Road Games

2015.

scenario i režija: Abner Pastoll

uloge: Andrew Simpson, Josephine de la Baume, Frederic Pierrot, Barbara Crampot, Feodor Atkine

Prekinite me kad vam ovo zazvuči poznato. Par slučajno spojenih nesrećnika stopira u suncem okupanoj zabiti dok okolinom operira serijski ubica, pa zato njih dvoje baš i nemaju sreće sa nalaženjem vožnje. Jednom kad je uhvate, to će im za sva vremena promeniti život jer će se naći na meti terora manje na cesti a više oko nje.

Naivnijem od para, Jacku (Simpson), čini se da se to promenilo kad im stane lokalac koji ih pozove na kafu, klopu i noćenje dok se ne okonča štrajk na trajektima koji su mu neophodni da bi nastavio put. Jer šta je loše u krevetu, klopi i kafi? Istina, tip imena Grizard (Pierrot) deluje kao čudak i njegovi hobiji su odveć ekscentrični (skuplja pregažene leševe sitnih životinja), ali opet sve deluje bezopasno. Sabranija Veronique (de la Baume) nije baš tako sigurna da je to dobra opcija. Još kad u jednačinu dodamo i Grizardovu rastresenu suprugu Mary (Crampton) koja se čini kao da je previše vremena provela zatvorena u dvorcu u kojem živi, sve smo manje uvereni da se tu radi samo o kafi i večeri...

Naravno, na tom osnovnom planu je sve predvidljivo i to je ono što Road Games čini prosečnom i prolaznom filmskom zabavom, bilo da ste fan žanra ili da ste pogledali tek nekoliko sličnih filmova. Čak ni razrade pozadinskih priča naših protagonista koje su sasvim pristojne, kao ni obrati i iznenađenja nisu toliko neočekivani jer zapravo sve vreme očekujemo neočekivano. Čak i odluka da se serijski ubica krije na otvorenom (vidimo posledice njegovog dela, ali ne i njegovo lice), pa ni to da film zapravo nije toliko o njemu (dok to ne uskoči u miks), nego je više nekakav bau-bau ne produbljuje misteriju koja ostaje tipska i plitka, više kao nekakav okvir. Tempo je pogođen sasvim solidno, promene ritma su po žanrovskim pravilima i interna logika se dovoljno poštuje kada dođe do “naplate” ranijih hintova, pa Road Games ipak ne možemo tek tako otpisati kao bespoentni žanrovski štanc.

Kvaliteti filma se nalaze na drugom mestu. Recimo, iako nije naročito nova, ideja da se “suspense” triler sa skretanjem prema hororu odvija uglavnom po danu a ne po noći nije baš standardna. Abner Pastoll je izvodi kako treba, okruženje snima u živim, sunčanim bojama i postiže psihološki efekat kako se pitoreskna provincija u tren oka pretvara u zastrašujuću i neprijateljsku. Takva francuska provincija može biti zamenjena za britansku, američku ili koju god na svetu bez većih posledica, što dodaje na univerzalnosti.

Psihološka slika okruženja takođe stoji u skladu sa psihološkom slikom odnosa među likovima i tu pozadinske priče, kao i sigurna gluma dolaze do izražaja. Postavka situacije da se u filmu paralelno i u jednakoj meri govore dva jezika je intrigantna, a to da likovi samo jedan od ta dva jezika zapravo govore, dok se sa drugim tek snalaze je gotovo briljantna. Iako mi putem titlova ili sa poznavanjem oba jezika (što se mene tiče, na francuskom moram još poraditi kako bi ga vratio u formu) možemo shvatiti sve aspekte izrečenog, likovima to nije dato, pa često ostaju zbunjeni i sa polu-informacijama, pa moraju da se vode instinktima.

Hemija između dva glumačka para je izvanredna. Mlađi par odaje utisak upoznavanja i možda nove ljubavi, ali i određenog zazora, njihova scena seksa je erotična iako nije eksplicitna (ili baš zbog toga), a zabrinutost možemo prihvatiti kao logičnu. Istini za volju, Andrew Simpson je nešto slabiji i manje ekspresivan glumac od Josephine de la Baume, a i ograničen je manje kompleksinim, tipskijim likom, pa u zajedničkim scenama deluje inferiorno njenim mračnim pod-tonovima. Kod starijeg para se vidi rezignacija i frustracija dugogodišnjim zajedničkim životom i nemogućnošću efektnog razbijanja kolotečine. Grizard je seoski grubijan sa dosta novca i vremena, te dozom ekscentričnosti koja ga maskira, a Pierrot ga igra sa uživanjem. Barbara Crampton kao Mary je stalno u grču i to je upozorenje, kao i uopšte pojavljivanje ove nekadašnje “scream queen” u filmu.

Što nas dovodi do referenci koje su još jedna od jačih strana filma. Osim Barbare Crampton kao kraljice vriska u ulozi koja sad više odgovara njenim godinama, imamo i muziku na tragu Carpentera koja diktira tenziju, ali i radi kao posveta žanrovskom velikanu, što je dodatno podvučeno jednom scenom koja citira Halloween. Međutim, Pastoll ne staje samo na očiglednim stvarima, nego u tekstu pominje i Chabrola, francuskog majstora trilera, čime pokazuje da je njegovo poznavanje filmske istorije i teorije na visini zadatka. Čak je i naslov preuzet od australskog eksploatacijskog filma, ali to ostaje samo kao žanrovska referenca, pošto Road Games nije remake varijanta.

Videli smo da Pastoll dobro stoji i sa praksom, barem kad se radi o promišljenim detaljima kojim puni film. Ali problem ostaje osnova, što će reći priča koja nije nova čak ni u francuskom okruženju (Alexandre Aja i njegov Haute Tension), pa čak i najosnovniji koncept koji je toliko obrabljen da bi ga trebalo pustiti da se odmori. Pastoll solidno piše, slika, produbljuje i oplemenjuje taj sivi i kockasti standard, ali u ovakvim filmovima detalji ostaju ukrasi, a osnova zadržava nominaciju ukoliko autor ne radi esej o žanru, što ovde nije slučaj. I to je ono što Road Games koči da se uzdigne iznad proseka, aiko Abner Pastoll pokazuje potencijal za daleko više od toga. Pomalo frustrirajuće iskustvo.