15.7.16

Love & Friendship

2016.
scenario i režija: Whit Stillman (po kratkom romanu Lady Susan Jane Austen)
uloge: Kate Beckinsale, Mofrydd Clark, Tom Bennett, Jenn Murray, Lochlan O’Mearain, Sophie Radermacher, Chloe Sevigny, Stephen Fry, Xavier Samuel, Emma Greenwell, Justin Edwards

Reći ćete da sam smekšao i počeo da gledam filmove za babe. Da ste možda mogli da podnesete hipstersko-pičkaste indie-Sundance dramice, ali da sam ga sad baš preterao. Kostimirana drama, pa još po pisaniju Jane Austen... Pitaćete se nisam li ranije govorio da su sve te gordosti i predrasude, razumi i osećajnost bolji ako se u njih ubace vampiri, vukodlaci, zombiji ili makar psihopate sa noževima i sekirama. Stvarno strašno.

U svoju odbranu, dok nisam pogledao film nisam ni imao predstavu da se tu radi o adaptaciji Jane Austen. Znam da je neznanje nevešta odbrana, ali kratki epistolarni roman objavljen skoro 100 godina po autoričinoj smrti je dovoljno opskuran za mene kao ne-poznavaoca njenog dela. Ispostavlja se, međutim, da Lady Susan nije njen tipičan roman iako i tu imamo plemstvo, letnje rezidencije, klasno napredovanje, ženidbe i udadbe i ekstenzivnu komunikaciju pismima. Ne, poštovana Jane Austen je tu demonstrirala nešto drugo: smisao za humor i satiru.

Za razliku od onodobnih romana (reč je o poznom XVIII stoleću), ovde nema moralne poruke i “trijumfa dobra”. Happy end je tu, ali su konotacije potpuno drugačije, kao i set likova. Naša protagonistkinja je prepredena i bezobrazna, čak je i primer loše majke koja u svojoj kćeri vidi samo teret. Teško joj možemo naći makar jednu osobinu zbog koje bismo je voleli, ali je svakako možemo poštovati i čak biti fascinirani njome, njenom besramnošću i elaboriranim prevarantskim shemama. U poređenju s njom, ostali likovi su ili beznadežno dosadni i uštogljeni ili toliko naivni da nije ni čudo da upadaju u njenu mrežu.
Lady Susan Vernon (Beckinsale) je udovica koja je već uspela potrošiti nasledstvo od svog pokojnog muža i zato pod hitno mora naći novog, a pitoreskna provincija je za to pogodnija nego smogoviti, buržoaski London u kome ima samo jednu iskrenu prijateljicu namera sličnih njenim, Amerikanku Aliciu Johnson (Sevigny) “srećno” udatu za muža kojeg ne podnosi (Fry) i čiju smrt čeka i priželjkuje ne bi li se domogla nasledstva. Zato Lady Susan odlazi u goste kod rodbine svog pokojnog muža, odnosno njegovog brata (Edwards) i bratovljeve žene Catherine (Greenwell) koja jedina čita njene namere. Njena idealna žrtva je Catherinin brat Reginald (Samuel), čovek koji je inteligentan, ali svejedno fasciniran udovičinim bezobrazlukom i spletkarenjem. Da ne bi bilo dosadno, Lady Susan o istom trošku pokušava da uda i svoju kćer Federicu (Clark), i to za Sir Jamesa Martina (Bennett) čija se dobrodušna glupost može meriti jedino sa njegovim bogatstvom i ugledom.

Kako smo u romantičnim vremenima pre interneta, facebooka, pa čak i tračerskih novina, intrige oslonjene na dvosmislene razgovore i pisma su jako dalekosežne. Našu inteligentnu i prepredenu udovicu nije tako lako uhvatiti u laži, a čak i kad najopreznijima u redovima engleskog seoskog plemstva slučajno uspe u tome, ona je više nego sposobna da priču okrene u svoju korist. Nju perfektno i sa guštom igra Kate Beckinsale, inače sjajna glumica koja je imala tu nesreću da se zaglavi u trash franšizi sa pomenutim vampirima i vukodlacima Underworld. Ona ovde uživa sa svojim izuzetno mesnatim likom i kreira ulogu koja joj može poslužiti kao portfolio u daljoj karijeri. Njoj jedino može parirati Chloe Sevigny kao gospođa Johnson, glumica jednako kao i lik. Njih dve su već igrale prijateljice kod Stillmana u The Last Days of Disco (1998) i, iako sa potpuno drugačijim likovima, njihova hemija je prisutna i neiskvarena.
Naravno, Stephen Fry će briljirati u svakoj ulozi, ma koliko mala ona bila, a ovde je mala, ali njegove glumačke manirizme je uvek zabavno gledati. Vrhunsku ulogu u filmu ostaruje i Tom Bennett kao Sir James koji bi u manje veštim rukama bio iritantno glup lik. U Bennettovom tumačenju, on je izuzetno simpatičan idiot na tragu princa-regenta kojeg je Hugh Laurie igrao u trećoj sezoni The Black Adder smeštenoj u slično doba. To je, dame i gospodo, komično ostvarenje na vrhunskom nivou.

Uostalom, ovako solidan film, baš na tu temu, je i bio za očekivati od Whita Stillmana. Ovaj probirljivi i precizni reditelj koji je u 26 godina dugoj karijeri snimio samo 5 filmova praveći ponekad i izuzetno duge pauze je apsolutni majstor za prefinjenu komediju naravi koji svoje likove razume i poštuje čak i kad oni rade neviđene gluposti sebi samima. S tim u vezi, ovde su manje bitni detalji perioda poput scenografije i kostima (premda su i oni pogođeni odlično), a više odnosi likova i njihova često uvijena komunikacija.
Iz perspektive današnjeg vremena, pitanje je koliko se toga promenilo otkako je Jane Austen pisala svoje romane. Suštinski, vrlo malo toga: ženska emancipacija je uznapredovala, socijalna mobilnost je veća i mladi ljudi sami odlučuju o izboru partnera, makar u civilizovanom svetu kojem Engleska još uvek formalno pripada. Ali, ne vode li nas kroz život vrlo slični ili čak isti obrasci? Ne jurimo li uglavnom za materijalnim dobrima i finansijskom sigurnošću? Nije li još uvek lakše oženiti se ili udati za novac nego isti zaraditi? Ne nameće li nam društvo slične uzore pod različitim imenima i titulama? Lako za tehnologiju i pravo, ljudska psiha ostaje uvek ista.