El abrazo de la serpiente / Embrace of the Serpent

2015.

režija: Ciro Guerra

scenario: Ciro Guerra, Jacques Toulemonde Vidal (prema dnevnicima Theodora Koch-Grunberga i Richarda Evansa Schutlesa)

uloge: Jan Bijvoet, Brionne Davis, Nilbio Torres, Antonio Bolivar, Yauenku Migue

Kao i često u životu, dualnost je nešto što obeležava ovaj film, festivalski mega-hit i ovogodišnjeg kandidata za Oscara. Dualiteti su brojni: civilizacija protiv prirode u okruženju kolonizacije i eksploatacije amazonske prašume u potrazi za kaučukom, katolicizam i šamanizam, napredna i jednostavna tehnologija, materijalno i duhovno, putovanje / istraživanje i ostanak van tokova, napredak i harmonija, san i java, kreacija i destrukcija, sloboda i ropstvo, dobro i zlo, jaguar i anakonda kao glavni elementi simbolike i verovanja amazonskih plemena...

Dualnost je na svakom koraku, pomirenja među suprotnostima uglavnom nema, a i kad ima, ono je neiskreno, iskrivljeno i često groteskno. Zato film prati dva putovanja, odnosno dve naučne ekspedicije pa Amazonu sa sličnom rutom, ali vremeskim odmakom od 30-ak godina. Zato je film zasnovan na stvarnim likovima i njihovim dnevničkim beleškama i fikcijski ih spaja u jednu priču. Zato film nema samo dva stvarna junaka spojena trećim, fikcijskim, ispred kamere, nego i dva junaka iza, reditelja i direktora fotografije. Zato je El abrazo de la serpiente vrlo inovativan, kompletan i zaokružen film iako su njegove osnovne teze dobro poznate.

Dve radnje se izlažu paralelno. Počinju na istom mestu, susretom belog istraživača koji si utvara da je bolji, civilizaciraniji i napredniji od nekog običnog eksploatatora, vojnika ili industrijalca, sa vodičem kroz magični svet reke i džungle. Obojica istraživača, svaki iz svog razloga, traže retku i magičnu biljku imena yakruna. Obojicu ih, isprva nevoljno i podozrivo, na tim putovanjima vodi isti šaman Karamakate koji nije plemeniti divljak već očajni usamljenik koji je svedočio fizičkom i kasnije kulturnom istrebljenju svoga plemena.

Theo (Bijvoet) je antropolog i prvi put ga ugledamo već bolesnog, gotovo na izmaku snaga. Theo putuje sa svojim slugom Manducom (Migue), oslobođenim robom sa plantaže koji mu je i bezrezervno zahvalan i istinski uveren da se u nova vremena (reč je tu o početku XX stoleća) može ići jedino zajedno sa belcima, usvajanjem njihovih znanja i upoznavanjem njih sa specifičnostima plemenske kulture. U tom smislu je Theo za njega spasitelj jer makar pokazuje volju da uči i deli znanja, iako ni on nije imun na belačku taštinu, sebičluk i ignoranciju. Karamakate (Torres) koji ih tada vodi je još mlad i u punoj snazi.

Druga misija je smeštena za vreme Drugog svetskog rata. Evan (Davis) je biolog uglađenih manira koji se za put očito dobro pripremio: govori jezik i kao vodič mu služi Theova knjiga. Karamakate (Bolivar) je tada već star, sumnjičav prema svojim moćima i svoje prethodne istraživačke misije se jedva maglovito seća. Svet prašume se promenio više nego što se to na prvi pogled čini, pravi rat, ne onaj belački tamo daleko, je već odavno gotov i “dobri momci” su izgubili, barem nam to tako autor predstavlja.

Taj rat je sa nama otkako je sveta i veka i sa njima kapitalizma i materijalizma. Nije tu stvar samo taštine ili nekakve neopipljive premoći poput nametanja religije i kulture. Za kolonizatore i osvajače stvar je jasna, radi se o resursima. Za plemena je prvenstveno pitanje preživljavanja, prvo fizičkog, pa onda i u smislu očuvanja tradicionalnog načina života u skladu sa prirodom. Bitka je unapred izgubljena jer su došljaci opremljeniji i uvereni u svoju superiornost. Guerra ne krije simpatije za tu pravednu, očajničku borbu bez šansi jer je perspektiva koju on nudi striktno vezana za Karamakatea i njegovo razumljivo nepoverenje.

Pomirenje je nemoguće jer oni dolaze iz različitih svetova. Svaki pokušaj toga je neiskren i groteskan. Centralno mesto u filmu zauzima jedna kapucinska misija usred šume. Dok smo još sa Theom, tamo živi jedan sveštenik koji je na sebe uzeo zadatak da spasava decu koja su ostala siročad u ratnim sukobima. To spasavanje podrazumeva odricanje od stare vere, jezika i običaja, konverziju na hrišćanstvo, prihvatanje odeće, molitve i ostatka civilizacije, a svaki neposluh se surovo kažnjava. Ono što u toj sekvenci vidimo je surova realnost.

Kada Evan dođe tamo umesto te realnosti imamo nešto paradoksalno i nadrealno. Zamislite svet u kojem je Alejandro Jodorowsky režirao kraj Apocalypse Now: umesto kapucinskog sveštenika i religijske dogme, tamo sada živi pleme urođenika koje se klanja belom mesiji koji je svesno preuzeo / plagirao ulogu Spasitelja Isusa Hrista. Fuzija dva sveta je retko kad izgledala surovije i agresivnije nego u toj sceni.

Na filmskom planu nije teško prepoznati smernice kojima se Guerra vodio. Naravno, uz Coppolu i putovanje vijugavom rekom kao alegorijom za putovanje u srce tame (uma, srca i duše), dosta je prisutan i odjek Herzoga, odnosno njegovih klasika o ludo hrabrim istraživačima protiv žilave i okrutne prirode. Ali za razliku od Fitzcarralda i Aguirre, The Wrath of God, ovde razvoj situacije pratimo iz suprotnog ugla, iz ugla starosedelaca. Guerra svoje uticaje poštuje i koristi ih pametno u vizuelnom i psihološkom smislu, ali sve vreme priča svoju priču.

I to, pre svega vizuelno, ali i auditivno izgleda sjajno. Analogna crno-bela fotografija Davida Gallega sa tek jednom scenom sna / halucinacije u boji još više pojačava utisak o impozantnom, predivnom i surovom mestu. Uz zvukove prirode i pažljivo komponovanu muziku, El abrazo de la serpiente deluje zaista impozantno i veličanstveno.

Jedini problem je što takav artistički zamah nije u naročitom skladu sa dobro poznatom pričom koju film priča. Zapravo, čini se da tu jednostavnu priču o različitom tempu (od)umiranja jednog starog sveta u sudaru sa novim i agresivnijim Guerra priča prenaglašeno (ponekad i nepotrebno) kitnjastim jezikom i opterećuje je simbolikom. Ako mu je cilj da ostavi utisak, to uspeva možda i bez toga: glumci su izvrsni od najveće zvezde filma Jana Bijvoeta (Borgman), pa do odlično izabranih naturščika koji govore tim egzotičnim jezicima, lokacije su prave i impozantne i tempo je vrhunski odmeren. Ono što u celoj priči deluje kao nepotrebno petljanje je upravo simbolika koja je teškorukaška i često služi da nabije poentu koju je pažljivi gledalac već shvatio. No i pored toga, El abrazo de la serpiente je film apsolutno vredan gledanja, možda i po više puta.