The Survivalist

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

scenario i režija: Stephen Fingleton

uloge: Martin McCann, Mia Goth, Olwen Fouere

Iskreno, cenim i volim civilizaciju i sva njena dostignuća. Ovaj ireverzibilni proces je savršen u svojoj jednostavnosti: pronalasci i ideje zažive ako se učine korisnima, traju dokle su korisne, unapređuju se ili napuštaju. Stoga mi nisu ni najmanje jasni oni koji prizivaju slom civilizacije ili nekog njenog dela (svejedno je radi li se tu o ekonomskom ili tehnološkom kolapsu, ili pak o ratničkim prošlostima i “gustim maglama”) i na to se pripremaju ne bi li iživeli svoje divljačke, atavističke fantazije o borbi i nasilju. Nema ničeg naročito lepog, plemenitog i humanog u divljaštvu. A upravo je civilizacija, rad na tome da je stvorimo i održimo, ono što nas razlikuje od životinjskih nam predaka.

Filmska realnost, međutim, počiva na nekim drugim postulatima od naše svakodnevne. Osnovno pravilo glasi: ako ga se može zamisliti, može ga se i snimiti. Tako su leteći ljudi, šaržeri beskonačnih kapaciteta i lude vožnje koje prkose zakonima fizike filmski sasvim legitimne stvari, kao što je to i (post)apokalipsa. O njoj je snimljeno pregršt filmova, od nasilnih adrenalinskih fantazija bez reda i smisla, preko nasilnih adrenalinskih fantazija sa upozoravajućom porukom (recimo svi Mad Max filmovi), velikih epopeja koje kada puknu za sobom povlače karijere svojih glumaca, reditelja i producenata (setite se samo Kevina Costnera i njegova dva vezana postapokaliptična promašaja) pa do skromnih, nespektakularnih, nezavisnih filmova koji su pre svega komorne drame o ljudima i ljudskosti u datim uslovima.

The Survivalist je upravo takva komorna drama smeštena u sumrak civilizacije. Naslovnog junaka (McCann) upoznajemo prvo iz daljine u dnevnim rutinama. Svugde ide sa puškom, ali štedi municiju. Njegov svet je surovo mesto. Živi od lova i skromnog vrta oko svoje kolibe u srcu šume. On je na neki način moderni Robinson Crusoe, tako je uredio život i to mu skoro u potpunosti odgovara.

Njegov život će se promeniti kad u njega uđu dve žene. One su sredovečna Kathryn (Fouere) i mlada Milja (Goth) i po svojoj dinamici deluju kao majka i kćerka. Na svom putu su zabasale do junakove kolibe i spremne su ponuditi nešto za hranu i prenoćište: majka neka semena biljaka, a kćerka svoje telo. Postoje potrebe koje čovek ipak ne može zadovoljiti potpuno sam. Nakon inicijalnog nepoverenja, njih troje se zbližiti i formirati simbiotičku zajednicu.

Prednosti takvog aranžmana su brojna, uostalom svet je možda izgrađen na osnovu individualnih otkrića i inicijativa, ali su napori uvek bili kolektivni. Međutim, nedostatak toga je da je zajednica po pravilu vidljivija od pojedinca, pa se zato lakše nađe na meti nekih drugih, manje miroljubivih zajednica, da ne kažem pljačkaških bandi. Kao što se pojedinac lakše može sakriti, tako se zajednica lakše odbrani od napada. Međutim, pitanje je hoće li troje naših junaka uspeti preživeti jednom kada budu izloženi stalnim napadima.

Uostalom, radnja je ovde samo kostur, konstrukcija pomoću koje se autor Stephen Fingleton, inače debitant u celovečernjem formatu nakon nekoliko zapaženih kratkih filmova, bavi temama koje ga preokupiraju. Jedna od prvih tema je muška seksualna potreba i tenzija i tu ne treba da čudi izbor glumice. Mia Goth je jedno od glumačkih otkrića von Trierovog filma Nymphomaniac i seksualna energija koju ona odašilje je istovremeno nevina, naivna, prirodna i voljna. Njena golotinja i u određenom smislu prostitucija pri početku filma nije nešto sramotno, koliko iznuđeno divljinom sveta u kojem živi, pa ni Fingleton na tome ne insistira i to ne ponavlja.

Suština je tu u surovosti sveta u kojem je sve roba za trampu i na taj način Fingleton počinje sa oslikavanjem svog sveta i njegove suprotnosti sa civilizacijom. Kako film odmiče, taj polaritet će se samo još radikalizirati. Taj svet nije više samo podivljao, nego je čak dehumaniziran, pa svako može biti ili plen ili predator. Nasuprot tome, naši junaci koji žive u zajednici održavaju i ponovo pronalaze ljudskost u sebi, što je i suština. Jasno, taj svet je bespoštedan, naši junaci tako svesno postaju manjina, ali možda nije beznadan, jer oni ostaju humana bića, sa svojim agendama, strahovima i nedostacima, ali ipak čiste duše.

Jedna od boljih autorskih odluka koju je Fingleton doneo je da ne ide u objašnjavanje. Nećemo saznati kako je, zašto i kada svet postao takav kakvog ga vidimo u filmu. Osim razasutih tragova o naslovnom junaku i njegovoj prošlosti (na tom mestu živi sedam godina, imao je i brata), nećemo se upoznavati ni sa biografijama. Ne znamo jesu li Kathryn i Milja zaista majka i kćerka ili se samo tako predstavljaju. Dovoljno je to što je dinamika njihovog odnosa takva. Uopšte, u filmu ima vrlo malo dijaloga, likovi su škrti na rečima i razgovaraju funkcionalno do te mere da nas to tera na zaključak da je u takvom svetu i ljudski razgovor luksuz, kao što je to ljudskost kao takva. U takvoj postavci, glumcima je pružena šansa za interakciju i igru jednog sa drugim i oni to koriste. Martin McCann nas je kupio već svojim držanjem na početku, njegov odnos sa Miom Goth se rasplamsava, a Olwen Fouere u pozadini kreira briljantnu sporednu ulogu oprezne i mudre žene.

The Survivalist nije ugodno filmsko iskustvo, i to je jasno. Ali ga svejedno možemo smatrati lekovitim. Najvažnija je spoznaja da smo svi ljudi, da smo zajedno uredili svet za sebe i da ne zaboravimo da ga čuvamo i popravljamo. Možda je zov rata, otimačine, divljaštva i nasilja nekima primamljiv, ali je test naše ljudskosti da se tome odupremo. Veće su nam šanse da preživimo svi skupa.