29.8.16

Suicide Squad

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: David Ayer (prema stripu Johna Ostrandera)
uloge: Will Smith, Margot Robbie, Viola Davis, Joel Kinnaman, Jared Leto, Jai Courtney, Cara Delevigne, Jay Hernandez, Adewale Akinnouye-Agbaje, Karen Fukuhara, Scott Eastwood, Adam Beach, Ben Affleck, Ezra Miller, Ike Barinholtz, Jim Parrack, Common


I pre premijere se oko Suicide Squad, najnovijeg filma iz DC Comics univerzuma, podiglo prilično prašine. Pošto dolazi nakon razočaravajućeg Batman V Superman: Dawn of Justice koji je udavio premisu o dva najveća super-junaka u jednom filmu, ovaj potpuno drugačije intonirani film koji u centar pažnje stavlja stripovske negativce na tajnom zadatku je postao slamka spasa za DC i distributersku kuću Warner u utrci sa razvijenijim Marvelovim filmskim franšizama.

 Možda su u DC-u i Warneru sa Nolanovim Batmanima započeli trend modernih “dark & gritty” super-junačkih blockbustera za nešto stariju, upućeniju i posvećeniju publiku od dečije, ali je Marvel pokazao više poduzetnosti i diverzifikacije na tom polju: poznati likovi univerzuma su dobili svoje filmove, uz zajedničke franšize poput X-Men i Avengers, te “offbeat” iznenađenja kao što su to Guardians of the Galaxy i iznimno samosvesni i zabavni Deadpool. Suicide Squad je pokušaj da se sve od navedenog spoji u jedno: impresivna lista likova stripovskog super-univerzuma, uz cameo pojavljivanje nekih drugih, još poznatijih, uz zezalački, anarhični, potencijalno subverzivni ton. U rediteljsku stolicu je seo poznat i cenjen autor David Ayer (End of Watch, Fury) koji je sam napisao scenario, trailer je bio neobičan i napaljiv, a internetom su se širile bajke i glasine o novom Jokeru boljem nego ikad i “method acting” pripremama Jareda Leta za ulogu koja je od Heatha Ledgera (posthumno) načinila velikog glumca.
Nakon premijere je usledio hladan tuš u vidu negativnih kritika koje su zamerale dijaloge napisane da dobro zvuče na traileru, ali bez smisla u kontekstu filma, hektičnu režiju i montažu, nepregledan 3D i zamuljan narativ kome je glavna svrha da poveže različite krajeve franšize, te kontra-reakcija fanovske publike uključujući i bizarnu peticiju da se agregator kritika Rotten Tomatoes samougasi. Na površinu su isplivale glasine kako ova, kino-verzija Suicide Squad nije Ayerov “director’s cut” nego studijska varijanta, da je kraćeno i dosnimavano. U odbranu filma su stali i glumci, a kontroverze, namerno potpaljene ili ne, donele su filmu finansijski uspeh, pa je nastavak već zacementiran i to sa istom studijskom, glumačkom i autorskom postavom.
Sa svoje strane, fanovi su u pravu jer su bazično konzumenti koji žele još i još super-herojske akcije i spektakla, pa im stvari poput koherentne priče i ekonomike scenarija nisu bitni. Sa druge strane, i kritičari su potpuno u pravu, jer Suicide Squad je na momente zabavan, humoran i samosvestan, ali je haotičan, zakompliciran i neuredan daleko preko granice ugodnog i čini se bez ikakve autorske kontrole. Možda je spas za posustalu franšizu, ali kao samostalan film jednostavno ne valja: gomila jake likove koje ne stiže da razradi, ima slabe nominalne negativce čija je pretnja takođe mutava i pokušava da istovremeno bude subverzivan i bolno konvencionalan, kako filmski, tako i motivacijski što rezultira time da se nakon živahnog, obećavajućeg početka utapa u običnost super-herojskog filma.
 Radnja filma počinje tamo gde se Dawn of Justice završava: sa Supermanovom smrću. Meta-ljudi postoje i američka vlada ih se plaši. Pokojni Superman je delio američke vrednosti, sledeći možda neće. Možda će čak biti terorista. Amanda Waller (Davis) ima rešenje: od uhvaćenih i osuđenih meta-ljudi će sastaviti jedinicu za posebne namene, bez papirnatog traga, ucenjenu i odanu samo njoj, odnosno vladi. Takva jedinica će služiti kao štit od samovolje meta-ljudi, a svaki njen član je potrošan i zamenljiv.
Svako od članova jednice ima svoju slabu tačku. Za plaćenog ubicu koji do sada nije promašio, Deadshota (Smith), je to njegova kćerka, mala odlikašica. Za Harley Quinn (Robbie), bivšu psihijatricu koja je poludela za svojim pacijentom je ta slaba tačka upravo ljubav prema njemu, Jokeru (Leto) lično. Za gangstera-pirokinetičara Diabla (Hernandez) je to osećaj krivice. Killer Croc (Akinnouye-Agbaje) je monstrum koji živi u kanalizaciji, Boomerang (Courtney) je sociopata i pljačkaš dijamanata, a Katana (Fukuhara) se sveti za smrt svog muža. Njih na terenu predvodi pukovnik Flag (Kinnaman), klasična vojničina koja sluša naređenja, ali i sebi dozvoljava greške da padne pod čini osobe na koju treba paziti. To je June Moone (Delevigne) čije je telo zauzeo nezemaljski, božanski entitet zvani Čarobnica.
Upravo kad se Čarobnica otrgne kontroli i iz mrtvih digne svog brata, takođe indijansko božanstvo, pa njih dvoje krenu u proizvodnju stroja za uništenje Zemlje počinje prva misija Suicide Squada. I tu kreću problemi za film. Prvo i osnovno, nisu li Ayer ili nadležni u DC-u mogli smisliti išta inventivnije od Čarobnice, bazično latinoameričke veštice, i vrlo apstraktnog stroja za uništenje sveta koji izgleda kao spaljena guma koja orbitira oko nekakvog svetla? Je li to sve što su mogli izvući od izuzetno zanimljive glumice Care Delevigne? To je neozbiljno, kao što je neozbiljno i uvesti lik Slipknota (Beach) koji služi samo da pogine za primer drugima. Nema veze što je lik zapravo bleda kopija Spidermana pa umesto paukove mreže koristi užad, sa tako cool imenom je zaslužio duži filmski staž. I imati žensku koja mlati mačevima i zove se Katana! Bravo za DC Comics za inventivnost i bravo za Ayera da je tako nešto ubacio u film.
 Problem je i sa drugim, zvučnijim likovima. Batman je za naše anti-junake bau-bau koji ih je nekom prilikom uhvatio, povredio ili na neki način oštetio, pa bi hteli da mu se osvete. To je sasvim u redu i scena jurnjave automobilima između njega sa jedne i Jokera i Harley Quinn sa druge strane je efektna. Za narativ je, međutim, značajnija scena koja dolazi na polovini odjavne špice i koja služi kao najava za nastavak kako Suicide Squada, tako i celokupnog raširenog DC univerzuma.
U toj konfuziji kao lik strada i Joker. Nakon izbora Leta za ulogu i najava kako će to biti nešto novo i neviđeno, ovaj Letov zaljubljeni emo Joker deluje jednostavno slabo i nedorečeno. Vizualno evocira gangstere i makroe iz 20-ih godina prošlog stoleća i to je najzanimljivije na njemu. Istini za volju, Leto je imao možda pet-šest scena da uspostavi neki svoj stil u interpretaciji Jokera, ali nije otišao dalje od hibrida Nicholsonove kičaste teatralnosti, kao naručene za Burtonovo čitanje Batmana i Ledgerove fingirane i prenaglašene ozbiljnosti u Nolanovoj interpretaciji franšize.
Ako ćemo ozbiljno, ni Deadshot kao nominalni vođa bande nije impozantan iako ima dovoljno vremena na ekranu, a Will Smith ga igra samouvereno i ležerno. Lik je jednostavno tako napisan da ne izlazi iz kanona. Ostatak bande takođe deluje kao izbor slabijih, ni po čemu posebnih, potrošnih negativaca u univerzumu. Čak ni nominalni pozitivac, Flag, nije ništa drugo do vojničina i akcioni junak.
Ipak imamo dva izuzetka: Amandu Weller kao surovu, beskrupuloznu birokratkinju koja ne preza ni od čega da bi ostvarila svoje projekte i jednu i jedinu, neponovljivu Harley Quinn koja je, slobodno možemo reći, pravi Joker ovog filma. Ona je ta preko potrebna doza ludila i anarhije, Jokerova ljubavnica koja izgleda kao suluda varijacija na temu pohotne srednjoškolke, koja ide okolo i mlati palicom i ispaljuje otrovne “one-linere” zbog kojih se film razbudi. Interpretacija Margot Robbie tu dosta pomaže, ona je hrabra i otvorena, pojačana istim onim karikiranim newyorškim akcentom kao u The Wolf of Wall Street. U njenom tumačenju je teško reći je li Harley Quinn više seksi, ranjiva ili luda, što taj lik i čini tako intrigantnim.
 Kada se Harley Quinn razmaše, Suicide Squade postaje ono što je u originalnom planu morao biti: luda, anarhična zabava. Ayer to zna da kapitalizira upravo u tim momentima. Podsetimo se, Ayer nije samo majstor (akcionih) trilera, nego čovek sa sjajnim osećajem za trash što je demonstrirao u duboko potcenjenom Sabotage. Ovde, međutim, nema slobodu da ide do kraja i osnovni mu je cilj bio zadovoljiti džangrizave poslodavce koji menjaju planove u hodu. Tako se i nagoveštaj subverzije s početka (državne institucije koje sarađuju s ološem) gubi u “family friendly” motivaciji tih zlikovaca koji i nisu baš toliki zlikovci zato što vole nekog, pate za nekim, imaju ili žele porodicu. U takvom setu okolnosti, Suicide Squad koji ide na sve strane ne stiže nigde i ne može biti dobar film. Ali je makar u svojim zabavnim delovima podvučenim tako obrabljenim rock soundtrackom tako ironičan i tako “over the top” da ga se isplati gledati.