Korida

kritika originalno objavljena na  Monitoru

2016.

režija: Siniša Vidović

scenario: Senad Halilbašić, Siniša Vidović

Možemo se složiti da je zabava koja uključuje borbe životinja nehumana. Argument kako je to prirodno, iskonsko ili šta već je ili infantilan ili maliciozan. Borbe pasa su apsolutno grozna stvar, bez daljnjeg. Petlovi i bikovi su možda već druga stvar. Sa jedne strane, tu je tradicija, ma kako zaumna bila. A tu su takođe i nekakvi liberalniji argumenti. Recimo, petlovi za borbe u principu žive duže od onih namenjenih za juhu. A kod bikova sigurnost je u samoj veličini životinje: teško da će jedan bik tek tako ubiti drugog, cilj je pre svega oterati protivnika i impresionirati krave.

Pustimo sad španjolsku koridu koja je nehumana zbog toga što se u nju meša čovek koji ima prednost oružja i recimo ponešto o bosanskoj. Piscu Petru Kočiću je ona poslužila kao metafora za borbu za slobodu od austrougarske okupacije, ali ona najpoznatija, Grmečka, još je starija od toga. Nju su uvažavali i turski sultani i Franjo Josip i Karađorđevići i Tito. Jednostavno, ona je tradicija i deo narodnog identiteta, i to ne srpskog, hrvatskog ili bošnjačkog, niti smo lokalno grmečkog, već uopšte bosanskog. Posle rata 90-ih, koride su se obnovile, na početku ih je možda bilo 20-ak, sada ih je preko 200.

Dobra vest je da Bosna 20 godina posle rata ipak ima makar nešto što se smatra zajedničkim identitetom za celu državu, a ne za naciju, entitet ili neku usku lokalnu sredinu. Loše je to što su to u principu trivijalne stvari poput kolača s Orijenta, ćevapa, pita i... pomenute koride koja se posmatraču sa strane može učiniti moralno upitnom. Ništa fudbalska reprezentacija, ništa Zmaj od Bosne, ništa Hasanaginica, ništa Gavrilo Princip. Dva bika, ledina, borba, dernek.

Ma kako to čudno zvučalo, na koride dolaze i ljudi koji ne žive u Bosni. Gastarbajteri i njihovi potomci se voze nekoliko puta godišnje, možda i češće, kako bi i oni učestvovali u tom spektaklu. Oni koji su ostali u Bosni ili se vratili iz izbeglištva ili pečalbe imaju problema kao i svi sportisti: rivalstvo ponekad dobija nerazumne razmere. Ali ljudi nekako guraju dalje, korida ima i svoju kraljicu koja će nam objasniti da glavni motiv nije ni novac, ni hvalisanje, jer bika bodača svako može kupiti, već ljubav prema ovom “sportu”, tradiciji i životinjama.

Siniša Vidović, autor mlađe generacije poreklom iz Bosne, rođen u Rijeci, školovan i nastanjen u Austriji, preko fenomena bosanske koride secira post-ratni i post-jugoslovenski mentalitet u Bosni i Hercegovini. Možda to zvuči standardno, festivalski i potrošeno, uostalom “ko nas, bre, zavadi” je mantra koja se nekako podrazume u post-jugoslovenskom filmu, ali Vidović uspeva da unese svež pogled (kako sa strane, tako i izbliza) i da u tome ne bude patetičan, nego pre svega iskren. On režira lakom rukom, prenosi atmosfetu nostalgičnog, ruralnog derneka, “otvara” i sa poštovanjem sluša svoje sagovornike i prenosi notornu poantu kako bi se ljudi i narodi već nekako dogovorili da nije politike i političara, religije i verskih poglavara. Vidović uspeva da pronađe prave sagovornike i da ispriča toplu ljudsku priču, elegantno i van šablona tradicionalnog dokumentarnog filma. On ulazi u njihov intimni prostor sa iskrenim ljudskim interesom i oni ga puštaju, puni poverenja.

S tim u vezi, značajna je ujdurma sa zabranom tradicionalne Grmečke Koride od strane lokalnih vlasti. Jasno, radi se o nekakvoj špekulaciji, a izgovori vezani za minirano područje i masovne grobnice iz Drugog svetskog rata su samo zgodni, politički korektni izgovori. Zanimljivo, dobrobit životinja se tu ne pominje, to se ionako percipira kao zapadnjačko prenemaganje. Čime je zabrana rezultirala? Entuzijasti iz redova svih naroda stupili su zajedno i okrenuli se protiv političke samovolje. Korida je starija i važnija od svake vlasti.

U pozadini, diskretno, ali dovoljno uočljivo, vidimo posledice rata, srušene i spaljene kuće, obnovljene ili ne, a ni sagovornici nisu stidljivi da o tome kažu koju. Rat se percipira kao katastrofa negde iz vana, a mantra “kako svima, tako i meni” deluje utešno. Život opet nekako ide dalje, onako kako mora. Tako su povratnici iz izbeglištva počeli od nule, “kraljica” Renata se od ljudske gadosti okreće prema životinjama, a povratnik Stipo, zajedno sa svojim sinom i unukom koji su ostali u Austriji, ne propušta nijednu koridu. Nešto te ljude mora spojiti i tu vidimo svrhu koride: bikovi će se već snaći, a ljudi će biti zajedno, ne samo fizički na istom mestu, nego i duhom.

Međunarodna publika je Koridu već videla na nekoliko festivala. U “domaćem” Linzu, Korida je podelila glavnu nagradu u domaćoj konkurenciji (zanimljivo, podelila ju je sa filmom još jedne autorice bosanskog porekla, Selme Doborac). Na drugom domaćem terenu, u Sarajevu, premijera se očekuje na ovogodišnjem SFF-u. Biće zanimljivo pratiti reakciju publike na ovo toplo, humano i nostalgično filmsko delo.