1.8.16

The Wailing / Goksung

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Hong-jin Na
uloge: Do Won Kwak, Jun Kunimura, Jeong-min Hwang, Woo-hee Chun, Hwan-hee Kim

Ne događa se često da u Cannes, pa makar i van konkurencije, dođe film koji je već prikazan publici drugde. Ali za svako pravilo postoji i izuzetak, pa se nekim autorima tolerira i tjedan dana prikazivanja na respektabilnom korejskom tržištu. Sad, Cannes ili ne, Hong-jin Na ne mora da brine za distribuciju, već sa prvim filmom, serial-killer trilerom The Chaser (2008) je postao ime na koje se računa kada je korejski i uopšte azijski žanrovski film u pitanju i to oduševljenje nije uspeo da umanji ni hrabro zamišljen, ali u konačnici meandrirajući The Yellow Sea (2011), kao ni petogodišnja pauza koja je usledila. Ne, Na je u Cannes došao sa svojim prvim izletom u vode natprirodnog horora The Wailing po dobre kritike i pokupio ih je kao od šale.

I za neke stvari ih je zaslužio: The Wailing je svakako ambiciozan film koji ruši i prekraja konvencije više žanrova, pritom briljantno uslikan, ozvučen i režiran, koji traje više dva i po sata (što u principu pali lampice), a ni u jednom trenutku nije dosadan ni repetitivan. Najvažnije od svega, ovo je film sa mozgom koji kroz i preko žanrovskog okvira govori o važnim stvarima i pritom poentira pametno i planski nas ostavlja u stanju da želimo još i još. Opet, to nije film bez mane, njih je dosta i autor se čak ne trudi da ih sakrije. Za razliku od mnogih drugih, što u poslednje vreme naročito važi za žanrovski film, on je makar nešto pokušao, pa i kad mu ne uspe uopšte ili ne uspe do kraja, treba mu dati nešto kredita za hrabrost.
U ovoj vožnji kroz žanrove, počev od mešavine farsične komedije sa mračnim pod-tonovima i “backwoods noira”, pa do istinske drame, napetog trilera i horora problem je što previše toga tu ima za početak. Dobro, makar su izbegnute melo-drame i ljubavne priče koje se redovno guraju kao začin, ali već je farsična komedija preradikalan iskorak u prazno i opterećuje film vremenski i razbija mu ritam u početku.
Ista ta komponenta je i kamen oko vrata glavnom liku, provincijalnom policajcu Jong-Goou (Kwak), nesposobnom do granice komedije. Nije to problem samo po sebi, komično nesposobni pandur i pripada svetu komedije, ali u The Wailing to deluje dramaturški promašeno jer se dobija malo (nešto uočljiviji luk razvoja jednom kad se film prešalta u horor), a gubi na uverljivosti njegovih postupaka. Čak ni konvencije proceduralnog trilera nisu ispoštovane: našem dobroćudnom tupanu uglavnom niko od šefova ne diše za vratom, ne tera ga da radi po propisima i na osnovu dokaza, niti ispravlja njegove brljotine. Recimo, naš policajac neće uhapsiti očito osumnjičenog u čijoj kući nalazi monstruozne stvari vezane za slučajeve, nego će se prema njemu ponašati kao “vigilante” tip lika koji postupa isključivo iz ličnih motiva. Uz ovakvu priču bolje bi pasao ne-komično nesposobni provincijalni pandur, ili možda čak hitchcockovski “običan čovek u neobičnoj situaciji”.
A priča je smeštena u pitoresknu južnokorejsku zabit okruženu šumom i planinama u kojoj počinju da se dešavaju monstruozna ubistva u kojima poludeli / posednuti / zombificirani član domaćinstva ubija nekog od svojih najmilijih, da bi taj isti ubica posle pravio pičvajz policajcima koji su došli da ga privedu. Iako slučajevi nisu striktno povezani, teorije idu u tri pravca. Zdravorazumska i medicinska ukazuje na “gljive ludare” kojih su se nesrećnici najeli, ali u opticaju su i neka forma besnila koja obične seljake pretvara u ubice sa lošom kožom ili staro dobro demonsko (duhovsko) zaposedanje...
U početku svi dokazi ukazuju na starog Japanca (Kunimura) koji živi u kolibi šumi, skuplja životinjske kosti i navodno spopada žene. Ali kada našem policajcu slatka kćerkica (Kim) poludi, pa se on na pomoć obrati i šamanu (Hwang) i katoličkom svešteniku, shvatamo da stvari nisu baš jednostavne. Tu se sve vreme mota i misteriozna žena u belom (Chun) koja može i ne mora biti upletena u celu priču. Sveštenik će se promptno povući (toliko o egzorcizmu), a naivni pandur ostaje na vetrometini između troje potencijalno natprirodnih koji se bore za njegovu dušu, a svoje namere skrivaju vrlo vešto.
Naravno, priča je samo okvir za ogled o zlu koje može uzimati mnoge forme. Može to biti očekivano i natprirodno, demonsko (ili u istočnjačkoj matrici od duhova), i sasvim ljudsko. Možda je zlo religijski fanatizam, možda nečinjenje. Možda zavodljiva slatkorečivost. Možda se zaista krije u strancu, pa još usamljenom, pa još onom koji dolazi iz plemena okupatora kao što to u svom pravedničkom zanosu volimo da mislimo, a možda u nama koji na tog stranca upiremo prstom. Na će nas u toj svojoj raspravi držati u neizvesnosti, nudeći različite uglove i ubacujući česte i vrhunski izvedene obrate.
Još značajnije je to što će nas držati u napetosti. Konačno imamo film u kojem je scena (šamanskog) egzorcizma, pritom toliko manična i slojevita, otvorena za tumačenja i naše svetonazorske preference tek početak, a ne vrhunac. Konačno imamo film u kojem možemo da zaboravimo na kišu i blato i da nam oni deluju čak smirujuće u poređenju sa prljavštinom i užasom koji likovi nose na sebi i u sebi. Konačno imamo film u kojem tuča lopatama, motkama i poljoprivrednim alatom ne deluje groteskno i komično, iako film u dobroj meri počinje upravo u tom registru.
  Autor Na svim komponentama vrhunski žonglira. Njegova režija je izvrsna, iako pisanje nije, i haos koji stvara deluje namerno i dozirano. Tehničke komponente i estetski izbori od maske i kostima do fotografije, muzike i naročito tona su apsolutno na mestu. Gluma je tek perfektna. Jun Kunimura se oslanja uglavnom na mimiku i izvanredno je ekspresivan toliko da mu ni dijalog najčešće nije neophodan. Jeong-min Hwang često igra samim svojim stavom i portretira šamana kao samoljubivog tipa, što apsolutno odgovara filmu. Pa ipak Do Won Kwak ostvaruje najbolju ulogu sa svojim teškim zadatkom transformacije, ponekad čak u istom kadru od simpatične nesposobne naivčine do zabrinutog oca do rešenog osvetnika. Te transformacije nikada nisu lake, ali im Kwak prilazi odlučno i samouvereno i na tom polju apsolutno dominira.
Kada se sve sabere i oduzme, The Wailing je film koji se itekako isplati pogledati. Svakako će se naći na listama najboljih horora, a možda i najboljih filmova godine. I tu neće stajati usamljeno. Ispada da 2016. godina čiju smo tek jednu polovinu prešli uopšte nije katastrofalna kada su horori u pitanju. U društvu sa The Invitation i The Witch, The Wailing zaokružuje top 3 za sada. Pitanje može li se ovom trojcu pridružiti još koji naslov.