12.8.16

Warcraft

2016.
režija: Duncan Jones
scenario: Duncan Jones, Charles Leavitt
uloge: Travis Fimmel, Paula Patton, Ben Foster, Dominic Cooper, Toby Kebbell, Ben Schnetzer, Robert Kazinsky, Clancy Brown, Daniel Wu, Ruth Negga, Anna Galvin

Eh, to franšizno poslovanje... Prilično sam siguran da ubija svaku kreativnost u Hollywoodu, čak i samu njegovu suštinu. Ostali smo samo na skupim mega-produkcijama koje u startu zahtevaju fan-bazu. Jer ko je lud da uloži 100-200 miliona dolara u nešto što mu se možda neće isplatiti. Van sezone nagrada, retki su hollywoodski filmovi “niske A” produkcije sa budžetima ispod 50 miliona koji su nekad bili osnova svega, sve one drame, komedije, trileri, krimići, romanse... Iz današnje perspektive, u najboljem slučaju prosečnom Avataru se možemo samo diviti, a njegovom autoru Jamesu Cameronu i pored reciklaže svega i svačega stisnuti ruku za hrabrost da ubedi producente i snimi nešto što nije adaptacija stripa, “young adult” knjige ili jebene kompjuterske igrice.

Dobro, franšizno poslovanje u filmu nije novina i sa nama je najkasnije od prvog Star Wars filma, možda čak i ranije, od prve adaptacije recentnog best-sellera. I takav pristup je uveliko doprineo razvoju “gaming” industrije, pošto adaptacija filma u igricu nije bila nepoznata i nelogična ideja, čak suprotno. Međutim, dok se nekad sasvim logično išlo od starijeg medija ka novijem, a u priču za gledanje se ubacivali elementi interakcije, sada sve ide u oba pravca. Ne bi bilo nelogično i neočekivano da se igrica pretvori u film (odnosno, da se iz interaktivnog sadržaja izvuče priča tipa “a hero’s journey”), pa onda, što da ne, i u strip ili roman. Jer tržište treba napasti i držati sa svih strana, a fanovima po skupe pare uvaliti što više šarenila, pizdarija i materijala za kolekciju.
Sad, ako mene pitate, filmske adaptacije kompjuterskih igrica su trash od početka do kraja. Još nekako da svarim i prerade nekih pucačina, avantura ili RPG-ova gde makar imamo osnovu u vidu likova, pa je priču moguće nekako ispeljati od početka do kraja, ma kako tipska, osnovna i “cheesy” ona bila, ali sa strategijama u kojima su likovi manje bitni od broja jedinica, ekonomije ili taktičkog upravljanja od strane igrača sam već u problemu. Nekako sam se pomirio sa smećavim Resident Evil serijalom koji se (hvala bogu) bliži svom kraju, ali ne želim ni da zamislim svet u kojem bi Football Manager, Civilization ili Heroes of Might and Magic bili prerađeni u filmove. Prilično sam siguran da to ne bih podneo.
Pre MMORPG ere kojoj je World of Warcraft jedan od kamena-temeljaca, Warcraft je pre svega bio strategija, doduše sa nešto profiliranijim likovima i nekakvom generalnom pričom u pozadini. Da li je to bilo moguće složiti u film? Verovatno. Da li bi s nekim drugim pristupom konačni proizvod u čisto filmskom smislu bio bolji ili makar zabavniji od dvočasovnog zevanja kakav je ovaj Warcraft “the movie”? Sasvim moguće. Jer osim servisiranja najzagriženijih fanova igrice, film ne postiže ništa drugo, a na čisto filmskom planu pada dupetom o zemlju.
Problem je u kompletnom pristupu, a naročito u scenariju. Duncan Jones, inače filmaš sa talentom i verziran glede SF filmova sa skromnijim budžetima (Moon), pa čak i sa “gamerskom” logikom (Source Code), ovde nije nastupio kao filmaš nego kao fan i tako spičkao silna sredstva na totalnu glupost. Da je imao petlje kao Uwe Boll, Warcraft bi bio nenamerno smešan, ali makar iskren trash. Da je pristupio direktnije, Warcraft bi bio samo još jedna ništa posebno adaptacija u kojoj je jasno ko je dobar, a ko zao, ali makar gledljiva. Jones je umesto toga nanovo napisao scenario, išao na slojevitost i pokušao da dostigne epičnost Lord of the Rings serijala i da zadovolji i pasionirane igrače i generalnu publiku koja se sa igricom nije susrela. Bezuspešno.
Konačan rezultat je priča o prvom susretu ljudske i orkovske rase (kao da ne znamo ko su i šta su orci, kao da je to izmišljeno posebno za Warcraft) nastanjena kartonskim likovima na obe strane. Dakle, dobri kralj, hrabri vitez, veliki mag, mag-šegrt, zli čarobnjak, hrabri poglavica sa ženom i detetom, jedna misteriozna žena mešane rase, crna magija, epske bitke, grifoni, vukovi, mačevi, buzdovani, intriga, izdaja, žrtvovanje, borba na život i smrt... Dakle, tipski, preambiciozno, pretenciozno, konfuzno, glasno i nejasno.
Ako su glavna stvar bili efekti, ni tu se Warcraft nije iskazao. Sve vrvi od naivnog, “flashy” CGI-ja koji je možda namerno takav jer pokušava da prenese atmosferu i ugođaj igrice. U konačnici, Warcraft deluje kao polu-animirani film sastavljen od uvodnih kadrova i isečaka između misija u kampanji igrice u trajanju od dva sata. U tom smislu su orci čak zanimljiviji od ljudi, jer se na njima vidi makar nekakav rad, a “motion capture” tehnologija kojom su rešeni njihovi pokreti deluje dovoljno glatko, pa tako i glumci u tim ulogama nemaju puno posla, ali barem nisu sramotno loši. U ljudskom taboru stvari stoje neuporedivo gore, jednodimenzionalnost likova upadljivo dolazi do izražaja, a glumci svoje zadatke obavljaju na auto-pilotu i gore od toga, bezidejno izgovarajući rečenice bez ikakve strasti ili povezanosti s likovima.
Naravno da film Warcraft ne valja i da ga je kritika dočekala na nož jer bi sve osim toga smrdelo na naručeno pisanje. Međutim, to ga nije sprečilo da učetvorostruči budžet, pa nam se sprema nastavak ili čak serijal koji su Jones i njegovi producenti žicali. Kalkulacije sa fanovima i fan-bazama mogu ići samo toliko daleko, a opasna inflacija preskupih blockbustera će verovatno rezultirati padom studijskog sistema na ovaj ili na onaj način. Dotle je na snazi ona mangupska: “dok je ovaca, biće i džempera od čiste runske vune”, a pitanje je samo dokle će fanovi trpeti da ih se smatra ovcama za šišanje i dokle će konzumirati sranja koja im vređaju inteligenciju i istovremeno titraju jajca time što im na kapaljku serviraju prizore iz njima dragih imaginarnih svetova.

PS: Kao napomenu pred moguće razapinjanje, samo ću reći da sam Warcraft igrao kratko, negde oko drugog nastavka, da me je Starcraft držao malo duže, te da sam iz druge, Westwood bande što se RTS-ova tiče. Generalno sam igrao igrice dok nisam prešao na Linux, Civilization i Football Manager mi nedostaju, a Heroes III još uvek povremeno zaigram. To što mi je Warcraft kao film sranje, ne znači da nemam pojma o igricama. Znam šta pričam. OK?