod snegom i zaluđenosti zimskim sportovima već zbog humora. On se ne ogleda samo u groteskno smešnom i kreativnom nasilju, pa čak ni u poigravanju sa žanrovskim “tropama” preuzetim iz jednog i prevedenim u drugo kulturno okruženje, već u crnjaku jedne druge vrste. Naime, svaki štos vezan za kontekst Austrije, uključujući i naslov i njegov “spelling” i samu njegovu poentu, kao i poentu svega što na ekranu vidimo nepogrešivo pogađa metu, ma koliko u nekim trenucima izgledalo banalno i prvoloptaški.
Priča se može prepričati u dve rečenice. Grupa internacionalnih snowboardera koju sačinjavaju tri tipske skice, šaljivdžija Steve (Calvert), njegova ozbiljna bivša/povremena cura Branka (Marcinkova) i dobri dečko Josh (Giese) dolaze u pitoreskno austrijsko alpsko seoce poznato po dobrim stazama i tamo im se dogodi zombie-apokalipsa. Dok jedni bivaju pojedeni, a drugi zaraženi, naš trojac uspeva da nađe privremeni spas u seoskoj krčmi kod gazdarice Rite (Tiesel) i njenog muža Franza (Fischer), ali to nije dovoljno da preživeli, a kamo li pobedili apokalipsu. I tako kreće akcioni trash spektakl...
Dva su kriterija kojima procenjujemo trash filmove. Prvi i osnovni: je li to zabavno? Naravno da je zabavno, “kill count” je prilično visok, ginu i ljudi i životinje, a neka od tih smaknuća su prilično urnebesna, naročito kad se snowboard i ostali zimski sportovi upletu u priču, pa se zombije tamani tim veštinama, što izaziva salve smeha i aplauza. Drugi kriterij je koliko ono što vidimo korespondira sa našom percepcijom realnosti na datu temu, zemlju ili javnu ličnost, odnosno izvrće li tu realnost na zabavan način. I tu je odgovor pozitivan, ispratite samo blentavu austrijsku muziku od valcera do dance-yodel remixa i njenu funkciju u filmu.
Sad, kada dobar trash film postaje dobar film tačka? Sigurno ne ozbiljnošću dramaturgije, profesionalnim glumačkim izvedbama ili tehnički upeglanom režijom. Naprosto, estetika je drugačija, ne nužno jeftinija, i nazovimo je odglumljenim diletantizmom. Nakon nekoliko atraktivnih kadrova i perfektnih monologa kojima glumci i ekipa pokazuju da znaju da rade svoj posao, takvi izleti ruše trash osnove filma. Ovde ih ima nekoliko, dovoljno da shvatimo da Hartl i ekipa nisu diletanti, ali ne previše da bi zaboravili šta gledamo.
Fora je u nečemu drugom i to zaslužuje svako poštovanje. Ovo je nastudirani i elaborirani trash, izuzetno oštra društvena kritika skrivena pod velom neozbiljnosti i pizdarije. Jer u Austriji zaista imamo zombije, konzumente bez mozga koji konzumiraju ono što im se servira, a to je mržnja. Na nedavno održanim izborima nešto malo manje od polovine izašlih je glasalo za neonacističkog kandidata za predsednika države. U toj ksenofobiji maskiranoj u seosku i malograđansku pristojnost i tradiciju koja se svodi na pivo, skijanje i blesavu muziku nema ničeg svetlog, a apokalipsa nije samo zamisliva nego kuca na vrata.
Drugi štos je to što Hartl čak i tu rekontekstualizaciju filmskog standarda. Naime, u jednoj sceni postarija Rita odlazi u podrum (u Austriji to znači nešto više nego drugde) i iskopava stvari svog pokojnog muža, heroja i avanturiste: šlem i mitraljez. Potpuno je jasno otkud ta dva tu, iz kojeg su rata i šta znače kada se pojave u austrijskoj planinskoj zabiti. Ideja koju nam Hartl servira deluje blesavo, ali nije daleko od istine: stari, skriveni nacisti u borbi protiv ovih novih bez mozga. Jer ti stari su bili gadni i svakakvi, ali su makar bili sila. Ove nove ne možemo ni poštovati, toliko su prezira vredni i ne treba im ni dopustiti da mogu zatražiti ikakvo poštovanje.
Slučajno ili ne, imamo film koji uspeva na nekoliko nivoa i koji kvalitetom svog neozbiljnog trasha postaje skoro pa ozbiljan film. Sve u svemu, odličan uspeh za autora jedne urbane melodrame i nekoliko kratkih filmova. Trash mu dobro stoji.