27.8.16

Bastille Day

2016.
režija: James Watkins
scenario: James Watkins, Andrew Baldwin
uloge: Idris Elba, Richard Madden, Charlotte Le Bon, Kelly Reilly, Anatol Yusef, Jose Garcia, Thierry Godard


Šta se dogodi kada film koji je zamišljen da od Idrisa Elbe stvori novog akcionog heroja (pominje se kao sledeći James Bond, ali o tome drugom prilikom, ako je bude) jednostavno padne u nezgodno vreme? Složićemo se, politički trenutak u Francuskoj i uopšte EU koja je i glavno tržište za Bastille Day je složen i pitanje je koliko publika želi da gleda fiktivne terorističke napade u Parizu kada su ožiljci na stvarne još uvek sveži.

 Istini za volju, Nicu koja se dogodila nedugo nakon francuske premijere filma niko nije mogao predvideti, pa se povlačenje iz distribucije može smatrati kolateralnom štetom. Opet, i na drugim tržištima je film podbacio, u Britaniji nije ostvario sjajne rezultate, a selidba na DVD/VOD pre američke distribucije ne uliva poverenje. U svemu tome najveću štetu će imati Idris Elba koji će morati još negde “trenirati” za Bonda i James Watkins (vrlo dobri horori Eden Lake i The Woman in Black), daleko bolji reditelj od toga da radi na štancu akcijada koje liče na Europacorp. Opet, Bastille Day nije toliko loš film koliko je upadljivo običan i u osnovi tanak.
Premisa je jednostavna: duo slučajnih ortaka na tragu Hillovog klasika 48 Hours spasava Pariz od terorističke pretnje u gustoj magli politike gde se ne zna ko iza čega stoji. U ovom slučaju, duo čine špijun, odnosno agent CIA-e sa stavom, nesaradljiv, sklon neposlušnosti, pobuni i kaubojštini Briar (Elba) i američki džeparoš Michael (Madden) koji od svog zanata prakticiranog na turistima jako lepo živi u Parizu. Početak zapleta je Michaelov zajeb i potpuno pogrešna torba koju je pokupio od jedne tužne mlade aktivistkinje po imenu Zoe (Le Bon).
U torbi je bilo 2 kg eksploziva i bila je namenjena sedištu nacionalističke partije. Videvši čistačice, Zoe se uspaničila i odustala od akcije, a Michael, koji je torbu pokupio i u njoj nije našao ništa vredno, istu baca u smeće na ulici. Rezultat: četvoro mrtvih, Michaelovo lice na kameri za prismotru i njegovo ime na spisku osumnjičenih za terorizam. Pošto ga istovremeno jure i francuski obaveštajci kojima zapoveda Gamieux (Garcia) i taktičko odeljenje policije pod komandom Bertranda (Godard) i CIA, odnosno Briar u manje-više solo-akciji, jasno je da je najebao i jedini izlaz mu je da sarađuje sa Briarom, pronađe Zoe i razjasni gužvu. Međutim, sa paradom za naslovni praznik (14.7. je dan pada čuvenog zatvora tokom Revolucije), “gasiranim” demonstracijama i sukoba levih i desnih radikala sa policijom i zapravo čudnim držanjem policijsko-špijunskog podzemlja, manevarski prostor im je sužen...
 Ono što sledi je pristojna, iako ne impozantna akcijada sa solidnim Elbom i Maddenom i njihovom još boljom međusobnom hemijom, premda poznatost tipskih likova ne osigurava neku naročitu napetost. Pariz je uslikan solidno i prilično glatko izmontiran sa većinom materijala snimljenog u Engleskoj, a muzička podloga sastavljena od napaljivih francuskih hip-hop komada je sasvim prigodna za žanr akcije. Malo slabiji utisak ostavlja nedovoljno razvijen lik Zoe koja ostaje manje ili više “plot device”, a zapravo ga kvari CIA-ina birokratija koja je toliko stereotipna da je čist višak i posebno nikakva iskorištenost inače solidne glumice Kelly Reilly.
Dodatni problem je i u određenim detaljima vrlo tanak scenario. Naime, Watkins i ko-scenarista mu Baldwin imaju poneku dobru ideju, recimo da (spoiler) u celu priču ubace i policiju, i to sa prilično opipljivim motivom i da haos koji je nastao prikažu kroz mehaniku društvenih medija (gde je nestao termin “društvene mreže”?) i kroz to makar u kratkim intervalima uspevaju da pokažu kompleksnost francuskog društva, ali razrada je zapravo tanka i ne ide dalje od mantre o sistemu koji laže kako svoje građane, tako i svoje elemente i nosioce. Ako na to dodamo i potpuno nepotrebnu amerikanizaciju cele priče (Watkins, Elba, Madden i Reilly su svi Britanci) koja bi bila jednako funkcionalna i kada bi CIA-u zamenili sa MI-6 (eto još bolje kvalifikacije za Bonda), što je verovatno bila odluka da se zadovolje američki producenti, ostaje nam otužni ukus kompromisa i štanca, ne najgoreg, ali svakako ne impozantnog.
 Što me vraća na pitanje s početka: ima li smisla u post-Batlacan Parizu snimati filmove o fiktivnim terorističkim napadima maskiranim “sistem nas laže” mantrama? Moj problem je samo donekle moralne prirode, nisam od onih koji vole kalkulacije sa političkom voljom i smatram da je krizno vreme zapravo idealno da se postave važna pitanja o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Moja zamerka je pre svega na filmskom planu: istinite priče su zanimljivije, suviše zanimljive da bi ih se razvodnjavalo u blentave filmove za jednokratnu zabavu. A Bastille Day je upravo to.