13.7.16

Before I Wake

2016.
režija: Mike Flanagan
scenario: Mike Flanagan, Jeff Howard
uloge: Jacob Tremblay, Kate Bosworth, Thomas Jane, Annabeth Gish, Scottie Thompson, Dash Mihok

Mike Flanagan je “on the move” što se tiče sveta horora. Postoji nekoliko razloga za to, od kojih prednjači to da je sposoban zapakovati film u relativno kratkom roku, versatilan i žanrovski pismen autor koji zna kako da relativno elegantno proizvede efekat. Međutim, on nije nikakav genije, čak ni metodični, nastudirani autor koji izbacuje redom dobre do sjajne filmove. On zapravo ređa solidne, blago natprosečne uratke i to je u ova kvalitativno sušna vremena za horor više nego dovoljno. Ovo mu je već drugi naslov ove godine, a očekuje se i prequel za prilično lošu Oujiu, pa neka mu je bog u pomoći, premda mi smrdi da Flanagan pokušava da napravi pitu od govana, a to baš i ne ide tako lako.
Before I Wake, kao i svi Flanaganovi filmovi, svoju inspiraciju crpi iz nekoliko horor i hororu bliskih tropa. Ovde tako imamo ucveljeni bračni par, Marka (Jane) i Jessie (Bosworth), koji još uvek tuguje za svojim nastradalim sinom. Oni pokušavaju da svoju pažnju skrenu sa usvajanjem dragog, ali nesrećnog dečaka Codija (Tremblay) za kojeg im socijalna radnica (Gish) kaže da je fini i pametan, ali da nema sreće sa udomiteljima.
E, sad, on je zaista fini i drag klinac koji pokazuje manire i uviđavnost već kod sitnih detalja poput izuvanja u predsoblju i koji iskreno želi da ima dobar odnos sa svojim udomiteljima, ali nešto u njemu je sablasno. Ne na taj način da maskira čisto zlo pojavom finog deteta, nego zbog toga što jednostavno deluje izmučeno. Štos sa Codijem je, ubrzo otkrivamo, taj da njegovi snovi postaju realnost za njegove ukućane i neposredno okruženje. Divno i krasno dok su ti snovi lepi i konstruktivni (Cody, recimo, voli leptire), ali šta ćemo kada se pojavi noćna mora, sa sve pripadajućim monstrumom-ubicom koji je, navodno, ubio i njegovu majku?
Pomislite na Freddija Kruegera, dodajte u miks nevino-sablasnu decu iz Shyamalanovih filmova, začinite sa nežnim odnosom prema toj deci i raskošnim vizualima viđenih kod del Tora i eto vam okvira odakle Before I Wake gradi svoju dopadljivost. Dodajmo na to i često ostajanje u realističkom, pomalo melanholičnom ključu i izvrsnu psihologiju likova, pre svega kada se radi o motivaciji (Mark i Jessie su istovremeno i humani i sebični u svom pomaganju Codiju), te vrlo dobru glumu i snažnu glumačku hemiju koja je zasita slična porodičnoj i taj prostor fantazijske (psihološke) drame postaje najjači deo filma.
Problem, međutim, nastaje na polju horora. Flanagan i saradnik mu Howard često pate od apsolutnog nedostatka osećaja za kontekst, pa tako, recimo, o našem (odsanjanom) negativcu ne znamo ništa: ni je li stvaran ili je plod Codijeve mašte, zašto se pojavio, zašto baš kod Codija, šta želi i tako dalje. Ne samo to, nego i CGI monstrum deluje kao nastao bez inspiracije, možda dignut iz nekog napuštenog drafta za kompjutersku igricu, jednom rečju, besmislen. Dodatno, Flanaganu se još može zameriti to što se u svojoj horor-mehanici previše oslanja na “jump scare” momente, čemu je i inače sklon. Međutim, ovde mu, za razliku od Occulusa, ne uspeva da napravi nešto iole strašno i iznenađujuće.

Ali sve to je manje bitno. Vaš jedini motiv da pogledate film, pored odgovora na pitanje jeste li serijski konzument horora ili niste, biće glumci koji su, po prvi put kod Flanagana, iz nešto viših indie ešalona. U centru pažnje je, naravno, nova mlada senzacija Jacob Tremblay i on je ovde dobar, apsolutno na nivou svog prvenca u Room, ako ne i bolji od toga, i pokazuje kod dece-glumaca retku sposobnost za doziranje svog izraza. Uparenog sa vrlo raspoloženima i doziranima Thomasom Janeaom i Kate Bosworth u ulozi njegovih “novih” roditelja, Tremblaya je pravo zadovoljstvo gledati. Šteta je samo što Flanagan ne uspeva da na tome izgradi bolji film.