16.7.16

Love

2015.
scenario i režija: Gaspar Noe
uloge: Karl Glusman, Aomi Muyock, Klara Kristin, Juan Saavedra, Isabelle Nicou, Gaspar Noe

U poslednjih nekoliko godina imali smo nekoliko upečatljivih evropskih naslova na temu ljubavi, erotike i seksa koji su otišli dosta dalje od romantičnih paradigmi u pravcu nečeg psihološki dubokog i mračnog. Najbolji od tih filmova, La vie d'Adele, seksualnu eksplicitnost i nestandardnost centralnog para (dve cure) koristio je pomalo kao “udicu” za gay i arthouse publiku, pomalo kao veštu distrakciju sa glavne teme – fenomena mlade ljubavi koju portretira nesentimentalno i do u tančine precizno. Usledila je von Trierova Nymphomaniac u dva toma, poslednji u nizu autorovih poligona za izlučivanje žuči i cinizma prema publici, kao i neskriveno podjebavanje iste te publike u svrhu nekakve, kakve god, terapije. Ono što je obeležilo film bile su eksplicitne scene seksa sa protetičkim genitalijama, ali taj seks nije bio romantičan, čak ni erotičan, snimljen iz neposredne blizine ostavljao je mučan dojam.

Na taj trend se nadovezuje novi, četvrti po redu film proverenog provokatora i “enfant teriblea” francuskog ekstremnog filma Gaspara Noe. Love je najavljivan kao pornografski film sa eksplicitnim scenama nesimuliranog seksa snimljen u 3D koji nas vodi u mračne koridore ljudske svesti po pitanju ljubavi i veza. Najave uglavnom stoje, kako se uzme, 3D je proverljiva stvar (premda sam film odgledao u 2D DVD varijanti, sistematski mi je bežao po bioskopima) i scene seksa su zaista eksplicitne (čak nepotrebno osim u smislu provokacije i možda u manjoj meri privremenog psihološkog efekta), ali implikacije toga nisu ni izbliza duboke kako ih autor želi predstaviti, čak se mogu nazvati banalnim.
Love nam ne priča priču o ljubavi ili čemu god, odnosno sa njom završava u prvih 20-ak minuta filma kratko izlažući epilog situacije. Amerikanac u Parizu, student režije Murphy (Glusman) je ujedno i naš distancirani i depresivni narator zarobljen u nesrećnom braku sa Omi (Kristin), ženom koju ne voli. Kako i zašto, Noe će nam objasniti u kratkim crtama sa jednostavnim i prigodnim objašnjenjima. Međutim, Omi nije žena sa kojom na početku zatičemo Murphyja u krevetu u sceni međusobne masturbacije. To je Electra (Muyock), njegova velika i neprežaljena ljubav, sa kojom se u “present day” liniji radnje nije čuo ni video nekoliko godina. Ona je nestala, kako saznaje od njene majke Nore (Nicou), i Murphy želi da je pronađe makar da čuje da je živa i zdrava. Od tog trenutka, Love postaje serija flashbacka u različitim trenucima vremena koja tematizira uspon i pad njihove veze i koja kroz seksualne i narkomanske eskapade pokušava da nam predstavi mehanizme fascinantne, tužne i destruktivne ljubavi koja se uglavnom svodi na međuzavisnost između dvoje nesrećno spojenih ljudi.
Ima Love svojih momenata genijalnosti i promišljanja egzistencije u kojima provocira građansko društvo i blazirane umetničke krugove. U jednoj sceni policajci rade promociju svingerskog kluba u koji zalaze pravdajući to različitim vizijama ljubavi, a i društva između Amerike (posed) i Francuske (deljenje). Međutim, takvih scena je malo u filmu koji traje preko 2 sata da bi napravile razliku, a uz to češće imamo Murphyjevo mudrovanje u “voice overu” koje deluje drveno i lažno. Čak ni ultra-emotivni završetak ne uspeva da popravi utisak.
Uz eklektični soundtrack koji ide od Bacha preko Pink Floyda do elektronike i dronea, koji bi, istina, mogao biti i inovativnije posložen, jača strana filma je fotografija koju potpisuje Noeov stalni saradnik i jedan od najboljih direktora fotografije na svetu trenutno Benoit Debie. Svoj deo posla on radi savršeno, kompozicijski to izgleda perfektno, a smene statičnih kadrova i dugih, polaganih vožnji uspostavljaju ritam filma. Scene seksa o kojima je bilo najviše reči su ponekad elegantno snimljene, a ponekad se otvoreno ide na estetiku odbojnog i mučni psihološki efekat, što je Noeova autorska odluka pre nego Debiejeva tehnička.
Puno je reči bilo i o glumcima, od kojih je jedino Karl Glusman profesionalac, doduše svež sa akademije i ovo mu je prva značajnija uloga. Iskreno, njegovim ostvarenjem nisam fasciniran i zapravo ne mogu da utvrdim je li njegova ne-ekspresivnost i ukočenost prirodna ili je to stvar rediteljevih uputa za jedan lik koji je tako nesadržajan, antipatičan i “ružan iznutra”. Klara Kristin manje ili više statira u tih svojih nekoliko scena i ova neprofesionalna glumica svakako ne može da “dopiše” svoj bezukusan lik. Aomi Muyock je potencijalno otkrovenje filma jer svakako ima prisustvo na ekranu i može da prođe kao lepa, egzotična i misteriozna ženska za kojom bi neko poludeo. To sve važi dok ne otvori usta kada otkrivamo da je njen “line delivery”, makar na engleskom jeziku, na tragu osobe oštećenog sluha. Noe je već u svom prethodnom filmu jednu od glavnih uloga dao Paz de la Huerti, glumici limitiranih (govornih) sposobnosti, ali ipak glumici, a ovde je, čini se, tu pohvalu diletantizmu doveo do kraja.
Upitni su i efekti provokacije od kojih su neke toliko “on the nose” kao penis u punoj erekciji iz kojeg štrca sperma (CGI ili organska, potpuno nebitno), druge toliko očite u filmu i nepovezane da se samo pitamo čemu sve to, dok se o trećima moramo poslužiti internet pretragom. Lako za filmske plakate kojima autor odaje počast svojim uzorima i filmovima koji su uticali na njega, ili makar na stvaranje ovog filma (između ostalih, Salo, The Story of O, Taxi Driver...) to još i možemo razumeti. Lako i za hotel Love iz Enter the Void čija maketa stoji u protagonistinoj sobi, kao i za kasetu I Stand Alone koju vidimo, pa čak i za ubacivanje svog imena i prezimena u imena epizodnih likova, mada takva egomanija po pravilu nije dobar znak.
  Čak je i simbolika imena likova površna: Electra, očekivano, ima buržoasku varijantu “daddy issues” i pre svega želi sigurnost, nisam siguran za Omi, služi li se Noe nemačkim jezikom da bi istakao sredovečnost / bapskost života s njom, dok je Murphy, logično, čovek kojem sve polazi po zlu (pocrtano karticom pri početku filma), za šta je uglavnom sam kriv. Izjava ili površnost, procenite sami. Ono što zbunjuje je ubacivanje imena i prezimena autorove majke (Nora Murphy) u dva različita i jedva povezana lika, kao i imena sadašnje kreativne i životne partnerke Lucile u jedan sasvim epizodni, beznačajni lik.
Očiti su, dakle, autobiografski elementi u filmu, pre svega u Murphyjevom liku koji je, kao i autor, došao u Pariz da bi studirao režiju i u fazi upoznavanja sa novim gradom se verovatno upuštao u eksperimente sa seksom i drogom, blejao, dangubio, vrteo filmove i tripove dok nije odlučio šta bi sa sobom. U tom smislu sećanja na staru, destruktivnu, ali opojnu ljubav i gotovo narkomansku ovisnost o osobi su solidan alibi čak i za svađu sa unutarnjom logikom kroz veći deo filma jer sećanja su naprosto takva – nepouzdana.
Problem je što Love deluje fingirano iskreno i fingirano šokantno i u konačnici banalno. Tako nešto smo sve već nebrojeno puta čitali, gledali, neretki među nama i doživeli. Jedini razuman razlog za ovakav film bilo bi da je Noe “pod stare dane” postao sentimentalan i da se priseća neobuzdane mladosti. Uostalom, neka stilska rešenja govore tome u prilog, atmosfera neponovljivo vuče na 90-te. A onda – spoznaja: Noe je ovaj projekat hteo da snimi još pre Irreversible (2002), i to sa Vincentom Casselom i Monicom Bellucci u glavnim ulogama. E, sad mi tek nije jasna otkud motivacija za snimanje sada po u dlaku istom scenariju.